Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko pet godina. Utvrđena je povreda prava i dosuđena naknada od 500 evra. Ostatak žalbe je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D, vlasnika stolarske i trgovinske radnje „S . S . D .“ iz S. M, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D, vlasnika stolarske i trgovinske radnje „S . S . D“ i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 330/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D, vlasnik stolarske i trgovinske radnje „S . S . D .“ iz S. M, izjavio je 8. februara 2012. godine, preko punomoćnika Lj. F . advokata iz S . M, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 330/11 od 15. jula 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7719/11 od 14. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 330/11.

U ustavnoj žalbi je, pored izražavanja nezadovoljstva sadržinom rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 9275/10 od 16. juna 2011. godine kojim je ukinuta presuda Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 83/2010 od 15. marta 2010. godine u istom postupku u kome su kasnije donete ovde osporene presude, navedeno: da je parnični postupak čija se dužina osporava trajao duže od pet godina, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da sudovi nisu pravilno i potpuno utvrdili činjenično stanje, da je procesno pravo pogrešno primenjeno, što je na kraju dovelo i do proizvoljne primene materijalnog prava; da sudovi nisu mogli primeniti član 349. Zakona o obligacionim odnosima, već su morali „posmatrati ceo institut prenova“; da sudovi nisu razdvojili njegovu imovinu kao preduzetnika, od zajedničke bračne imovine; da je samo on bio učesnik u postupku, a da njegova supruga to nije bila i da stoga ona ne može odgovarati svojom posebnom imovinom, niti se, na konkretnu situaciju, može primeniti član 187. Porodičnog zakona. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ujedno tražeći i advokatske troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici P. 330/11, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. avgusta 2006. godine Trgovinskom sudu u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Trgovinski sud) predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, tražeći da sud obaveže izvršnog dužnika B. R, vlasnika stolarske radnje „P.“, da mu isplati iznos od 702.445,42 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i da u tom delu odredi izvršenje. Postupajući po navedenom predlogu, Trgovinski sud je 31. avgusta 2006. godine doneo rešenje Iv. 882/06, kojim je usvojio predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je podneskom od 12. septembra 2006. godine predložio da sud dozvoli vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za izjavljivanje prigovora (zbog iznenadne bolesti). Istoga dana je izjavio i prigovor protiv rešenja Trgovinskog suda Iv. 882/06 od 31. avgusta 2006. godine.

Pred Trgovinskim sudom je 13. marta 2007. godine održano ročište povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje, a sud je istoga dana doneo rešenje Iv. 882/06, kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za izjavljivanje prigovora, kao i rešenje kojim je rešenje o izvršenju Iv. 882/06 od 31. avgusta 2006. godine, stavio van snage, a spise predmeta ustupio parničnom odeljenju.

Ranije izvršni dužnik, sada tuženi-protivtužilac (u daljem tekstu: tuženi) podneo je 24. aprila 2007. godine protivtužbu kojom je tražio da sud obaveže ovde podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca-protivtuženog (u daljem tekstu: tužilac), da mu na ime duga isplati iznos od 729.424,95 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tužilac je 7. maja 2007. godine odgovorio na protivtužbu, a do kraja 2007. godine održano je šest ročišta za glavnu raspravu.

Trgovinski sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 28. januara 2008. godine, rešenjem spojio postupke po tužbi i protivtužbi. Do kraja 2008. godine održana su još četiri ročišta, dok ročište zakazano za 12. maj, nije održano jer tuženi nije došao, iako je bio uredno pozvan. Trgovinski sud je na ročištu održanom 13. juna 2008. godine rešenjem usvojio predlog da se izvede dokaz ekonomskim veštačenjem, pa je pozvao tuženog da u roku od osam dana uplati iznos od 30.000 dinara na ime troškova veštačenja, uz konstataciju da će sud nakon uplate predujma odrediti zadatak veštačenja. Tuženi je 30. juna 2008. godine uplatio predujam, a Trgovinski sud je tek 20. novembra 2009. godine rešenjem odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Veštak je 18. januara 2010. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje.

Privredni sud u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Privredni sud), koji je nakon reforme sudstva preuzeo nadležnost Trgovinskog suda, je rešenjem od 29. januara 2010. godine utvrdio vrednost predmeta spora od 8.550 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan podnošenja tužbe, a vrednost protivtužbenog zahteva na iznos od 9.030 evra na dan podnošenja protivtužbe.

Privredni sud je 15. marta 2010. godine zaključio glavnu raspravu i istoga dana doneo presudu P. 83/2010, kojom je: u stavu prvom izreke ukinuo rešenje o izvršenju Trgovinskog suda Iv. 882/06 od 31. avgusta 2006. godine u obavezujućem delu i u delu u kome je odlučeno o troškovima; u stavu drugom usvojio tužbeni zahtev tužioca; u stavu trećem izreke utvrdio da je povučena tužba tužioca za iznos od 24.229,75 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tuženi tražio da sud obaveže tužioca da mu isplati iznos od 729.424,95 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu petom izreke odbacio kompenzacioni prigovor tuženog na iznos od 729.424,95 dinara.

Postupajući po žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 9275/10 od 16. juna 2011. godine ukinuo presudu Privrednog suda P. 83/2010 od 15. marta 2010 u stavu drugom i četvrtom izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je prvostepenu presudu potvrdio u stavu petom izreke i u tom delu odbio kao neosnovanu žalbu tuženog.

U ponovnom postupku, nakon jednog ročišta za glavnu raspravu, Privredni sud je doneo osporenu presudu P. 330/11 od 15. jula 2011. godine, kojom je u stavu prvom izreke utvrđeno da je tužbeni zahtev tužioca osnovan za iznose, i to - 156.735,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. oktobra 2005. godine, 25.652,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. oktobra 2005. godine , 76.983,20 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. oktobra 2005. godine , 15.782,33 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. oktobra 2005. godine , 239.896,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. novembra 2005. godine , 113.280,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. decembra 2005. godine , 49.886,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2005. godine , te da na dan 13. septembra 2006. godine postoji potraživanje tužioca u iznosu od 776.964,39 dinara. U stavu drugom izreke ove presude utvrđeno je da je protivtužbeni zahtev tuženog osnovan za iznos od 544.266,44 dinara i da na dan 13. septembra 2006. godine postoji potraživanje tuženog u visini od 544.266,44 dinara. U stavu trećem izreke presude , nakon izvršenog preboja, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 232.697,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. septembra 2006. godine, pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. U stavu petom izreke presude odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog za iznos od 185.158,51 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 7719/11 od 14. decembra 2011. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda P. 330/11 od 15. jula 2011. godine u stavu drugom izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva plaćanje duga na ime ugovorene cene za isporučenu robu tuženom od strane tužioca, po ispostavljenim fakturama, u ukupnom iznosu od 678.217,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom zbog docnje u plaćanju; da je predmet protivtužbenog zahteva dug za isporučenu stolariju i hrastov parket u ukupnom iznosu od 729.424,95 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da je utvrđeno da su parnične stranke zaključile kupoprodajni ugovor, i to tužilac kao prodavac i tuženi, u to vreme osnivač stolarske radnje „P.“ iz Sremske Mitrovice, kao kupac; da je na osnovu tog ugovora tužilac tuženom isporučio robu i po tom osnovu mu ispostavio utužene fakture koje su dospele za plaćanje; da je ukupna vrednost robe po fakturama 702.446,83 dinara; da je tuženi tužiocu delimično platio fakturisanu cenu, kupljene robe, te je ostao dug tuženog prema tužiocu po utuženim fakturama u iznosu od 678.217,08 dinara; da je tuženi u periodu od septembra do novembra 2005. godine, tužiocu kao fizičkom licu i njegovoj supruzi isporučio stolariju i hrastov parket za potrebe ulaganja u njihovu porodičnu stambenu zgradu, koju su gradili u S . M; da ukupne obaveze tužioca prema tuženom po osnovu isporučene stolarije i parketa iznose 544.266,44 dinara; da je među strankama sporno da li je isporučena roba - stolarija i hrastov parket, isplaćena tuženom; da je isporučenu stolariju i hrastov parket, tuženi fakturisao tužiocu na registrovanu preduzetničku radnju, fakturom broj 10/06 od 5. septembra 2006. godine, ali da je tu fakturu tužilac vratio tuženom.

Dalje je navedeno: da je primenom pravila o teretu dokazivanja iz čl. 220. do 223. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud zaključio da tužilac nije dokazao da su tuženi i supruga tužioca zaključili ugovor o zajmu i da je ona po osnovu zajma izvršila isplatu tuženom, kao i činjenicu da su se tuženi i supruga tužioca ili tužilac dogovorili da tuženi umesto eventualnog vraćanja novca bračnom paru D. isporuči stolariju; da takođe, nije dokazano da je tuženom plaćena isporučena stolarija i hrastov parket; da je prvostepeni sud utvrdio da je potraživanje tuženog prema tužiocu i njegovoj supruzi kao fizičkim licima po osnovu isporučene stolarije dospelo za naplatu protekom roka od osam dana (13. septembra 2006. godine) od kada je tuženi fakturom 10/06 pozvao preduzetnika tužioca da plati isporučenu stolariju; da je prvostepeni sud zaključio da je tužilac kao preduzetnik – fizičko lice koje u smislu člana 1. Zakona o privatnim preduzetnicima, nosilac svih prava i obaveza nastalih kako iz poslovanja registrovane delatnosti tako i van takvog poslovanja; da tužilac - preduzetnik svojom celokupnom imovinom odgovara i za obaveze koje preuzima kao preduzetnik, kao a i za obaveze koje preuzima kao fizičko lice; da prema članu 187. Porodičnog Zakona, kao supružnik solidarno odgovara i za obaveze preduzete radi podmirenja potreba zajedničkog života; da je prvostepeni sud utvrdio sve bitne i pravno relevantne činjenice koje su od značaja za odlučivanje, te je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo, kada je obavezao tuženog da tužiocu plati preostali iznos izvršenog preboja međusobnih potraživanja; da je prvostepeni sud pravilno u stavu drugom izreke pobijane presude odlučio da je osnovan protivtužbeni zahtev (istaknut protiv tužioca), za iznos od 544.266,44 dinara, što znači da na dan 13. septembra 2006. godine postoji potraživanje tuženog prema tužiocu u visini od 44.266,44 dinara, te da izreka prvostepene presude u tom delu iz navedenih razloga nije nejasna; da to što je propušteno da ce u izreci navede da je utvrđeno potraživanje prema tužiocu u navedenom iznosu, ne utiče na pravilnost i zakonitost pobijane presude; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da se dug tužioca kao fizičkog lica koji u smislu člana 187. Porodičnog Zakona kao supružnik solidarno odgovara i za obaveze preduzete radi podmirenja potreba zajedničkog života, može naplatiti iz imovine registrovane delatnosti, jer Zakon o privatnim preduzetnicima i Zakon o privrednim društvima u delu kojim uređuju poslovanje preduzetnika, ne isključuju mogućnost namirenja dugova fizičkog lica iz imovine registrovane delatnosti; da je u konkretnom slučaju tužilac - preduzetnik u obavezi prema tuženom po osnovu cene za isporučenu stolariju i hrastov parket; da su stoga neosnovani žalbeni navodi da je sudska kompenzacija u konkretnom slučaju izvršena sa bračnim parom D, koji nije stranka u postupku, jer je pravilno utvrđeno da za obaveze tužioca kao fizičkog lica i njegove supruge odgovara tužilac kao preduzetnik, sa čijim potraživanjem je i izvršena sudska kompenzacija; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tuženi izvršenim plaćanjem ukupnog iznosa od 671.162,49 dinara „zatvorio“ stari dug u iznosu od 646.932,74 dinara iz perioda do 11. avgusta 2005. godine, dakle pre ispostavljanja utuženih faktura, te je navedenim uplatama pokriven i deo utužene fakture broj 57/05 od 11. avgusta 2005. godine u iznosu od 24.229,75 dinara; da su neosnovani žalbeni navodi da je robu tuženi isporučio supruzi tužioca, a ne tužiocu, te da je očigledno da je ista isplaćena tuženom unapred; da je prvostepeni sud na osnovu pravilne ocene svih izvedenih dokaza, te pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja iz čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, pravilno utvrdio da isporučena stolarija i hrastov parket tuženom nisu plaćeni; da tužilac nije pružio dokaze u prilog svojih tvrdnji da su supruga tužioca i tuženi zaključili ugovor o zajmu i da su se dogovorili da umesto vraćanja zajma tuženi isporuči stolariju bračnom paru D, zbog čega je prvostepeni sud pravilno zaključio da je ostala obaveza tužioca prema tuženom na ime kupoprodajne cene za isporučenu stolariju; da je prvostepeni sud pravilno postupio kada u tom delu nije poklonio veru iskazu svedoka – supruge tužioca, zato što iskaz nije u saglasnosti sa izjavama ostalih svedoka i u suprotnosti je sa pisanim dokazima; da je prvostepeni sud pravilnom primenom člana 8. Zakona o parničnom postupku, a po svom slobodnom sudijskom uverenju, koje se stiče na osnovu neposrednog opažanja i kontakta sa saslušanim strankama i svedocima, cenio sve predložene dokaze od strane tužioca na ovu okolnost , i to iskaz tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke i iskaz njegove supruge, te pravilno postupio kada navedenim iskazima nije poklonio veru, jer su isti u suprotnosti sa izvedenim pisanim dokazima - potvrdom banke i iskazom svedoka T. N, te iskazom tuženog; da su stoga neosnovani žalbeni navodi da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio da je roba (isporučena stolarija i hrastov parket) koji je tuženi isporučio do kraja 2005. godine, unapred plaćena pozajmicom supruge tužioca tuženom; da u prilog tome govori i činjenica da je tuženi 5. septembra 2006. godine poslao fakturu tužiocu - nakon pokretanja parničnog postupka i godinu dana nakon isporuke robe, te da je tu fakturu tužilac vratio tuženom uz napomenu da nije bilo prometa dobara između stranaka; da osim toga, navodi da je roba koju je tuženi isporučio supruzi tužioca isplaćena tuženom njenom posebnom imovinom, te da je novac koji je pozajmila tuženom supruga tužioca dobila od svog oca, predstavljaju nove činjenice, koje se prvi put ističu u žalbi, zbog čega ne mogu biti predmet razmatranja u drugostepenom postupku saglasno članu 359. Zakona o parničnom postupku; da je prvostepeni sud fakturu 10/06 prihvatio kao dokaz o vrsti i količini isporučene robe, jer je ona u tom delu u saglasnosti sa ostalim izvedenim pisanim dokazima; da je tom fakturom tužilac pozvan da izvrši plaćanje saglasno članu 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da između stranaka nije ugovoren rok za ispunjenje obaveza, te je tužilac pao u docnju po isteku roka od osam dana - 13. septembra 2006. godine, bez obzira na činjenicu što je tužilac vratio tuženom navedenu fakturu, jer je bio upoznat sa njenom sadržinom, s obzirom na to da je fakturu vratio najpre sa napomenom da ista ne sadrži datum prometa dobara, a drugi put sa napomenom da nije bilo prometa između stranaka.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano: da dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela (član 336.); da prebijanje ne nastaje čim se steknu uslovi za to, nego je potrebno da jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje, kao i da se posle izjave o prebijanju smatra da je prebijanje nastalo onog časa kad su se stekli uslovi za to (član 337.).

Zakonom o privatnim preduzetnicima („Službeni glasnik SRS“, br. 54/89, 9/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 19/91, 46/91, 31/93, 39/93, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95, 35/02 i 101/05) bilo je propisano: da privatni preduzetnik samostalno obavlja delatnosti, pod uslovima i na način utvrđen ovim zakonom, da se delatnosti uređene posebnim zakonom, obavljaju i na način predviđen tim zakonom (član 1.); da privatni preduzetnik, u smislu ovog zakona, jeste fizičko lice koje, radi sticanja dobiti, osniva radnju i samostalno obavlja delatnost (u daljem tekstu: preduzetnik) (član 1a); da za obaveze koje proisteknu u obavljanju delatnosti radnje, osnivač odgovara celokupnom svojom imovinom (član 7.).

Odredbom člana 187. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05) je propisano da za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovinom.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave (član 359. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 23. avgusta 2006. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, a da je pravnosnažno okončan 14. decembra 2011. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao pet godina i četiri meseca.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio nešto složeniji, zbog toga što je sud imao zadatak da odluči ne samo o tužbi, već i o protivtužbi tuženog.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovoj tužbi, kao i o protivtužbi usmerenoj protiv njega, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje Trgovinskog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi i protivtužbi, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome, govori i činjenica da je Trgovinskom sudu bilo potrebno čak godinu dana i pet meseci da donese rešenje (20. novembar 2009. godine) kojim će odrediti izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, iako je tuženi 30. juna 2008. godine uplatio predujam za veštačenje. U međuvremenu, Trgovinski sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Privrednog suda P. 330/11 od 15. jula 2011. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7719/11 od 14. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, on u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu, pre svega , sadržinu osporenog drugostepenog akta , Ustavni sud ukazuje da je Privredni apelacioni sud na sve žalbene navode - vezane za proizvoljnu primenu procesnog prava kada se radi o teretu dokazivanja i do kog trenutka se u postupku mogu isticati nove činjenice, proizvoljnu primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o obligacionim odnosima, Zakonu o privatnim preduzetnicima i Porodičnog zakona - dao jasno, detaljno i valjano obrazloženje. Po mišljenju Ustavnog suda, obrazloženja osporenih presuda su zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju citiranih odredaba procesnog i materijalnog prava, te se stoga navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

U vezi sa navodnom povredom prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da mu je povređeno pravo na imovinu.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da za to nema uslova , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti , pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.