Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro trinaest godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1.500 evra. Preostali deo žalbe, koji se odnosi na meritum, odbačen je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Su da Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudo m u Beogradu u predmetu P. 76595/10 (prethodno predmetu Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu P. 3135/08, prvobitno P. 2032/04) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. K . iz Beograda je, 25. oktobra 2017 . godine, preko punomoćnika J. V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 199/16 od 15. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustav a, u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku; da se osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda zasniva na proizvoljnoj primeni materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe, jer se pravno stanovište revizijskog suda u osporenoj presudi temelji na dvema arbitrernim pravnim ocenama - da je potraživanje podnositeljke na naknadu štete zastarelo i da u kon kretnom slučaju nema nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene, kao osnova za njenu deliktnu odgovornost, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže.

Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i podnositeljki dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 76595 /10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja O. K . iz Beograda – ovde podnositeljka ustavne žalbe je 26. maja 2004. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Be ogradu tužbu protiv tužene opštine Z, radi naknade štete, kojom je tražila da se tužena obaveže da joj na ime naknade za umanjenu tržišnu vrednost poslovnog prostora u B, ul. J. br. 226, kao i na ime izgubljene zakupnine za period od 26. maja 2001. do 26. maja 2004. godine, kao dana podnošenja tužbe, isplati odgovarajuće novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Tužba je u sudu bila zavedena pod brojem P. 2032/04. Tužbeni zahtev je u toku postupka više puta preciziran.

Pripremno ročište u osporenom postupku je od ržano 20. septembra 2004. godine, a zatim je do donošenja prvostepene presude 15. januara 2013. godine, prvostepeni sud zakazao još 15 ročišta, od kojih nisu održana tri ročišta, i to: dva iz razloga na strani suda i jedno na zahtev punomoćnika podnositeljke.

Po nalogu prvostepenog suda sa ročišta od 14. decembra 2005. godine, da se izjasni imajući u vidu tog dana primljeni zaključak Odeljenja za inspekcijske poslove SO Zemun broj 356-800/97 od 19. juna 2003. godine o obustavljanju postupka pokrenutog protiv K . Z . iz Beograda, tužilja je na narednom ročištu obavestila sud da je protiv navedenog zaključka izjavila žalbu.

Na ročištu 18. oktobra 2006. godine prvostepeni sud je odlučio da od organa Grada Beograda zatraži spise predmeta o izdavanju građevinske dozvole K. V . i K . Z , oboje iz Beograda, broj 351.30-56/98.

Na ročištu 14. marta 2007. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke po uloženoj žalbi tužilje protiv zaključka Odeljenja za inspekcijske poslove SO Zemun broj 356-800/97 od 19. juna 2003. godine.

Prvostepeni sud je rešenjem P. 3135/08 od 30. oktobra 2008. godine odbio predlog tužilje za nastavak postupka prekinutog rešenjem istog suda P. 2032/04 od 14. marta 2007. godine, jer predmetni upravni postupka još nije okončan.

Na ročištu 6. maja 2009. godine Četvrti opštinski sud je rešio da ponovo zatraži obaveštenje od organa opštine Zemun o tome da li je predmetni upravni postupak okončan, kao i da od načelnika za legalizaciju opštine Zemun zatraži podatak o tome da li je odlučeno o zahtevu za legalizaciju Z. K. Odgovor Od eljenja za građevinske i komunalne poslove – Odseka za legalizaciju je dostavljen sudu 20. maja 2009. godine, a Odeljenje za inspekcijske poslove opštine Zemun je 20. jula 2009. godine dostavilo zaključak o prekidu postupka u predmetu 356-800/97 od 15. jula 2009. godine.

Kako parnične stranke nisu pristupile na ročišta zakazano za 20. oktobar 2009. godine, Četvrti opštinski sud je doneo rešenje P. 3135 od 20. oktobra 2009. godine da se tužba smatra povučenom.

Podnositeljka je podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje i žalbu protiv navedenog rešenja , a Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 3135/08 od 4. decembra 2009. godine usvojio predlog za vraćanje u pređašnje stanje i stavio van snage svoje rešenje P. 3135/ 08 od 20. oktobra 2009. godine.

Prvostepeni postupak je 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pred novim postupajućim sudijom, koji je 15. jula 2010. godine doneo rešenje P. 76595/10 da se nastavlja postupak u ovoj pravnoj stvari , prekinut rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2032/04 od 14. marta 2007. godine, koje rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 26870/10 od 23. jula 2012. godine.

U daljem toku postupka, prvostepeni sud je ponovo saslušao svedoka B. V. i 9. oktobra 2012. godine odredio veštačenje putem sudskog veštaka ekonomske struke Ž. Č. Veštak je 27. novembra 2012. godine prvostepenom sudu dostavio nalaz i mišljenje, u toku decembra 2012. godine i dopunu nalaza i mišljenja po zahtevu suda i izjašnjenje o primedb ama tuženog, a saslušan je na ročištu 15. januara 2013. godine, kada je i zaključena glavna rasprava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 76595/10 od 15. januara 2013. godine , stavom prvim izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u ko me je tužilja tražila da sud obaveže tuženu da joj isplati na ime naknade štete po osnovu umanjene vrednosti poslovnog prostora u B, ulica J . broj 226, iznos od 56.000 evra, sa kamatom; s tavom drugim izreke delimično je usvojio t užbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da joj isplati na ime naknade štete po osnovu izgubljene zakupnine za navedeni poslovni prostor u periodu od 26. maja 2001. do 25. februara 2004. godine ukupan iznos od 11.900 evra, sa kamatom po stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka na pojedinačne mesečne iznose bliže navedene ovim stavom izreke , sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; stavom trećim izreke odbio je tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je tražila da sud obaveže tuženu da joj isplati na ime naknade štete po osnovu izgublje ne zakupnine za period od 26. februara 2004. do 30. aprila 2009. godine iznos od 36.100 evra sa kamatom; stavom četvrtim izreke obavezao je tuženu da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 754.000,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude, žalbu su izjavile obe parnične stran ke 26 . februara, odnosno 28. februara 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž. 2374/13 od 1. oktobra 2015. godine , stavom prvim izreke , odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P br.76595/10 od 15. januara 2013. godine u stavovima prvom i trećem izreke, stavom drugim izreke preinačio je prvostepenu presudu u stavovima drugom i četvrtom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud obaveže tuženu da joj na ime naknade štete na ime izgublje ne zakupnine za period od 26. maja 2001. do 25. februara 2004. godine isplati iznos od 11.900 evra, sa kamatom po stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka na iznose i po datumima dospeća bliže navedenim u izreci, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate , te je obavezana tužilja da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 750.371,78 dinara.

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu, podnositeljka je 28. decembra 2015. godine izjavila reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 199/16 od 15. marta 2017. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2374/13 od 1. oktobra 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pravilno stanovište nižestepenih sudova o zastarelosti potraživanja naknade štete podnositeljke na ime izgubljene vrednosti lokala, kao i stanovište drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema protivpravnosti u radnjama tužene, odnosno nepravilnog ili nezakonitog rada u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 35. Ustava Republike Srbije, te je našao da se neosnovano revizijom podnositeljke ukazuje da je materij alno pravo pogrešno primenjeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 26. maja 2004. godine, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda 15. marta 2017. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao dvanaest godina i nepunih deset meseci, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio činjenično i pravno relativno složen, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati ovoliko trajanje postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnositeljka imala opravdani interes da se postupak efikasno okonča , kao i da je sama podnositeljka samo u manjoj meri doprinela trajanju postupka – jedno ročište je odloženo na zahtev punomoćnika tužilje, a zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka stranaka na ročište 20. oktobra 2009. godine prvostepeni sud je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, koje je stavio van snage svojim rešenjem od 4. decembra 2009. godine.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi dali odlučujući doprinos prekomernom trajanju osporenog postupka, svojim neefikasnim postupanjem. P rvostepena presuda je doneta posle osam godina i sedam meseci od podnošenja tužbe. Pri tome, od decembra 2005. godine, prvostepeni sud je u osnovi pribavljao obaveštenja u vezi sa postupcima koji su se vodili pred organima opštinske i gradske uprave, a 14. marta 2007. godine je doneo rešenje o prekidu postupka do donošenja odluke po žalbi podnositeljke pro tiv zaključka Odeljenja za inspekcijske poslove SO Zemun broj 356-800/97 od 19. juna 2003. godine, donetog u postupku za rušenje objekta. P arnični postupak je bio u prekidu sve do pravnosnažnosti prvostepenog rešenja o nastavku postupka od 15. jula 2010. godine, koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu 23. jula 2012. godine, tj. ukupno četiri godine i pet meseci. To znači da u toku većeg dela trajanja prvostepenog postupka nadležni sud nije mogao da postupa. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja o tome da li je poštovana garantija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava – npr. u presudi Zimmermann i Steiner protiv Švajcarske, predstavka broj 8737/79 , od 13. jula 1983. godine, kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku. Osim toga, o žalbama parničnih stranaka protiv prvostepene presude je odlučeno posle dve godine i sedam meseci od njihovog izjavljivanja, što takođe predstavlja prekoračenje prihvaćenih standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br. 22080/09 i dr. od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presud om Vrhovnog kasacionog suda Rev. 199/16 od 15. marta 2017. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zasniva, pre svega, na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava u donošenju osporene presude. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku, kojom je potvrdio drugostepenu presudu, te se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi tog prava, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti