Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu jer ne sadrži jasne razloge za delimično usvajanje tužbenog zahteva za naplatu zakupnine, što je čini arbitrarnom i neustavnom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Ž . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Ž . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 2223/16 od 18. oktobra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gž. 2223/16 od 18. oktobra 2016. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjav ljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 9153/11 od 10. maja 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Ž . iz Leskovca je , 5. decembra 2016. godine, preko punomoćnika D. D , advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 2223/16 od 18. oktobra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. U stava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je , između ostalog, navedeno: da je u obrazloženju osporene presude Višeg suda u Leskovcu ukazano na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane prvostepenog suda, te nije jasno na osnovu čega je Viši sud obavezao podnosioca da tužiocu isplati dosuđeni iznos zakupnine stana, i da je ovakvom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje; da u osporenom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, podnosilac nije svojim ponašanjem doprineo dužem trajanju postupka, a postupak je trajao pet godina, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu Višeg suda u Leskovcu i naloži tome sudu da donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 9153/11 od 10. maja 2016. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 9153/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Grad Leskovac je 18. maja 2010. godine podneo Osnovnom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje, na osnovu verodostojne isprave , protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika radi, naplate iznosa od 291.435,51 dinara na ime neplaćene zakupnine po osnovu korišćenja stana u Leskovcu, i to popisom, procenom, plenidbom i prodajom dužnikovih pokretnih stvari koje se budu našle u predmetnom stanu.

Osnovni sud u Leskovcu je usvojio predlog rešenjem o izvršenju Iv. 9128/10 od 20. maja 2010. godine.

Povodom prigovora podnosioca protiv navedenog rešenja o izvršenju, Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem Iv. 9128/10 od 14. novembra 2011. godine stavio van snage rešenje o izvršenju od 20. maja 2010. godine, ukinuo sve sprovedene izvršne radnje i naložio da se postupak nastavi kao parnični postupak povodom prigovora protiv platnog naloga. Ovo rešenje je dostavljeno podnosiocu 5. decembra 2011. godine.

U parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Leskovcu zakazana su 24 ročišta (21. januara, 16. aprila, 2. septembra i 18. novembra 2013. godine, 20. januara, 24. marta, 6. maja, 20. avgusta, 16. oktobra, 4. novembra i 2. decembra 2014. godine, 16. januara, 4. februara, 20. februara, 20. marta, 18. maja, 8. septembra, 22. oktobra, 23. novembra i 24. decembra 2015. godine, te 14. januara, 18. marta, 24. aprila i 10. maja 2016. godine).

Tri uzastopna ročišta, zakazana za 16. april, 2. septembar i 18. novembar 2013. godine nisu održana zbog sprečenosti i odsutnosti punomoćnika podnosioca, tako da sud praktično nije raspravljao godinu dana (od 21. januara 2013. do 20. januara 2014. godine) iz razloga na strani podnosioca. Iz razloga na strani podnosioca je odloženo i ročište 4. februara 2015. godine, budući da je punomoćnik podnosioca neposredno uručio podnesak povodom koga je tužilac tražio ostavljanje roka za izjašnjenje Na teret suda se ne može staviti ni odlaganje ročišta zakazanih za 16. oktobar, 4. novembar i 2. decembar 2014. godine, kao i 16. januar 2015. godine, a koja su odložena zbog odsustva podnosioca ili/i njegovog punomoćnika zbog štrajka advokata .

U sprovedenom postupku prvostepeni sud je izveo dokaze čitanjem relativno obimne dokumentacije, kao i finansijskim veštačenjem u kome je određeni sudski veštak, pored osnovnog nalaza i mišljenja od 15. juna 2015. godine, dostavio i dva dopunska pismena izjašnjenja (31. avgusta 2015. i 3. februara 2016. godine).

Osnovni sud u Leskovcu je presudom P. 9153/11 od 10. maja 2016. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca grada Leskovca i obavezao tuženog D. Ž . iz Leskovca, ul. N . II LV stan broj 17 da tužiocu na i me neisplaćenih zakupnina za period od 1. juna 2007. do 31. maja 2010. godine isplati iznos od 181.862,28 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18. maja 2010. godine pa do konačne isplate (stav prvi izreke), odbio kao neosn ovan preostali tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa do tr aženog iznosa od 291.435,51 dinara (stav drugi izreke) i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove pos tupka u iznosu od 122.066 dinara (stav treći izreke). U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da je nesporno da je tuženi bio zakupac predmetnog stana po osnovu ugovora o zakupu broj 36-42/05 od 28. decembra 2005. godine i ugovora o izmeni navedenog ugovora broj 1580/06 od 29. maja 2006. godine; da je tuženi 28. februara 2007. godine uputio zahtev Opštinskoj stambenoj komisiji za otkup stana na kome ima pravo zakupa pod uslovima iz Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, da na navedeni zahtev nije dobio odgovor pa je tuženi podneo predlog sudu u predmetu R1. 84/07 u kome je 17. jula 2007. godine doneto rešenje kojim je konstatovano da su ispunjeni zakonski uslovi za zaključenje ugovora o otkupu stana, tako da se rešenjem suda zamenjuje ugovor o otkupu stana; da je prvostepeno rešenje potvrđeno rešenjem Višeg suda u Leskovcu od 25. maja 2010. godine, tako da je postalo pravnosnažno 25. maja 2010. godine; da je sud ocenom nesporno utvrđenog činjeničnog stanja utvrdio da je tuženi imao svojstvo zakupca do pravnosnažnog okončanja postupka pred sudom u predmetu R1. 84/07, tj. do 25. maja 2010. godine, te da je iz tih razloga kao zakupac u obavezi da tužiocu isplati zakupninu do tog dana; da je sud, ceneći prigovor zastarelosti koji je istakao tuženi, našao da je, saglasno članu 375. Zakona o obligacionim odnosima, nastupila zastarelost za sve račune za zakup stana čije je dospeće bilo pre 18. maja 2007. godine, tj. pre više od tri godine od dana podnošenja predloga za izvršenje 18. maja 2010. godine, te je visinu potraživanja tužioca utvrdio na osnovu nalaza veštaka finansijske struke Z. Z, kao stručnog i kvalifikovanog lica za ovu vrstu veštačenja, koji je u osnovnom nalazu dao obračun zakupnine za period od 1. juna 2007. do 31. maja 2010. godine u iznosu od 181.862,28 dinara, za koji iznos je obavezao tuženog na isplatu; da je zbog utvrđene zastarelosti dela potraživanja odbio tužbeni zaht ev u delu preko dosuđenog do traženog iznosa; da je primenom člana 277. Zakona o obligacionim odnosima sud obavezao tuženog da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe – predloga, tj. od 18. maja 2010. godine, pa do konačne isplate, jer zakupnina predstavlja povremeno davanje pa zatezna kamata teče od podnošenja tužbe, a ne od dospelosti svake pojedinačne rate.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv navedene presude, Viši sud u Leskovcu je, osporenom presudom Gž. 2223/16 od 18. oktobra 2016. godine, preinačio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 9153/11 od 10. maja 2016. godine u stavovima prvom i trećem njene izreke, pa je obavezao tuženog da tužiocu na ime neisplaćenih zakupnina za period od 1. juna 2007. do 31. maja 2010. godine isplati 141.448,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18. maja 2010. godine do isplate, dok je preostali deo do dosuđenih 181.862,28 dinara odbio kao neosnovan, kao i da tužiocu na ime troškova postupka plati 60.590 dinara. U o brazloženju osporene presude se navodi: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na čije postojanje Viši sud pazi po službenoj dužnosti u sporovima male vrednosti, s tim da prvostepeni sud nije pravilno ocenio od kada tuženi nema obavezu plaćanja zakupa, pogrešno primenivši u tom smislu odredbu člana 16. u vezi sa članom 20. Zakona o stanovanju, pa samim tim i nalaz veštaka finansijske struke; da pri nespornoj činjenici iz prvostepenog spisa, da je tuženi 28. februara 2007. godine uputio zahtev stambenoj komisiji tuženog za otkup stana, na koji nije dobio odgovor, pa je u vanparničnom rešenju toga suda R1. br. 84/07, koje je st upilo na pravnu snagu 25. maja 2010. godine, konstatovano da su ispunjeni zakonski uslovi za zaključenje ugovora o otkupu stana i tim rešenjem zamenjen ugovor o otkupu stana, prvostepeni sud pogrešno zaključuje da je tuženi u obavezi da plaća zakupninu do dana stupanja na snagu napred pomenutog sudskog rešenja; da je ovo otuda što je najpre, prema odredbi člana 16. Zakona o stanovanju tuženi bio dužan da na zahtev u pismenoj formi zakupcu omogući otkup stana, što očigledno nije učinio, s tim da se prema odredbi člana 20. stav 1. istog Zakona stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana ; da bi to za posledicu imalo, a što je i učinjeno u napred označenom vanparničnom postupku pred istim sudom, da je cena za otkup stana utvrđena prema uslovima na dan 28. februara 2007. godine, što bi za dalju posledicu imalo da od tog trenutka pa nadalje, s obzirom na to da je sudskom odlukom zamenjen ugovor o otkupu stana (i) tuženi isplatio otkupnu cenu, pa ne može biti u obavezi da nadalje plaća i zakupninu, a do pravnosnažnosti odluke vanparničnog suda, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud; da se pravnom analogijom u napred navedenim okolnostima jasno da zaključiti da u trenutku utvrđivanja otkupne cene i njenim plaćanjem prestaje pravni odnos zakupa istoga stana između parničara, pa samim tim nema mesta daljoj naplati zakupnine nakon podnošenja pisanog predloga za otkup stana, radi čega je Viši sud preinačio pobijanu odluku.

4. Odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, odredbama člana 16. st. 1, 2, 4. i 5. je propisano da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 1.), da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu (stav 2.), da ako nosilac prava raspolaganja odbije zahtev za otkup toga stana ili ne zaključi ugovor o otkupu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, lice iz st. 1. i 2. ovog člana može da podnese predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu (stav 4.), da ako je zahtev podnet pre stupanja na snagu ovog zakona, rok iz prethodnog stava ovog člana počinje teći od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 5.); odredbom člana 20. stav 1. je propisano da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona.

5. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje i da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Uvidom u osporenu presudu Višeg suda u Leskovcu Gž. 2223/16 od 18. oktobra 2016. godine Ustavni sud je utvrdio da u obrazloženju ove presude, polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku o tome da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužiocu zahtev za otkup stana 28. februara 2007. godine, na koji nije dobio odgovor, pa je pokrenuo vanparnični postupak u kome je doneto rešenje R1. 84/07 koje zamenjuje ugovor o otkupu stana i utvrđena cena otkupa prema uslovima na dan podnošenja zahteva , a imajući u vidu odredbe člana 16. i člana 20. stav 1. Zakona o stanovanju, Viši sud ocenjuje da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je tuženi u obavezi da plaća zakupninu do dana stupanja na snagu navedenog sudskog rešenja 25. maja 2010. godine. Viši sud takođe nalazi da s obzirom na to da je sudskom odlukom zamenjen ugovor o otkupu stana i tuženi isplatio otkupnu cenu, tuženi ne može biti u obavezi da nadalje plaća i zakupninu, a do pravnosnažnosti odluke vanparničnog suda, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud , da se pravnom analogijom u napred navedenim okolnostima jasno da zaključiti da u trenutku utvrđivanja otkupne cene i njenim plaćanjem prestaje pravni odnos zakupa istoga stana između parničara, pa samim tim nema mesta daljoj naplati zakupnine nakon podnošenja pisanog predloga za otkup stana, radi čega je Viši sud preinačio pobijanu odluku . S obzirom na pravni stav da iznet u obrazloženju da nema mesta naplati zakupnine nakon podnošenja pisanog predloga za otkup stana, osporena presuda, po oceni Ustavnog suda, ne sadrži razloge iz kojih se može videti koji je osnov delimičnog usvajanja tužbenog zahteva , niti visine (smanjenog) dosuđenog novčanog iznosa, budući da se radi o isplati zakupnine za period od 1. juna 2007. do 18. maja 2010. godine, tj. posle podnošenja zahteva za otkup stana 28. februara 2007. godine. Na taj način Viši sud u Leskovcu je propustio da da argumentovane razloge za donetu presudu, čime je povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 2223/16 od 18. oktobra 2016. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakon a o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Leskovcu određivanjem da u ponovnom postupku Viši sud u Leskovcu donese novu odluku o žalbi podnosi oca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 9153/11 od 10. maja 2016. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet donošenjem rešenja o prigovoru podnosioca protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave od 14. novembra 2011. godine, koje je dostavljeno podnosiocu 5. decembra 2011. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Leskovcu 18. oktobra 2016. godine.

S obzirom na to da je u predmetnom sporu pravnosnažno odlučeno u roku od nešto manje od pet godina, a da je podnosilac pri tome dao znatan doprinos njegovom trajanju zbog odlaganja više ročišta iz razloga na njegovoj strani ili je do odlaganja došlo iz razloga koji se ne mogu staviti na teret suda (štrajk advokata), Ustavni sud je ocenio da, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava.

U vezi sa navodom podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o tome da je nadležni sud poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što predstavlja neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zbog čega je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

U vezi sa tvrdnjom o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči ni jedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ono ima akcesorni karakter, te se povreda zabrane diskriminacije može utvrditi samo u slučaju postojanja povrede nekog od zajemčenih ljudskih prava ili sloboda, ukoliko su pruženi dokazi za povredu ovog načela. Ustavni sud, pak, je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete tvrdnje o povredi navedenih ustavnih prava podnosioca.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti