Odluka Ustavnog suda o granicama kritike u političkoj debati

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu političara, utvrdivši da mu nije povređeno pravo na ljudsko dostojanstvo. Sudovi su ispravno zaključili da javne ličnosti, a posebno političari, moraju imati viši stepen tolerancije na kritiku izrečenu u okviru političke borbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9205/2018
13.02.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Lidija Đukić i Tatjana Đurkić, i članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i B. P . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2 431/18 od 28. juna 2018. godine zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P . iz Novog Sada je , 6. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika N . Š, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2431/18 od 28. juna 2018. godine zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe protiv tuženog A.M , radi naknade štete na ime duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda jer je tuženi u elektronskim i pisanim medijima izneo niz neistinitih izjava uvredljivog karaktera protiv podnosioca ustavne žalbe; da je osporenom drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda i pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca sa obrazloženjem da su , imajući u vidu da je tuženi bio politički rival tužioca, sporne izjave date isključivo u smislu političke borbe te je tužilac kao političar morao biti spreman na kritiku od strane njegovih političkih protivnika, u konkretnom slučaju tuženog; da je navedeno obrazloženje Apelacionog suda u Novom Sadu pogrešno , jer tuženi u svojim izjavama ne analizira politiku i političke postupke tužioca već ga optužuje „da je nalogodavac kriminalnih radnji, lopov, batinaš, kidnaper, i sl.“; te su navedenim uvredama objavljenim u sredstvima javnog informiranja, odnosno u brojnim medijima, teško narušeni čast i ugled podnosioca ustavne žalbe kao porodičnog čoveka i akademskog građanina te se time ruši i njegova teško stečena reputacija i lični integritet; da Apelacioni sud u Novom Sadu prihvata da je postojala uzročno-posledična veza između izjava tuženog i narušenog ugleda i časti koje je pretrpeo tužilac, ali smatra da je ta činjenica bez većeg značaja samo zato jer se tužilac u periodu kada je tuženi davao sporne izjave bavio politikom i bio nosilac javne funkcije, te je morao biti spreman da podnese kritiku svog političkog protivnika.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu osporenom presudom povređena prav a iz člana 23. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava , kao i načelo iz člana 22. Ustava i da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavn u žalb u i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu protiv tuženog A.M. radi naknade štete i presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7857/17 od 14. marta 2018. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, da se obaveže tuženi da snosi troškove objavljivanja izreke presude u dnevnom listu „D .“, i to najkasnije u drugom narednom izdanju novina od dana pravnosnažnosti presude , kao i da tužiocu naknadi troškove postupka; u stavu drugom izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 9.900,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2431/18 od 28. juna 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7857/17 od 14. marta 2018. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud, plazeći od odredaba člana 154. stav 1, čl. 155, 199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, zaključ io da je pravo na čast i ugled pravo ličnosti, koje je zaštićeno od svake protivpravne povrede; da su granice prihvatljive kritike šire kada je reč o javnim ličnostima u odnosu na privatna lica i da su javne ličnosti, za razliku od običnih građana, neizbežno i svesno izložene pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela, kako od strane novinara, tako i od javnosti uopšte, pa moraju ispoljavati veći stepen tolerancije; da su i tužilac i tuženi bili aktivni na političkoj sceni u vreme kada su sporne izjave tuženog objavljene; da je tuženi te izjave dao isključivo u smislu političke borbe, s obzirom na to da se radi o političkim neistomišljenicima; da su navedene izjave, po mišljenju suda, imale uticaja na čast tužioca, ali da su za njega, kao aktivnog političara, granice prihvatljive kritike morale biti šire nego za druga lica, jer političari moraju pokazati veći stepen tolerancije i moraju biti spremni na strogu analizu od strane njihovih političkih protivnika, kao i šire javnosti; da javne ličnosti moraju da pokažu veći stepen tolerancije naročito kada se rasprava odnosi na političku i javnu raspravu, a da se pri tome ne zadire u njihov privatan ili profesionalni život; da na političkoj sceni Srbije izjave i sporne navedene sadržine predstavljaju svakodnevnicu; da je tužilac sličnim izjavama bio izložen i u ranijem periodu tokom aktivnog bavljenja politikom, i da se i sam (objavama na Twitter-u) na isti ili sličan (neprikladan) način obraćao svojim političkim protivnicima, pa i tuženom; da su izjave tuženog date u kontekstu političke borbe, kojima nije napadnut privatni život tužioca, da zbog tih izjava nisu nastupile posledice koje bi imale uticaja na profesionalne i porodične pozicije tužioca, koje je pre toga imao, pa smatra da u konkretnom slučaju nema mesta dosuđivanju nematerijalne štete kao pravične satisfakcije; da na pravilnost zaključka prvostepenog suda, suprotno žalbenim navodima da je u postupku utvrđeno da postoji uzročno posledična veza između izjava tuženog i nastupele štete kod tužioca, ukazuju i odluke Evropskog suda za ljudska prava koji u svojim odlukama navodi da sloboda izražavanja predviđena članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima predstavlja jedan od suštinskih temelja jednog demokratskog društva i da ona ne važi samo za „informacije“ ili „ideje“ koje se prihvataju ili smatraju uvredljivim, već i za ono što vređa, šokira ili uznemirava (presuda Castells protiv Španije, od 23. aprila 1992. godine i presuda Vogt protiv Nemačke, od 26. septembra 1995. godine), kao i da sloboda izražavanja može biti podložna izuzecima, koji, međutim, moraju biti strogo tumačeni, a potreba za bilo kakvim ograničenjima mora biti ubedljivo utvrđena (presuda Handuside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 7. decembra 1976. godine); da prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, u okviru člana 10. stav 2. Evropske konvencije ima malo prostora za ograničavanje političkog govora ili debate o pitanjima od javnog interesa ( Sürek protiv T urske, aplikacija broj 26682/95); da su , naprotiv, granice prihvatljivog kriticizma šire u pogledu političara nego u pogledu privatnih lica; da za razliku od privatnih lica, javne ličnosti se neizbežno i svesno stavljaju pred ocenu javnosti, a njihove reči i dela su izloženi pažljivijem ispitivanju javnosti, pa stoga, moraju pokazati veći stepen tolerancije (Lingens protiv Austrije ; odluka od 2. decembra 2005. godine); da je Evropski sud za ljudska prava više puta potvrdio pravo da se saopštavaju, u dobroj nameri, informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kad to podrazumeva štetne izjave o pojedincima ( Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške, broj 21980/93) i naglasio da su granice prihvatljive kritike još uvek šire kada je cilj političar (Oberschlick protiv Austrije , presuda od 23. maja 1991. godine) kao i da je sloboda izražavanja posezno važna za političke stranke i njihove aktivne članove ( Incal protiv Austrije, presuda od 9. juna 1998. godine); da se mora uzeti u obzir da li se sporni izrazi tiču nečijeg privatnog života ili nečijeg ponašanja u službenom svojstvu ( Dalban protiv Rumunije , broj 28114/95); da ni preostalim žalbenim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude i tužilac, kao javna ličnost i aktivni učesnik političkog živoga, mora biti spreman da, u datim političkim okolnostima, podnese uz veći stepen tolerancije sve negativne kritike, koje je kao dugogodišnji političar mogao očekivati, te je polazeći od navedenog prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev, potvrđena.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Članom 23. Ustava utvrđeno je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (stav 1.) i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (stav 2.).

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o obligacionim odnosima („S lužbeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalne šteta) (član 155.); da u slučaju povrede prava ličnosti sud može narediti, na trošak štetnika, objavljivanje presude, odnosno ispravke ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena, ili što drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom (član 199.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se ističe povreda prava na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava u postupku koji j e vođen povodom naknade nematerijalne štete zbog povrede, ugleda i časti podnosioca, Ustavni sud prethodno konstatuje da ugled i čast u ovom slučaju treba posmatrati kao sastavni deo prava na privatni život. Napred navedeno proizlazi iz dugogodišnje prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj pravo na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, između ostalog, štiti i pravo pojedinca na poštovanje njegovog ugleda, koji predstavlja aspekte kako njegovog ličnog identiteta, tako i društvenog života, tj. oblikuje način na koji drugi doživljavaju tu osobu i kako ta osoba sama sebe doživljava (videti, između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava Pfeifer protiv Austrije , broj 12556/03, od 15. novembra 2007. godine, stav 35.).

Ustavni sud ukazuje da se u kontekstu prava na privatnost podnosilac, kao poznat političar, ima smatrati javnom ličnošću. U Rezoluciji Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Res. 1165 (1998) o pravu na privatnost, javne ličnosti su definisane kao osobe koje obavljaju javne funkcije i/ili se koriste javnim izvorima prihoda i, šire, sve one osobe koje imaju ulogu u javnom životu, bilo u politici, ekonomiji, umetnosti, socijalnoj sferi, sportu ili bilo kojoj drugoj oblasti, kao i da pravo na privatnost, zajemčeno članom 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima , ne bi trebalo da štiti pojedinca samo od mešanja javnih vlasti, nego i od mešanja privatnih lica ili institucija, uključujući i medije.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na dostojanstvo ličnosti obrazlaže time da je Apelacioni sud u Novom Sadu, donoseći osporenu presudu, kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev, zauzeo stav da su izjave tuženog protiv tužioca date u kontekstu političke borbe i da tužilac kao političar mora da pokaže veći stepen tolerancije i da bude spreman na kritiku od stane političkih protivnika, pa i tuženog. Ustavni sud nalazi da u situaciji kada su čast i ugled jedne ličnosti (političara) u sukobu sa slobodom izražavanja druge ličnosti (političkog protivnika), sudovi su u obavezi da dve sukobljene vrednosti dovedu u ravnotežu, te pažljivo primene princip srazmernosti. Sud zatim naglašava da je neophodno da se oceni da li je i na koji način sloboda izražavanja tuženog zadirala u pravo na privatnost i dostojanstvo podnosioca ustavne žalbe, kao i gde je granica dopuštene kritike.

Po oceni Ustavnog suda kao i Evropskog suda za ljudska prava, granice prihvatljive kritike uvek su šire kada je cilj kritike političar kao javni funkcioner. Granice kritike u tim slučajevima su široke, ali ni tada nisu apsolutne što znači da pravo na kritiku nije neograničeno. Sloboda medija može da se ograniči radi ostvarivanja, poštovanja i zaštite prava i ugleda drugih lica (član 29. stav 3. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, član 19. stav 3a Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima , član 10. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda). Sloboda izražavanja predviđena članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predstavlja jedan od suštinskih temelja demokratskog društva, prema stavu 2. ona ne važi samo za „informacije“ ili „ideje“ koje se prihvataju ili smatraju uvredljivim, već i za ono što vređa, šikanira ili uznemirava (presuda Castells protiv Španije, od 23. aprila 1992. godine i presuda Vogt protiv Nemačke, od 26. septembra 1995. godine), kao i da sloboda izražavanja može biti podložna izuzecima, koji, međutim, moraju biti strogo tumačeni, a potreba za bilo kakvim ograničenjima mora biti ubedljivo utvrđena (Handuside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 7. decembra 1976. godine). Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, u okviru člana 10. stav 2. Evropske konvencije ima malo prostora za ograničavanje političkog govora ili debate o pitanjima od javnog interesa (Sürek protiv Turske, aplikacija broj 26682/95). Naprotiv, granice prihvatljivog kriticizma su šire u pogledu političara nego u pogledu privatnih lica. Za razliku od privatnih lica, javne ličnosti se neizbežno i svesno stavljaju pred ocenu javnosti, a njihove reči i dela su izloženi pažljivijem ispitivanju javnosti, pa stoga, moraju pokazati veći stepen tolerancije (Lingens protiv Austrije; odluka od 2. decembra 2005. godine).

Evropski sud za ljudska prava je više puta potvrdio da se saopštavaju, u dobroj nameri, informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kad to podrazumeva štetne izjave o pojedincima (Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške, broj 21980/93) i naglasio da su granice prihvatljive kritike još uvek šire kada je cilj političar (Oberschlick protiv Austrije, presuda od 23. maja 1991. godine), da je sloboda izražavanja posebno važna za političke stranke i njihove aktivne članove ( Incal protiv Austrije, presuda od 9. juna 1998. godine), kao i da se mora uzeti u obzir da li se sporni izrazi tiču nečijeg privatnog života ili nečijeg ponašanja u službenom svojstvu (Dalban potiv Rumunije, broj 28114/95). Prava ličnosti političara i javnih funkcionera su suženija nego istovrsna prava drugih lica: oni moraju da tolerišu i trpe više nego ostali, da podnose objavljivanje i onih informacija o sebi koje drugi ne moraju, ali sloboda izražavanja je ograničena i kada su oni predmet izveštavanja i kritike njihovim pravom na čast i ugled. Pravo na čast i ugled pripada svim građanima, pa shodno tome zaštita prava na čast i ugled obuhvata i političare, čak i kad ne postupaju u privatnom svojstvu, međutim u tim slučajevima moraju se uslovi za zaštitu odmeriti sa interesima društva na otvorenu diskusiju o političkim stvarima.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi izneo jasne, argumentovane i dovoljno obrazložene razloge za svoju odluku, koja je, po oceni Suda, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni materijalnog prava, konkretno odredba člana 154. stav 1, čl. 155, 199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje drugostepenog suda, da oštećeno lice ima pravo na novčanu satisfakciju zbog povrede ugleda i časti ukoliko postoji uzročno-posledična veza između događaja kojim je šteta izazvana i nastanka nematerijalne štete, kao i ako postoji uverenje suda je u konkretnom slučaju pravično da se oštećenom licu dosudi novčana satisfakcija. Takođe, ustavnopravno je prihvatljivo i obrazloženje iz osporene presude da je sud posebno imao u vidu da se podnosilac dugi niz godina bavio politikom, da na političkoj sceni Srbije izjave i natpisi sličnih sadržina predstavljaju svakodnevnicu, da je podnosilac sličnim izjavama bio izložen i u ranijem periodu tokom aktivnog bavljenja politikom, kao i da je kao javna ličnost i aktivni učesnik političkog života morao biti spreman da u datim političkim okolnostima podnese, uz veći stepen tolerancije, sve negativne kritike, što je kao dugogodišnji političar mogao očekivati , kao i da je podnosilac, kao aktuelni političar bio dužan da ispolji viši stepen tolerancije na izjave tuženog kao političkog protivnika, pa te izjave nisu bile podobne da podnosiocu prouzrokuju duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, koji bi opravdali dosuđivanje novčane naknade za nematerijalnu štetu.

Takođe, ustavnopravno je prihvatljiv stav drugostepenog suda da su granice prihvatljive kritike šire kada je reč o javnim ličnostima u odnosu na privatna lica i za razliku od običnih građana koji to svojstvo nemaju, javne ličnosti su neizbežno i svesno izložene pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela, od javnosti uopšte, te moraju ispoljavati veći stepen tolerancije, odnosno da su priroda i status političke funkcije izuzetno važni sa aspekta proporcionalnosti u smislu tolerancije i javne ličnosti moraju da pokažu veći stepen iste, a pogotovo kad se rasprava odnosi na domen političke i javne rasprave i time ne zadire u privatan niti profesionalni život podnosioca. Takođe, Ustavni sud nalazi da ukoliko su upotrebljeni izrazi u spornim izjavama i bili prejaki, da se mora voditi računa o tome da sloboda izražavanja političkog protivnika podrazumeva i izvestan stepen provociranja, posebno kada se radi o osobi koja uzima učešće u javnoj diskusiji o temama od značaja za javnost, te da je samim tim podnosilac ustavne žalbe od trenutka kada se upustio u politički život morao trpeti više nego ostali koji to ne čine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je u osporenoj presudi drugostepeni sud na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio okolnosti konkretnog slučaja, pravilno postavljajući granicu između suprotstavljenih prava, tj prava na dostojanstvo ličnosti i prava na privatnost podnosioca ustavne žalbe, sa jedne strane, i slobode izražavanja tuženog, sa druge. Ustavni sud naglašava da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi dao jasne i dovoljne ustavnopravno prihvatljive razloge za svoj stav da u konkretnom s lučaju spornim izjavama tuženog nije povređen ugled, niti čast podnosioca ustavne žalbe.

Dakle, drugostepeni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način koje u potpunosti prihvata i ovaj sud, obrazložio svoje stanovište kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kao tužioca u predmetnoj parnici.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava.

U vezi navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu ne može izvesti zaključak da je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, jeste postojanje različitih odluka sudova poslednje instance kod iste činjenične i pravne situacije, što konkretno nije slučaj. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navedenim odredbama Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se njime utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda ovog ustavnog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava ili slobode, a što ovde nije utvrđeno.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2 431/18 od 28. juna 2018. godine zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o granicama kritike u političkoj debati

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti