Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. S obzirom na hitnost postupaka iz radnog odnosa, Sud je podnosiocu dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9226/2019
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Lj. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Lj. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2645/12 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo B. Lj. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Lj. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 12. septembra 2019. godine, preko punomoćnika Č. G, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 2. oktobra i 17. novembra 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2645/12, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2452/17 od 19. juna 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, navodi: da mu u postupku za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu nije suđeno u razumnom roku; da iz službene beleške tuženog, na kojoj su sudovi zasnovali svoje odluke, jasno proizlazi da ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu ne samo da mu nije dostavljena, nego tuženi nikad nije ni pokušao da mu tu ponudu dostavi na način i pod uslovima propisanim odredbama člana 185. Zakona o radu, što znači da on nije ni mogao da je odbije; da tuženi nije pokušao dostavu spornog rešenja o otkazu ugovora o radu na adresu njegovog prebivališta, te je i u vezi toga revizijski sud pogrešno primenio odredbe člana 185. Zakona o radu; da je pobijano rešenje nezakonito, jer mu je njime radni odnos retroaktivno prestao, a takođe i zato što je potpis na njemu falsifikovan, te što je sa oglasne table skinuto sedmog dana.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu i naloži revizijskom sudu da donese novu odluku o reviziji podnosioca, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 2645/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 5. marta 2009. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog, svog bivšeg poslodavca, kojom je tražio da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu, te da se obaveže tuženi da ga vrati na rad, na odgovarajuće radno mesto. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 227/09, a prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 6. oktobar 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P1. 4798/10. Do donošenja prve prvostepene presude održana su dva ročišta (21. maja i 7. jula 2010. godine), a po zaključenju glavne rasprave Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 4798/10 od 7. jula 2010. godine kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda je, u postupku po žalbi tužioca od 9. septembra 2010. godine, dopunjenoj podnescima od 13. i 22. septembra 2010. godine, ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6998/10 od 20. juna 2012. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je dobio broj P1. 2645/12 i postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu do uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godini, a nakon toga pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu. U ovoj fazi postupka zakazano je 11 ročišta (za 10. oktobar 2012. godine, 6. mart, 5. jun, 11. jul i 15. oktobar 2013. godine, 23. maj i 17. oktobar 2014. godine, 15. januar, 15. april i 15. jul 2015. godine i 17. februar 2016. godine), od kojih je sedam održano. Od četiri neodržana ročišta, dva nisu održana zbog obustave rada advokata (zakazana za 17. oktobar 2014. i 15. januar 2015. godine). Izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca i tri svedoka, veštačenjem putem veštaka grafologa, koji je i saslušan na ročištu, te je izvršen uvid u određenu dokumentaciju.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 2645/12 od 17. februara 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tužilac je 16. maja 2016. godine izjavio žalbu, koju je dopunio podneskom od 19. maja 2016. godine, a spisi predmeta su 5. oktobra 2016. godine dostavljeni drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je 21. aprila 2017. godine doneo presudu Gž1. 3247/16, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, te je potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2645/12 od 17. februara 2016. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2452/17 od 20. juna 2019. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv označene drugostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i niko se tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 5. marta 2009. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 20. juna 2019. godine, trajao deset godina i tri i po meseca.

Napred izneto, samo po sebi, ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, jer zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca. Međutim, činjenica da je parnica u sporu iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, trajala više od deset godina, ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvo ročište zakazano nakon sedam meseci od podnošenja tužbe, te da su ročišta od 21. maja 2010, 23. maja 2014. i 17. februara 2016. godine zakazana za sedam, odnosno sedam i po meseci u odnosu na prethodna, dok su dva ročišta (6. mart 2013. i 17. oktobar 2014. godine) zakazana za pet meseci u odnosu na prethodna.

S druge strane, neodržavanje dva ročišta za glavnu raspravu zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine, ne može se staviti na teret sudu, a ova okolnost je, po mišljenju Suda, doprinela da postupak neznatno duže traje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije, broj predstavke 12870/87, od 26. februara 1992. godine, stav 18.).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i objektivne okolnosti zbog kojih sud nije mogao da postupa, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će utvrđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. U pogledu osporene presude, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost zaključaka sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi ocenili izvedene dokaze i primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Pored toga, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona sadrži dovoljne i jasne razloge za iznete stavove, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava. Ovo stoga jer je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnosilac pročitao pisanu ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu i tako saznao njenu sadržinu, kao i da mu je rešenje o otkazu ugovora o radu, nakon što je odbio da ga primi u radnim prostorijama, gde je poslodavac izabrao da izvrši dostavu, dostavljeno isticanjem na oglasnoj tabli tuženog, u skladu sa odredbom člana 185. stav 4. Zakon o radu.

U pogledu navoda kojim se ukazuje na falsifikovanje spornog rešenja o otkazu ugovora o radu, Ustavni sud ukazuje na to da je u parničnom postupku izveden dokaz veštačenjem, na osnovu kojeg su sudovi utvrdili valjanost potpisa na tom rešenju.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca predstavljaju njegov stav o činjeničnim i pravnim zaključcima parničnog suda i primeni Zakona o radu, kojima, nezadovoljan ishodom prethodno vođenog postupka, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2452/17 od 20. juna 2019. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti