Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno primenili pravo kada su zahtev za utvrđenje udela u bračnoj tekovini tretirali kao zastareli naslednopravni zahtev, umesto kao nezastarivi porodičnopravni zahtev.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-921/2011
11.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . D. i D. D, obe iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S . D. i D. D. i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu P. 2025/10 od 8. juna 2010. godine i presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4096/10 od 27. decembra 2010. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4096/10 od 27. decembra 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi koju su podnositeljke ustavne žalbe izjavile protiv presude Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu P. 2025/10 od 8. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D. i D. D, obe iz B, podnele su 25. februara 2011. godine, preko punomoćnika B. B, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu P. 2025/10 od 8. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4096/10 od 27. decembra 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da ako se analizira obrazloženje osporene prvostepene presude , zaključuje se da je sud prihvatio pravni stav tuženih-protivtužilja o navodnoj zastarelosti prava podnositeljki da traže utvrđenje koje je predmet tužbenog zahteva, jer je sud smatrao da je reč o naslednopravnom potraživanju zaostavštine, a ne o svojinskopravnom (imovinskom) zahtevu usmerenom na utvrđivanje udela u sticanju bračne tekovine, u smislu porodičnopravnih propisa. Ukazuje se da je takav pravni stav suda potpuno pogrešan i suprotan kako navodima i postavljenom zahtevu iz tužbe, tako i razlozima zbog kojih je ostavinski postupak iza pok. Ž. D, oca podnositeljki, inicijalno i bio prekinut , a podnositeljke upućene na parnicu. Ističu da je tačno da su raniji naslednopravni propisi, koji su važili pre stupanja na snagu važećeg Zakona o nasleđivanju, predviđali rokove u kojima je bil o moguće zahtevati zaostavštinu, kao i da je tačno i to da se na raspravljanje zaostavštine u načelu primenjuje propis koji je važio u momentu ostaviočeve smrti. Međutim, u konkretnom slučaju, materijalnopr avno posmatrano, ovaj spor se mora rešiti primenom pravila porodičnog zakonodavstva kojima je uređeno sticanje imovine u braku , i to važećeg Porodičnog zakona kao merodavnog propisa, u smislu člana 357. st. 1. i 2 . navedenog zakona. Ističu da prema čl. 178. i 181. Porodičnog zakona, pravo na utvrđivanje tekovine u imovini stečenoj po osnovu braka imaju kako bračni drugovi, tako i njihovi naslednici, a utvrđivanje prava po tom osnovu može se vršiti ne samo za vreme braka, već i po njegovom prestanku. Isto je bilo propisano i odredbom člana 330. ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je bio na snazi u vreme kada je ova parnica pokrenuta, odnosno kada je počela da teče , tako da se o zastarelosti njihovog potraživanja nije moglo govoriti. Navode i da je protivtužba morala biti odbačena, jer tužene nisu imale bilo kakav pravni interes da traže utvrđenje onoga što kao posledica proističe iz prekinutog ostavinskog postupka, ali da je i pored toga sud usvojio njihov pravno nedopušten protivtužbeni zahtev, čime im je takođe povređeno pravo na pravično suđenje. Predložile su da Ustavni sud poništi osporene presude, kao meru otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu O. 183/99 od 27. septembra 1999. godine utvrđen je obim i sastav zaostavštine iza pok. Ž. D, bivšeg iz G. B, utvrđeni su i proglašeni testamentalni naslednici, pri čemu je zaveštalac gotovo svu svoju nepokretnu i pokretnu imovinu ostavio sinu P, dok je kćerkama S. i D, ovde podnositeljkama ustavne žalbe, pripala po 1/2 idealnog dela jedne zemljišne parcele na planini R, podobne za gradnju vikend kuće. Nakon što je po žalbama podnositeljki to rešenje ukinuto od strane Okružnog suda u Čačku, Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je rešenjem O. 333/99 od 18. januara 2000. godine prekinuo postupak raspravljanja zaostavštine i uputio podnositeljke ustavne žalbe da pokrenu parnični postupak protiv naslednika svog pok. brata P, radi dokazivanja da deo zaostavštine iza njihovog pok. oca Ž. ne predstavlja imovinu ostavioca, već da predstavlja vlasništvo njihove pok. majke D. D, a po osnovu njenog doprinosa u sticanju zajedničke imovine u bračnoj zajednici sa pok. Ž.

Pri tome, nesporne su činjenice: da su pokojni D . i Ž. D. zaključili brak 1925. godine i da su imali dve kćerke, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i sina P . koji je umro 1999. godine, a čiji su pravni sledbenici njegova supruga i dve kćerke; da je D. umrla 1967. godine, pri čemu nije ostavila testamen t, niti je po njenoj smrti vođen ostavinski postupak jer na njenom imenu uopšte nije bilo upisane imovine podobne nasleđivanju; da je celokupna sporna imovina iz zaveštanja, u javnim knjigama bila upisana na ime Ž, koji je izvršio raspored te imovine za slučaj smrti testamentom iz 1981. godine; da je n akon njegove smrti 1986. godine, sin P . D. nastavio da koristi ovu imovinu i da je ostavinski postupak iza pok. Ž . pokrenut tek 1999. godine, po smrti sina P.

Podnositeljke ustavne žalbe su 3. maja 2000. godine podnele Opštinskom sudu u G. M. tužbu protiv supruge i kćerki njihovog pokojnog brata P, kojom su tražile da se utvrdi da su sporne nepokretnosti koje ulaze u sastav zaostavštine njihovog pokojnog oca, isključiva svojina njihove pokojne majke, po osnovu miraza i doprinosa u sticanju imovine u toku trajanja braka, pozivajući se na odredbe člana 330. ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima. Tužene su istom sudu podnele protivtužbu protiv podnositeljki ustavne žalbe, radi utvrđenja da sporne nepokretnosti, kao imovina obuhvaćena testamentom pok. Ž. D, predstavljaju njegovu isključivu svojinu, a u momentu smrti zaostavštinu i da su tužene-protivtužilje zakonski i testamentalni naslednici sve te imovine, što su tužilje-protivtužene dužne priznati i dozvoliti da se navedena imovina raspravi po testamentu i upiše u javne knjige na ime protivtužilja. Podnositeljke ustavne žalbe su podneskom od 19. decembra 2006. godine precizirale tužbeni zahtev, tako što su tražile da se prema tuženima-protivtužiljama utvrdi da je pok. D. D, po osnovu miraza i po osnovu doprinosa u sticanju u toku braka sa pok. Ž. D, suvlasnik sa udelom od ½ idealna dela na spornim nepokretnostima, te da se navedeni suvlasnički udeo izdvaja iz zaostavštine pok. Ž. D, a što su tužene-protivtužilje dužne priznati i trpeti.

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je presudom P. 247/00 od 5. juna 2007. godine odlučio o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, odbijanjem prvog i usvajanjem drugog, ali je ta presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1646/07 od 20. decembra 2007. godine.

Nakon toga, Osnovni sud u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu je osporenom presudom P. 2025/10 od 8. juna 2010. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljki ustavne žalbe zbog "zastarelosti prava tužilja kao naslednika na potraživanje zaostavštine" iza njihove pok. majke D, dok je protivtužbeni zahtev usvojio u celosti. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno da je potraživanje podnositeljki naslednopravnog karaktera i da je kao takvo zastarelo u smislu člana 144. Zakona o nasleđivanju iz 1965. godine, a ne porodičnopravnog (svojinskog) karaktera po članu 330. Zakona o braku i porodičnim odnosima, na koji pravni osnov su se izričito pozvale podnositeljke ustavne žalbe u predmetnoj parnici.

Odlučujući o žalbi podnositeljki ustavne žalbe, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 4096/10 od 27. decembra 2010. godine istu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u pogledu glavnih zahteva, dok je odluku prvostepenog suda o parničnim troškovima preinačio, tako što je rešio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da se sporno pitanje u suštini sastoji u karakteru i osnovu traženja podnositeljki ustavne žalbe . Naime, ako se ovde radi o potraživanju zaostavštine iza majčine smrti, a kakav pravni stav je zauzeo prvostepeni sud, onda je to potraživanje zaista zastarelo iz razloga koje je detaljno naveo prvostepeni sud. Međutim, ukoliko se ovde radi o potraživanju prava svojine po osnovu sticanja u braku između roditelja tužilja - pok. D . i Ž, a na kom pravnom osnovu insistiraju tužba i žal ba, onda se zaista prema odredbi člana 330. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima, deoba takve imovine , odnosno potraživanje svojine na zajedničkoj imovini može tražiti kako za vreme braka tako i posle njegovog prestanka, te da nema roka u kome se to pravo može potraživati. Pravo da traži deobu zajedničke imovine, odnosno svojinu po osnovu zajedničkog sticanja imaju ne samo bračni drugovi nego i naslednici umrlog bračnog druga, a što bi značilo da to pravo imaju i podnositeljke . Međutim, suština je upravo u članu 330. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, gde se govori o pravu deobe zajedničke imovine koje pripada i naslednicima umrlog bračnog druga. U prvobitno postavljenom tužbenom zahtevu u tužbi od 3. maja 2000. godine, ovde tužilje izričito i navode da je sporna imovina bila "predmet zaostavštine pokojne Dobrinke", što upućuje na razloge za pokretanje tužbe, odnosno na njihovo očekivanje da će kao zakonski naslednici na majčinoj zaostavštini ostvariti u konkretnoj parnici, ili naknadno kroz ostavinski postupak, određeno imovinsko pravo na delu te zaostavštine. Tačno je ono na čemu žalba posebno insistira, da se u naknadno opredeljenom i preciziranom tužbenom zahtevu više ne pominje reč "D. z.", već se samo navodi da se traži utvrđenje da je D. suvlasnik na spornoj imovini po osnovu miraza i sticanja u braku na 1/2 iste, te da se ta imovina izdvaja iz zaostavštine pok. Ž ., što bi upućivalo na stvarno-pravno traženje. Međutim, to stvarno-pravno traženje tužilje opet ističu po ranije pomenutoj odredbi člana 330. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, kao naslednici pokojne D. U protivnom , da one nisu naslednice i da u konkretnom slučaju ne očekuju pravo iz nasleđa , one ne bi bile aktivno legitimisane. Kada bi se postavljeni tužbeni zahtev posmatrao izdvojeno iz svega što je napred navedeno , to jest kao utvrđenje gole činjenice, onda za utvrđivanje takve činjenice, bez kasnijeg polaganja prava na nasleđe na toj imovini, ovakva tužba podnositeljki bi bila nedopuštena po članu 188 . Zakona o parničnom postupku, jer bi se radilo o utvrđivanju činjenica . Upravo imajući u vidu sve napred navedeno, proizlazi da su tužilje u konkretnom slučaju svoj tužbeni zahtev postavile kao naslednici, odnosno pravni sledbenici pokojne D . i da one ovakav tužbeni zahtev ističu očekujući da nakon njegovog eventualnog pravnosnažnog usvajanja, kroz naknadni ostavinski postupak, ostvare pravo na nasleđe na majčinoj imovini. Međutim, taj konačan cilj za tužilje - sticanje svojine na određenom delu imovine po osnovu nasleđa majke, one ne mogu ostvariti upravo zbog toga što je to potraživanje zastarelo, a kako je to naveo prvostepeni sud.

Kada se radi o protivtužbenom zahtevu, činjenica je da se predmetna imovina u javnim knjigama vodi na pokojnog Ž, da je ova imovina u ostavinskom postupku i tretirana kao Živojinova zaostavština, a da se odbijanjem postavljenog tužbenog zahteva praktično samo potvrđuje činjenica da je predmetna imovina Ž. zaostavština. Otuda se može prihvatiti stav iznet u žalbi da ovde tužene nisu imale pravni interes za podnošenje protivtužbe u ovoj parnici. To dalje znači da je prvostepeni sud po čl anu 279. stav 1. tačka 6) ZPP bio dužan da u konkretnom slučaju protivtužbu odbaci, a da on to nije uradio, čime je učinio povredu postupka iz člana 361. stav 1. ZPP. Međutim, ta povreda postupka ne utiče na donošenje zakonite i pravilne presude u konkretnom slučaju, imajući u vidu da je u suštini zaključak prvostepenog suda iznet kroz usvajanje protivtužbenog zahteva kod svega napred navedenog tačan, zbog čega drugostepeni sud nalazi da, bez obzira na pomenutu povredu postupka, nema smetnji da se ožalbena presuda potvrdi i u odnosu na stav 2. izreke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice jeste njihova zajednička imovina, koju čine sva stvarna i tražbena prava, uključujući prihode sa posebne imovine koji su ostvareni radom bračnih drugova (član 321. st. 1. i 2.); da ako je u zemljišne ili druge javne knjige upisan kao vlasnik na zajedničkoj imovini samo jedan bračni drug, smatraće se kao da je upis izvršen na ime oba bračna druga, ukoliko do upisa nije došlo na osnovu pismenog ugovora zaključenog između bračnih drugova (član 322. stav 2.); da se deoba zajedničke imovine može izvršiti i na taj način da bračni drugovi odrede ili traže da im se odrede delovi u zajedničkoj imovini tako da u toj imovini postanu suvlasnici na određene delove (član 327. stav 2.); da se deoba zajedničke imovine bračnih drugova može tražiti za vreme braka i posle njegovog prestanka, da pravo da traže deobu zajedničke imovine imaju bračni drugovi, naslednici umrlog bračnog druga ili bračnog druga koji je proglašen za umrlog, kao i poverilac jednog bračnog druga ukoliko svoje potraživanje ne može da ostvari iz posebne imovine tog bračnog druga (član 330. st. 1. i 2.).

Porodičnim zakonom ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11), koji je počeo da se primenjuje 1. jula 2005. godine, propisano je: da se deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.); da se deoba zajedničke imovine može vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka (član 178.); da pravo na deobu zajedničke imovine imaju - supružnici, naslednici umrlog supružnika i poverioci onog supružnika iz čije se posebne imovine nisu mo gla namiriti njihova potraživanja (član 181.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da će se sudski odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog z akona doneta prvostepena odluka (član 357. st. 1. i 2.).

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni list SFRJ", broj 42/65), koji je važio u trenutku smrti majke tužilja, odnosno svekrve i babe tuženih - pok. D. D. (1967. godine), bilo je propisano da pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za godinu dana od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine, a najdalje za deset godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta i da prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za dvadeset godina (član 144. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljke ustavne žalbe, nakon prekinutog ostavinskog postupka koji se vodio iza njihovog pok. oca, pokrenule parnični postupak na koji su bile upućene od strane vanparničnog suda, radi utvrđenja da je njihova pokojna majka bila suvlasnik u ½ idealna dela svih nepokretnosti koje su ušle u sastav zaostavštine njihovog pokojnog oca, i to na osnovu miraza i doprinosa u sticanju imovine u toku braka sa njihovim pokojnim ocem, zasnivajući svoj zahtev na odredbi člana 330. Zakona o braku i porodičnim odnosima , a zatim na odredbama čl. 178. i 181. Porodičnog zakona. Navedenim članovima Porodičnog zakona propisano je da se deoba zajedničke imovine može vršiti i posle prestanka braka i da pravo na deobu zajedničke imovine imaju i naslednici umrlog supružnika. Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da zahtev za navedeno utvrđenje ne zastareva, jer nije vezano za bilo koji zakonom propisani rok. U smislu navedenog zakona, pod pojmom deobe smatra se utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. U konkretnom slučaju, podnositeljke ustavne žalbe nesporno jesu prvoredne zakonske naslednice njihove pok. majke D.

Međutim, postupajući parnični sudovi su zauzeli pravno stanovište da se tužbeni zahtev podnositeljki ustavne žalbe ima raspraviti saglasno odredbama člana 144. ranijeg važećeg Zakona o nasleđivanju iz 1965. godine, koje su propisivale da pravo naslednika ostavioca da zahteva zaostavštinu od držaoca stvari zaostavštine zastareva u rokovima koji su zavisili od toga da li je zahtev usmeren prema savesnom držaocu (deset godina) ili nesavesnom držaocu (20 godina). Kako su podnositeljke ustavne žalbe svoj tužbeni zahtev podnele nakon isteka navedenih rokova, to je , po oceni redovnih sudova, njihovo pravo da zahtevaju zaostavštinu iza pok. majke zastarelo, zbog čega je njihov tužbeni zahtev, koji je tretiran (neposredno ili posredno) kao naslednopravni, odbijen kao neosnovan.

Dalje, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene činjenične i pravne tvrdnje stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, između ostalih, presudu ESLjP u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine) .

U skladu sa važećim procesnim normama građanskog prava, sudovi nisu vezani za pravni osnov tužbe, već za njen činjenični supstrat (načelo iura novit curia ). Međutim, Ustavni sud ocenjuje da upravo u procesnim situacijama kada parnični sud smatra da se u određenom slučaju ne može primeniti pravni osnov na kome stranka izričito zasniva svoj zahtev, već da treba primeniti drugi pravni osnov koji ima za posledicu odbijanje tužbenog zahteva iz jednog u osnovi formalnog razloga (uvažavanjem istaknutog materijalnopravnog prigovora zastarelosti potraživanja, odnosno prava), postoji i veći stepen obaveze redovnog suda da obrazloži svoju odluku u tom delu. Taj veći stepen obaveze postupajućeg suda ogledao bi se u dužnosti da navede jasan i precizan kriterijum koji determiniše pravni osnov za koji smatra da se ima primeniti u konkretnom slučaju i pod koji bi se jedino mogao podvesti činjenični supstrat tužbe, a koji ga istovremeno, na logički utemeljen način, razlikuje od pravnog osnova na koji su se stranke nedvosmisleno pozvale. Ustavni sud nalazi da Osnovni sud u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu i Apelacioni sud u Kragujevcu u svojim presudama nisu naveli taj jasan i opredeljujući kriterijum, odnosno razlog, kada su našli da se postavljeni imovinskopravni zahtev tužilja za utvrđenje suvlasničkog udela jednog od pokojnih supružnika (konkretno njihove majke kao pravnog prethodnika) na imovini stečenoj tokom trajanja bračne zajednice sa njihovim pok. ocem, nužno ima smatrati naslednopravnim potraživanjem isporuke zaostavštine, koje je zastarelo. Pri tome, drugostepeni sud ne spori da zahtev tužilja predstavlja stvarnopravno traženje, u cilju izdvajanja određene imovine iz zaostavštine njihovog pok. oca, onako kako su tužilje i bile upućene na parnicu radi utvrđenja od strane vanparničnog suda prilikom donošenja rešenja o prekidu ostavinskog postupka. Za sud više instance nije sporno ni to da se ovakav zahtev, vezan za odredbe Zakona o porodičnim odnosima, može podneti i po prestanku braka, kao i od strane naslednika umrlog supružnika, te da pomenuti zakon ne poznaje prekluzivne rokove za podnošenje tužbe ove vrste, niti propisuje zastarelost prava. Međutim, i pored toga, isti sud potvrđuje prvostepenu presudu, nalazeći da je krajnji cilj tužilja nesumnjivo da naslede određenu imovinu iza svoje majke, a da bi takvo (buduće) potraživanje svakako bilo zastarelo kada se uzme u obzir da je ona preminula još 1967. godine. Na taj način se, po oceni Ustavnog suda, u potpunosti obesmišljava pravo naslednika umrlog supružnika, jasno opredeljeno i priznato članom 181. Zakona o porodičnim odnosima, koje prema izraženom rezonu postupajućih sudova ostaje na nivou puke proklamacije, bez mogućnosti da proizvede ciljani učinak, odnosno promenu u imovinskopravnim odnosima u situacijama kada je sva bračna tekovina supružnika upisana na imenu samo jednog od njih, a što direktno može da utiče na ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava nasleđivanja njihovih potomaka. Na osnovu iznetog, proističe da osporene presude u pogledu zauzetog stava o pravnom osnovu tužbe, nisu obrazložene na jasan i dovoljno argumentovan, pa time ni na ustavnopravno prihvatljiv način.

Takođe, odluka apelacionog suda da potvrdi prvostepenu presudu u delu u kome je usvojen protivtužbeni zahtev, i pored toga što je prethodno decidno konstatovano da je isti bio procesno nedopušten jer tužene-protivtužilje za traženo utvrđenje nisu imale bilo kakav pravni interes, a što je moralo da vodi jedino odbacivanju protivtužbe od strane suda prvog stepena, na šta je žalba podnositeljki direktno ukazivala, dovodi do konačnog zaključka Ustavnog suda da je u osporenim presudama došlo do očigledno proizvoljne i arbitr erne primene merodavnog - kako materijalnog tako i procesnog prava, suprotno ustavnim garancijama datim strankama u sudskom postupku da će se o njihovim zahtevima raspraviti i odlučiti na pravičan način.

Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim presudama Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu P. 2025/10 od 8. juna 2010. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4096/10 od 27. decembra 2010. godine, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem ospo rene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu ponovo odlučio o izjavljenoj žalbi podnositeljki ustavne žalbe protiv osporene prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević , s.r.

Slični dokumenti

• Už 16871/2021: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 10481/2023: Zaštita prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije
• Gž 590/2025: Delimično ukidanje presude u sporu oko bračne tekovine i nužnog dela
• Rev 23770/2024: Utvrđivanje naslednog udela vanbračnog deteta na imovini stečenoj u braku ostavioca
• Už 4631/2011: Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku
• Gž 1553/2024: Odluka o podeli zajedničke imovine stečene u vanbračnoj zajednici
• Už 5097/2013: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u naslednopravnom sporu