Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu privrednog društva, potvrđujući stav nižih sudova o zastarelosti potraživanja. Sud je zaključio da rok zastarelosti počinje teći od dana izdavanja računa, a ne od dana prijema, jer je poverilac tada stekao pravo da zahteva ispunjenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novosadskog izdavačko-trgovinsko g preduzeć a „NIP“ DOO, Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO i zjavljena protiv presude Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 936/10 od 5. oktobra 2011. godine, u stav ovima prvom, drugom i četvrtom izreke i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1270/12 od 17. oktobra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ DOO, Novi Sad, je podnelo , 30. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Miroslava Đerkovića, advokata iz Novog Sada Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 936/10 od 5. oktobra 2011. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1270/12 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je u toku postupka delimično povukao tužbu zbog zastarelosti potraživanja, a da je predmet tužbenog zahteva potraživanje iz 2007. godine za iznos glavnog duga od 353.613,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. septembra 2007. godine do isplate, po računu broj 10-000433 od 4 . januara 2007.godine, kao i za troškove stečajnog postupka pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu St. 213/10 u iznosu od 53.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. novembra 2010. godine do isplate; da je podnosilac prijavio svoje potraživanje u stečajnom postupku koji se vodi prema stečajnom dužniku "Superior Meat" DOO, u stečaju, Belegiš, a koje je proisteklo iz u govora broj 000433 od 12. maja 1997. godine, koji je zaključen između tužioca u svojstvu izdavača-prodavca i tuženog kao naručioca-kupca o kupoprodaji jednog primerka Registara žiro računa SRJ na CD-u sa objavljivanjem matičnog broja, šifre delatnosti, memoranduma i oglasa privrednog društva tuženog u crno-beloj tehnici na 1/1 strane, u navedenom Registru na CD- na vremenski period od ukupno 11 godina; da je tuženom 10. septembra 2007.godine ispostavljen račun broj 10-000433 od 4. januara 2007. godine na iznos od 353.613,60 dinara, koji je primio 12. septembra 2007. godine, a da mu je roba isporučena 20. decembra 2007.godine; da su sudovi zauzeli stanovište da je rok zastarelosti potraživanja tužioca po utuženom računu počeo da teče 5. januara 2007. godine , te da je zastarelost potraživanja nastupila 5. januara 2010. godine; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, i to odrebu člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je istom propisano da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a rok za ispunjenje predviđen ugovorom je tri dana od dana prijema računa; da je podnosilac kao stečajni poverilac podneo prijavu potraživanja po utuženom računu 2. septembra 2010. godine , odnosno u roku od tri godine od dana dospelosti duga tuženog, u smislu člana 324. stav 1. i člana 374. Zakona o obligacionim odnosima; da se sudovi pravilno pozivaju na odredbu 362. Zakona o obligacionim odnosima, ali da pogrešno primenjuju navedenu odredbu koja propisuje da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom odredenog vremena, koji je istekao 16. septembra 2007. g odine, te da zastarelost potraživanja podnosioca nije nastupila; da su sudovi konstatovali da je podnosilac u stečajnom postupku podneo zahtev Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici za ispravku zaključka o listi osporenih potraživanja, ali da ispravka zaključka u pogledu zakonske zatezne kamate koju je uredno potraživao kao stečajni poverilac u prijavi potraživanja od dospelosti do isplate, nije doneta, a da je odlučeno samo o kamati do dana otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom, kao i u pogledu troškova stečajnog postupka, koje je prijavio, o kojima takođe nije odlučeno. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u osporene presude i priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 936/10 od 5. oktobra 2011. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je osnovano njegovo potraživanje prema tuženom Superior Meat" DOO, u stečaju, Belegiš, u iznosu od 353.613,60 dinara i na ime troškova postupka u iznosu od 157.205,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. oktobra 2011. godine do isplate ; stavom drugim izreke je odbačena tužba tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 353.613,60 dinara počev od 16. septembra 2007. godine do isplate i iznos od 53.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. novembra 2010. godine ; stavom trećim izreke je utvrđeno da je tužba za deo tužbenog zahteva povučena, dok je stavom četvrtim izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 32.500,00 dinara, a preko dosuđenog iznosa je odbijen zahtev za naknadu parničnih troškova. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su parnične stranke bile u obligacionom odnosu po osnovu ugovora-računa broj 000433 od 12. maja 1997. godine kojim je tuženi kao naručilac od tužioca kao izdavača neopozivo naručio da se u izdanju registra žiro računa SRJ 1997/98 godinu objavi njegov matični broj, šifra delatnosti, kao i da mu po izlasku isporuči jedan primerak registra žiro računa SRJ 1997/98 godinu po ceni od 5.970,00 dinara; da je tužilac bio u obavezi da predmet ugovora, odnosno registar, isporuči najkasnije do kraja 1997. godine, a tuženi se istim ugovorom pretplatio za narednih deset izdanja publikacije koja izlazi jednom godišnje; da je ugovorom predviđeno da je naručivanje neopozivo, da je ugovor punovažan datumom potpisivanja u svemu prema važećem cenovniku izdavača i da se ne može stornirati bez izričite saglasnosti izdavača; da je cena ugovorena samo za prvo izdanje, a da se za naredna izdanja cena iz prethodne godine uvećava srazmerno povećanju cene bakra na berzi bakra u zemlji odnosno po cenovniku izdavača sa 10% popusta; da je ugovoreno da će izdavač naručiocu za svaku periodičnu godinu ispostaviti pretplatni račun po cenovniku izdavača, a naručilac je dužan da isti plati u roku od tri dana od prijema i da su se stranke usaglasile i da njihove obaveze po ugovoru prestaju za svaku kalendarsku godinu kada naručilac plati pretplatu po ugovoru, a izdavač objavi pomenutu publikaciju na CD-u i preda ga na poštu , o čemu mora posedovati odgovarajući dokument. Prvostepeni sud je, dalje utvrdio: da je tužilac izvršio usluge objave podataka tuženog u publikacijama kako je ugovoreno i da je putem pošte vršio isporuku publikacija tuženom; da je predmet spora potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 353.613,60 dinara , sa porezom na dodatu vrednost po računu br. 10-000433 od 4. januara 2007. godine; da je rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 213/10 od 29. juna 2010.godine, otvoren stečajni postupak nad tuženim, a tužilac je kao stečajni poverilac blagovremeno, 2. septembra 2010. godine, podneo prijavu potraživanja kojom je tražio da se utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom, kao stečajnom dužniku, i to za iznos od 1.084.038,60 dinara na ime glavnog duga i za iznos od 6.009.848,92 dinara na ime kamate, odnosno u ukupnom iznosu od 7.813.887,52 dinara; da je zaključkom Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St. 213/10 od 15. oktobra 2010. godine osporeno tužiočevo potraživanje i da je upućen na parnicu radi utvrđenja osporenog potraživanja. Prvostepeni sud je , odlučujući o istaknutom prigovoru zastarelosti tuženog , zauzeo stanovište da je potraživanje tužioca po računu broj 10-000433 od 4. januara 2007. godine zastarelo, jer je od momenta dospeća obaveze plaćanja po ovom računu, pa do podnošenja prijave potraživanja u postupku stečaja nad tuženim, protekao zakonom propisani rok od tri godine iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja presude dalje sledi da je obaveza tuženog bila da svaki registar žiro-računa plati u pretplati, a kako je tužilac navedeni račun izdao 4. januara 2007. godine, to je od tuženog počev od navedenog datuma mogao tražiti plaćanje, pa je prvostepeni sud našao da se ima smatrati da je zastarelost počela da teče sa 5. januarom 2007. godine i da je ista nastupila, a da je podnošenjem prijave potraživanja u stečajnom postupku prekinut tok zastarelosti prema odredbi člana 86. Zakona o stečaju, ali da je do tada proteko više od tri godine. Odlučujući o ispunjenosti procesnih pretpostavki za vođenje parnice za zakonsku zateznu kamatu na glavni dug, prvostepeni sud je utvrdio da tužilac zahtev za kamatu nije postavio u nominalnom iznosu, već je postavio odrediv zahtev i tražio zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga od 353.613,60 dinara počev od 16. septembra 2007. godine do isplate, te je našao da su ispunjeni uslovi za odbačaj tužbe, shodno čl. 188. i 279. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa čl. 85, 111, 116, 117. i 118. Zakona o stečaju. Povodom ispunjenosti procesnih pretpostavki za vođenje parnice po osnovu troškova stečajnog postupka, prvostepni sud je utvrdio tužilac nije upućen na parnicu po osnovu troškova stečajnog po stupka, te da su navodi tužioca kao stečajnog poverioca za izmenu zaključka o osporenim potraživanjima bez uticaja, jer se odluka o kamati i troškovima stečajnog postupka u skladu sa članom 85. Zakona o stečaju, donosi u toku stečajnog postupka u tačno određenoj fazi postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1270/12 od 17. oktobra 2012. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 936/10 od 5. oktobra 2011. godine, u stav ovima prvom, drugom i četvrtom izreke, dok je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je drugostepeni sud prihvatio materijalno pravni zaključak prvostepenog suda da je predmetno potraživanje tužioca zastarelo; da je odredbom člana 361. Zakona o obligacionim odnosima propisano da rok zastarelosti počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao prava da zahteva ispunjenje obaveze ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano; da su parnične stranke bile u obligacionom odnosu po osnovu ugovora o pretplati, u kome je poverilac u pogledu cene naručene usluge i publikacije bio ovlašćen da istu zahteva unapred; da je tužilac mogao da zahteva ispunjenje utužene obaveze, već početkom 2007. godine, odnosno od 5. januara 2007. godine, od kog datuma je počeo da teče rok zastarelosti zaključno sa 5. januarom 2010. godine kada je nastupila zastarelost, a pre prijave potraživanja u stečajnom postupku; da činjenica da je račun dostavljen tuženom devet meseci kasnije u odnosu na dan sačinjavanja ne utiče na pravilnost odluke, jer pravo da se zahteva ispunjenje i padanje u docnju predstavljaju dva različita instituta obligacionog prava, jer je tužilac sa izdavanjem računa od 4. januara 2007. godine mogao da zahteva ispunjenje, pa je rok zastarelosti počeo da teče narednog dana u odnosu na dan izdavanja računa. Iz obrazloženja, dalje , sledi da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za vođenje parničnog postupka u pogledu utvrđenja zakonske zatezne kamate, budući da je tužilac postavio odrediv zahtev po osnovu kamate, a ne onako kako je to precizirano zaključkom o osporenom potraživanju, ali da je drugostepeni sud našao da s obzirom na to da je potraživanje tužioca u pogledu glavnog duga od 353.613,60 dinara zastarelo, a naplata kamate prati sudbinu glavnog duga, prvostepeni sud trebalo da odbije i tužiočev zahtev po osnovu kamate. U pogledu troškova stečajnog postupka u iznosu od 53.900,00 dinara, drugostepeni sud je , polazeći od odredbe člana 42. stav 3. Zakona o stečaju, našao da u konkretnom slučaju nije od uticaja činjenica što o ovim troškovima nije odlučeno u stečajnom postupku zaključkom, niti je odlučeno o zahtevu tužioca za ispravku zaključka o osporenim potraživanjima, s obzirom na to da se na parnicu upućuju poverioci čija su potraživanja nastala pre otvaranja stečajnog postupka, a odluku o troškovima stečajnog postupka, u toku stečajnog postupka donosi stečajni sudija , ako se steknu zakonom propisani uslovi u tačno određenoj fazi postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano : da d užnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324. stav 1.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze i da se s ud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.) ; da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine i da z astarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu (član 374.) ; da za prekid zastarevanja nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni (član 391 .).

Zakonom o stečaju ("Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11, 71/12 - Odluka U S i 83/14 ) je propisano : da svaki poverilac pojedinačno snosi svoje troškove u stečajnom postupku, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 42. stav 3.); da za neobezbeđena potraživanja u stečajnom postupku, obračunavanje ugovorenih i zateznih kamata prestaje danom otvaranja stečajnog postupka i da ako posle izmirenja svih potraživanja postoje raspoloživa sredstva za isplatu, stečajni sudija odobrava obračunavanje i plaćanje kamate stečajnim poveriocima i za period posle otvaranja stečajnog postupka i obračunavanje i plaćanje kamate obezbeđenih poverilaca koje nisu izmirene iz realizovane vrednosti predmeta obezbeđenja (član 85. stav 1. i 3.); da poverioci prijave potraživanja podnose nadležnom sudu u pisanom obliku i da se u prijavi mora naznačiti iznos potraživanja i to posebno iznos glavnog potraživanja sa obračunom kamate (član 111. stav 1. tačka 5 )); da će stečajni sudija usvojiti konačnu listu na osnovu liste potraživanja koju je sastavio stečajni upravnik i na osnovu izmena unetih na ročištu, da konačna lista sadrži podatke o svim prijavljenim potraživanjima, o tome ko ih je osporio i u kom iznosu su utvrđena, odnosno osporena, kao i potraživanja o kojima će biti donet zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja i da stečajni poverilac koji dokaže svoje potraživanje u parnici na koju je upućen, ima pravo da traži ispravljanje konačne liste utvrđenih potraživanja (član 116. stav 2. i 7 .); da se poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje na parnicu, odnosno na nastavak prekinutog parničnog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja, koju može da pokrene, odnosno nastavi u roku od 15 dana od dana prijema zaključka iz člana 116. ovog zakona, odnosno od dana isteka roka za medijaciju u skladu sa članom 115. ovog zakona (član 117. stav 1.) ; da pravnosnažna odluka o osporenom potraživanju ima dejstvo prema stečajnom dužniku i prema svim poveriocima stečajnog dužnika (član 118. stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenog Ustavom zajemčen og prava u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava i to odredaba Zakona o obligacionim odnosima prilikom odlučivanja o prigovoru zastarelosti potraživanja i pogrešnoj primeni odredaba Zakona o stečaju prilikom utvrđivanja procesnih pretpostavki za vođenje parnice u pogledu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga i troškova stečajnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je predmet tužbenog zahteva potraživanje tužioca po računu broj 10-000433 od 4. januara 2007. godine čija osnovanost je uslovljena odlučivanjem sudova o prigovoru zastarelosti potraživanje tužioca po navedenom računu.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu da dospelost obaveze i docnja dužnika u ispunjenju obaveze nisu identični pojmovi. Dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni svoju obavezu u roku određenom za ispunjenje. Kad je rok za ispunjenje dužnikove obaveze određen, istekom roka obaveza dužnika dospeva. Od tog trenutka dužnik se nalazi u docnji, a od istog trenutka počinje da teče i rok zastarelosti potraživanja. Dakle, u konkretnom slučaju dospelost obaveze dužnika, docnja u ispunjenju obaveze i početak toka roka zastarelosti se podudaraju u potpunosti. Međutim, u situaciji kad rok za ispunjenje dužnikove obaveze nije određen, obaveza dospeva odmah, odnosno poverilac može zahtevati ispunjenje obaveze odmah, dok dužnik dolazi u docnju tek kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Kako zastarelost dužnikove obaveze nastupa protekom zakonom određenog roka u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, te kako poverilac može zahtevati ispunjenje obaveze od dana dospelosti, što je u konkretnom slučaju odmah, to zastarelost počinje teći od dana dospelosti, a ne od momenta nastupanja docnje dužnika.

Primenjujući navedeno, Ustavni sud nalazi da su sudovi u osporenim presudama, polazeći od odredbe člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, stali na stanovište da su parnične stranke nalazile u obligacionom odnosu po osnovu ugovora o pretplati, u kome je poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u pogledu cene naručene usluge i publikacije bio ovlašćen da istu zahteva unapred. Polazeći od navedenog, podnosilac je , prema nalaženju postupajućih sudova, mogao da zahteva ispunjenje utužene obaveze već početkom 2007. godine, odnosno od 5. januara 2007. godine, od kog datuma je počeo da teče rok zastarelosti , zaključno sa 5. januarom 2010. godine , kada je nastupila zastarelost, a pre prijave potraživanja u stečajnom postupku. Ustavni sud, takođe, nalazi da su sudovi smatrali da činjenica da je račun dostavljen tuženom devet meseci kasnije u odnosu na dan sačinjavanja ne utiče na pravilnost odluke, jer pravo da se zahteva ispunjenje i padanje u docnju predstavljaju dva različita instituta obligacionog prava, a da je podnosilac sa izdavanjem računa od 4. januara 2007. godine mogao da zahteva ispunjenje, pa je rok zastarelosti počeo da teče narednog dana u odnosu na dan izdavanja računa.

Ustavni sud je cenio navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu pogrešne primene materijalnog prava, i to odredaba Zakona o stečaju, ali je našao da u pogledu utvrđenja zakonske zatezne kamate na utuženi iznos nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za vođenje parničnog postupka, jer je potraživanje tužioca zastarelo, a zakonska zatezna kamata prati sudbinu glavnog potraživanja. Međutim, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud potvrdio stav prvostepenog suda, jer je to u smislu člana 381. Zakona o parničnom postupku povoljnije za tužioca. Takođe, Ustavni sud nalazi da su sudovi u pogledu ispunjenja procesnih pretpost avki za vođenje parničnog postupka u odnosu na troškove stečajnog postupka, pozivajući se na odredbe Zakona o stečaju, našli da nije od uticaja činjenica što o ovim troškovima nije odlučeno u stečajnom postupku zaključkom, niti po zahtevu tužioca za ispravku zaključka o osporenim potraživanjima, jer se na parnicu upućuju poverioci čija su potraživanja nastala pre otvaranja stečajnog postupka, a da odluku o troškovima stečajnog postupka, u toku stečajnog postupka donosi stečajni sudija, ako se steknu zakonom propisani uslovi.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da su sudovi za svoje stavove dali jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud je ocenio da tumačenje odredaba Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o stečaju, dato u obrazloženju osporenih presuda , ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da presudom Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 936/10 od 5. oktobra 2011. godine, u stav ovima prvom, drugom i četvrtom izreke i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1270/12 od 17. oktobra 2012. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), u ovom delu odbio ustavnu žalbu.

Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u delu u kome je istaknut a povred a prava iz člana 58. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca da parnični postupak koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 936/10 nije okončan u razumnom roku. Međutim, podnosilac nije konkretizovao tvrdnje o neaktivnosti suda u navedenom parničnom postupku, a sprovedene radnje suda u ovom postupku se ne mogu smatrati neaktivnošću, te kako je prema navodima podnosioca tužbu podneo 16. novembra 2010. godine, a postupak je pravnosnažno okončan drugostepenom presudom od 17. oktobra 2012. godine, to Ustavni sud nalazi da je pozivanje podnosioca na dužinu trajanja parničnog postupka, kao i na naknadu nematerijalne štete, očigledno neosnovano.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti