Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Postupak, koji je protiv podnosilaca vođen 16 godina, okončan je obustavom zbog apsolutne zastarelosti. Sud je utvrdio povredu i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. B. i S. Dž, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. B. i S. Dž. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1105/2011 (ranije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1975/10, pred Okružnim sudom u Beogradu – Vojno odeljenje u predmetu K. 137/07 i pred Vojnim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 29/96), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete , i to N. B. u iznosu od 100 evra , a S . Dž. u iznosu od 1.600 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. B. i S. Dž, obojica iz Beograda, su 3. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Z. J, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1105/2011 (ranije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1975/10, pred Okružnim sudom u Beogradu – Vojno odeljenje u predmetu K. 137/07 i pred Vojnim s udom u Beogradu u predmetu Ki. 29/96).

Podnosioci u ustavnoj žalbi iznose tok krivičnog postupka koji je protiv njih vođen „još od 1994. godine“ i zaključuju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer su “ 20 godina trpeli torturu od strane pravosudnih organa“. Podnosioci istič u da su kao general major i pukovnik „nosili ljagu na svojim imenima, iako su pre pokretanja postupka časno i pošteno obavljali svoje vojničke dužnosti.

Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označen og prava i prava na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1105/2011, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Prvim osnovnim (ranije pred Višim, Okružnim i Vojnim) sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan.

Vojni tužilac u Beogradu je podneo Vojnom sudu u Beogradu dva zahteva za sprovođenje istrage, i to: prvi od 7. februara 1996. godine (Vtk. 254/94) protiv oba podnosilaca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 189. stav 2. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i protiv podnosioca N. B, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 174. stav 1. istog zakona, koji je pred Vojnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem Ki. 29/96; drugi od 4. marta 1996. godine (Vtk. 254/94) protiv podnosioca N. B. zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 174. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, koji je pred Vojnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem Ki. 57/96.

Rešenjem Vojnog suda u Beogradu Kv. 174/96 od 23. aprila 1996. godine su spojeni postupci Ki. 29/96 i Ki. 57/96 i određeno je da će se istražni postupak voditi pod brojem Ki. 29/96.

Istražni sudija Vojnog suda u Beogradu je 23. septembra 1996. godine doneo rešenje Ki. 29/96 da se protiv podnosioca ustavne žalbe S. Dž. sprovede istraga zbog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 189. stav 2. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije. Takođe, istražni sudija Vojnog suda u Beogradu je 23. septembra 1996. godine doneo i rešenje Ki. 29/96 kojim je, u stavu prvom izreke, odredio da se protiv N. B. sprovede istraga zbog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 189. stav 2. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 174. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i kriv ičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 174. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, a u stavu drugom izreke prema N. B. odredio pritvor (jer se „krije radi izbegavanja sudskog poziva“). Istražni sudija Vojnog suda u Beogradu je 8. oktobra 1996. godine doneo naredbu za izdavanje poternice protiv N. B.

Naredbom istražnog sudije Vojnog suda u Beogradu Ki. 29/96 od 24. decembra 1996. godine je povučena poternica protiv N. B, jer se „imenovani 24. decembra 1996. godine javio istražnom sudiji Vojnog suda u Beogradu čime su prestali razlozi za daljim traganjem“, a rešenjem Ki. 29/96 od 24. decembra 1996. godine mu je ukinut pritvor.

Istražni sudija Vojnog suda je, nakon što su odbijeni zahtevi za izuzeće istražnog sudije, predsednika Vojnog suda, Vrhovnog vojnog tužioca i vojnog tužioca u Vojnom tužilaštvu u Beogradu (koje je podneo N. B), započeo saslušanje predloženih svedoka – oštećenih (4. aprila 1997. godine saslušano je pet svedoka i 20. januara 1998. godine jedan svedok).

Zamenik Vojnog tužioca je 10. decembra 1999. godine uputio dopis istražnom sudiji Vojnog suda u Beogradu kojim „obzirom da je od donošenja rešenja o sprovođenju istrage do danas proteklo više od tri godine moli ubrzanje istrage i pozivanje vojnog tužioca da prisustvuje prilikom saslušanja svedoka, posebno onih koji su u svojstvu oštećenih“.

13. novembra 2000. godine zamenik Vojnog tužioca je uputio dopis istražnom sudiji Vojnog suda u Beogradu u kome navodi da „ kako do danas tužilac nije pozvan da prisustvuje saslušanju svedoka – oštećenih, to još jednom molimo da ubrzate rad na predmetu kako ne bi nastupila zastara krivičnog gonjenja“.

Istražni sudija Vojnog suda u Beogradu je 15. novembra 2000. godine obavestio, pored ostalih, Vojnog tužioca u Beogradu da je za 27. novembar 2000. godine zakazano saslušanje svedoka – oštećenih u predmetu protiv podnosilaca ustavne žalbe. Saslušanje svedoka – oštećenih obavljeno je tokom januara, februara, marta, avgusta i oktobra 2001. godine.

Nakon sprovedene istrage, istražni sudija Vojnog suda u Beogradu je 12. oktobra 2001. godine dostavio istražne spise Ki. 29/96 Vojnom tužilaštvu u Beogradu na dalju nadležnost.

Vojni tužilac u Beogradu je 15. oktobra 2002. godine protiv podnosilaca ustavne žalbe podigao optužnicu, koja mu je rešenjem Vojnog suda u Beogradu Kv. 254/02 od 23. decembra 2002. godine vraćena radi stavljanja zahteva za dopunu istrage (pored ostalog, radi saslušanja podnosilaca, ponovnog saslušanja pojedinih svedoka, obavljanja građevinskog i saobraćajnog veštačenja).

Vojni tužilac u Beogradu je 17. januara 2003. godine stavio zahtev za dopunu istrage.

Istražni sudija Vojnog suda u Beogradu je tokom 2003. i 2004. godine, pored ostalog, saslušao predložene svedoke (28. januara 2004, te 4. i 17. februara 2004. godine), doneo naredbu o finansijskom veštačenju 10. septembra 2004. godine (koje je obavljeno 20. septembra iste godine), te je u više navrata zakazivao saslušanje podnosioca ustavne žalbe N. B, koji je preko svog branioca obaveštavao sud da nije u mogućnosti da pristupi po pozivu iz zdravstvenih razloga, o čemu je dostavljao medicinsku dokumentaciju.

Od 2005. godine nadležnost Vojnog suda u Beogradu preuzeo je Okružni sud u Beogradu – Vojno odeljenje, te je postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe nastavljen pred tim sudom, koji je saslušanje N. B. zakazao za 13. april 2006. godine.

Branilac N. B. je dopisom od 11. aprila 2006. godine obavestio sud da podnosilac ne može da se odazove pozivu iz zdravstvenih razloga, o čemu je dostavio medicinsku dokumentaciju, te je predložio da se njegovo saslušanje zakaže za kraj juna iste godine.

Podnosilac ustavne žalbe N. B. je pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu – Vojno odeljenje saslušan 5. aprila 2007. godine.

Nakon sprovedene istrage, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu – Vojno odeljenje je 13. aprila 200 7. godine dostavio istražne spise Ki. 67/05 Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu – Vojnom odeljenju na dalju nadležnost.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu – Vojno odeljenje je 7. novembra 2007. godine svojim aktom Kt.VP. 1378/05 obavestilo istražnog sudiju Okružnog suda u Beogradu – Vojno odeljenje da odustaju od daljeg krivičnog gonjenja obojice podnosilaca za krivično delo protivpravno lišenje slobode u delu koji se odnosi na tri lica, te je u tom delu istražni sudija obustavio istragu rešenjem Ki. 67/05 od 31. decembra 2007. godine. Okružno javno tužilaštvo u Beogradu – Vojno odeljenje je 7. novembra 2007. godine svojim aktom Kt.VP. 1378/05 protiv podnosilac ustavne žalbe podiglo optužnicu za tri krivična dela protivpravno lišenje slobode iz člana 189. stav 2. u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

Protiv navedene optužnice je branilac podnosilaca ustavne žalbe 28. februara 2008. godine izjavio prigovor, koji je krivičnom vanpretresnom veću dostavljen 1. septembra 2008. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu – Vojno odeljenje VP.Kv. 70/08 od 3. novembra 2008. godine je odbijen kao neosnovan izjavljeni prigovor.

Postupajući predsednik sudećeg veća je 30. aprila 2009. godine zakazao glavni pretres za 25. jun 2009. godine, koji nije održan zbog nedolaska N. B, koji je preko branioca dostavio medicinsku dokumentaciju da je teško bolestan. Iz istih razloga nije održan ni glavni pretres zakazan za 28. oktobar 2009. godine, s tim što na isti nije pristupio ni zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu. Branilac je sudu dostavio i ovog puta medicinsku dokumentaciju iz koje, pored ostalog, proizlazi da se N. B. nalazio i na bolničkom lečenju. Drugi podnosilac, S. Dž. se redovno odazivao pozivima suda.

Od 1. januara 2010. godine krivični postupak je protiv podnosilaca ustavne žalbe nastavljen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1975/10. Glavni pretres je pred Višim sudom u Beogradu zakazan tri puta ali nijednom nije održan, i to: 8. jula 2010. godine zbog nedolaska okrivljenog N. B. i pojedinih svedoka; 15. oktobra 2010. godine zbog štrajka administracije; 16. novembra 2010. godine jer je branilac okrivljenih izjavio prigovor nenadležnosti.

Viši sud u Beogradu se rešenjem K. 1975/10 od 26. novembra 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u krivičnom postupku protiv okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja predmet dostavi Prvom osnovnom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje. Drugi podnosilac, S. Dž . se redovno odazivao pozivima suda.

Spisi predmeta Višeg suda u Beogradu su dostavljeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu 16. februara 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon što je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu prihvatilo optužnicu protiv podnosilaca, glavni pretres zakazao pet puta: 17. juna i 1. novembra 2011. godine; 21. februara, 1. juna i 23. oktobra 2012. godine. Glavni pretres nije nijednom održan, i to svih pet puta zbog nedolaska okrivljenog N . B, ovde prvog podnosioca ustavne žalbe, koji je svoje izostanke opravdao dostavljanjem medicinske dokumentacije preko branioca. Drugi podnosilac, S. Dž. se redovno odazivao pozivima suda.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1105/11 od 23. oktobra 2012. godine je obustavljen krivični postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe zbog tri krivična dela protivpravno lišenje slobode iz člana 189. stav 2. u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 23. septembra 1996. godine, kada je donošenjem dva rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 23. oktobra 201 2. godine kada je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje K. 1105/11 koj im je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 16 godina i mesec dana, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da pretežnu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snos e prvostepeni sud ovi koji su vodi li postupak, a u kome nije doneta niti jedna presuda. O predmetu optužbe protiv podnosilaca ustavne žalbe nije meritorno odlučeno, već je krivični postupak nakon 16 godina i mesec dana od njegovog pokretanja okončan donošenjem rešenja o obustavi usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako se osporeni krivični postupak vodio protiv dva lica, zbog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode, navedena činjenica u okolnostima konkretnog slučaja nikako ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje krivičnog postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), od lučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete , i to N. B. u iznosu od 100 evra, a S. Dž. u iznosu od 1.600 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpel i podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje , pri čemu je posebno uzeo u obzir činjenicu da podnosilac ustavne žalbe S. Dž. svojim postupcima nije doprineo dužem trajanju postupka, dok su nedolasci podnosioca N. B. u sud značajno doprineli ukupnoj dužini trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud je imao u vidu da se podnosilac N. B. zbog ozbiljnih bolesti nije odazivao pozivima suda, o čemu je redovno dostavljao lekarsku dokumentaciju, ali pri činjenici da je osporeni krivični postupak dodatno prolongiran njegovim nedolascima, što se ne može staviti na teret nadležnom sudu, te da je protiv njega bio određen pritvor i raspisana poternica, Sud je ocenio da mu se, u okolnostima konkretnog slučaja, ima utvrditi simbolična naknade nematerijalne štete. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje prema okolnostima svakog pojedinačnog slučaja.

5. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.