Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Stambene zadruge i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu je, zbog neefikasnog postupanja sudova i perioda neaktivnosti, dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Us tava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 87/13.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je, 12. novembra 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 87/13.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje sedamnaest godina; da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 87/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 29. avgusta 1996. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih – V. M, M. L. i T. J, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 44.831,49 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja presude održana su tri ročišta na kojima su: izvedeni dokaz i ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka , a takođe je i konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetužen og, dok dva ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5001/96 od 24. aprila 2002. godine je u celosti usvojen precizirani tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 212.324,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. avgusta 1999. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 42.893,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3597/02 od 4. decembra 2003. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5001/96 od 24. aprila 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je, po sprovedenom dopunskom veštačenju , na ročištu od 17. septembra 2004. godine određen prekid postupka u ovoj parnici do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije povodom spornog pravnog pitanja .

Punomoćnik tužioca je podneskom od 3. septembra 2010. godine predložio nastavak postupka, ali ročište zakazano za 24. novembar 2010. godine , povodom predloga tužioca, nije održano, zbog izostanka punomoćnika parničnih stranaka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 11816/10 od 30. avgusta 2012. godine prekinuo postupak u ovoj parnici, zbog nastupanja posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Postupajući po podnesku punomoćnika tužioca od 6. novembra 2012. godine kojim je obavestio sud da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 8849/12 od 7. novembra 2012. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 9423/12 od 17. decembra 2012. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje u predmetu.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu održana su četiri ročišta, na kojima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 87/13 od 10. oktobra 2013. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev kojim tužilac traži o da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 17.200,00 dinara , sa kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, prvi eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 60.200,70 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. septembra 1996. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kamate na iznos od 1.006.294,46 dinara počev od 2. februara 2012. do 7. februara 2013. godine, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.006.294,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. oktobra 2013. godine do isplate sa troškovima parničnog postupka u iznosu od 219.063,00 dinara.

Odlučujući o žalbama, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 9539/13 od 12. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 87/13 od 10. oktobra 2013. godine, u delu stava četvrtog njene izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 219.063,00 dinara. Stavom drugim izreke presude je preinačena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem i u delu stava četvrtog njene izreke, u delu zahteva za isplatu glavnog duga sa pripadajućom kamatom, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 17.200,20 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. avgusta 1996. godine do isplate, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 17.200,20 dinara za period od 25. januara 1994. do 28. avgusta 1996. godine i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za troškove drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja i da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva (član 178. stav 1.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti: ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) i ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 215.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1 )-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine , da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak i da će se u svim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastaviti na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida (član 217. st. 1 , 2. i 3.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 29. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 9539/13 od 12. decembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i dva meseca, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, doprineo dužini trajanja označenog parničnog postupka. Naime, kako je parnični postupak prekinut rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 17. septembra 2004. godine zbog zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije, a na zahtev parničnih stranaka, to Ustavni sud primećuje da je zahtev za nastavak postupka punomoćnik tužioca istakao nakon šest godina. Međutim, kako punomoćnik tužioca nije pristupio ročištu zakazanom povodom njegovog predloga za nastavak postupka od 3. septembra 2010. godine, to je prvostepeni sud nakon dve godine prekinuo postupak usled nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je, ipak , nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon tri održana ročišta, odnosno nakon pet godina i osam meseci od podnošenja tužbe doneo presudu, koja je u postupku po žalbi tužioca ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je određen prekid postupka zbog zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije, a odredbom člana 178. stav 1. Zakona o parničnom postupku bilo je propisano da je Vrhovni sud Srbije dužan da reši sporno pitanje u roku od 90 dana od dana prijema zahteva. Međutim, postupak je nastavljen tek po proteku osam godina i dva meseca, s tim što je za period prekida od dva meseca od 30. avgusta 2012. do 7. novembra 2012. godine zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, postojala opravdanost. Parnični postupak je nakon oglašavanja Osnovnog suda u Novom Sadu stvarno i mesno nenadležnim, nastavljen pred Privrednim sudom u Novom Sadu, koji je nakon četiri održana ročišta doneo presudu koja je u postupku po žalbama preinačena i konačno je odlučeno o tužbenom zahtevu.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić