Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i doprinosu podnosioca odugovlačenju postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je podnosilac žalbe svojim ponašanjem, podnošenjem neurednih podnesaka i prigovora, značajno doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Živote Milosavljevića iz Bara, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. novembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Živote Milosavljevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 489/07.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Života Milosavljević iz Bara, Republika Crna Gora, je 7. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Dejana Milosavljevića iz Kruševca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Kruševcu (ukupno 21), kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u još jednom parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu. Ustavna žalba je u Ustavnom sudu zavedena pod brojem Už - 404/2008.

S obzirom na to da se ustavnom žalbom zahteva utvrđivanje povrede Ustavom zajemčenih prava u 22 različita parnična postupka, Ustavni sud je, na osnovu člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), razdvojio postupke i formirao 22 predmeta, te je u ovom predmetu odlučivao o navodima iz ustavne žalbe pod brojem Už-923/2008.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu P. 489/07 Opštinskog suda u Kruševcu, koji je započeo podnošenjem tužbe decembra 2003. godine. Takođe, podnosilac je tražio naknadu štete zbog povrede navedenog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. decembra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženih Perice Jevremovića i advokata Save Mihajlovića, radi naknade štete. Ročište zakazano za 21. februar 2006. godine nije održano jer jedan od tuženih nije uredno pozvan, a na ročištu održanom 18. aprila 2006. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na tuženog Pericu Jevremovića. Podneskom od 26. aprila 2006. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev, a na ročištu od 4. jula 2006. godine, u prisustvu punomoćnika tužioca i tuženog, sud je doneo rešenje da se spajaju radi zajedničkog raspravljanja i presuđenja parnice P. 2112/03, P. 2052/03 i P. 2333/03. Na istom ročištu doneto je rešenje da se vraća tužba tužiocu radi ispravke i dopune. Dana 6. decembra 2006. godine sud je doneo rešenje da se tužba tužioca smatra povučenom. U postupku po žalbi tužioca protiv rešenja od 6. decembra 2006. godine, Okružni sud u Kruševcu je 12. marta 2007. godine doneo rešenje kojim je ukinuto pobijano rešenje, a iz razloga što tužiocu uz rešenje kojim se nalaže uređenje tužbe nije dostavljena i tužba koju je sam podneo. Opštinski sud je postupio po nalogu Okružnog suda, pa je 15. maja 2007. godine doneo rešenje P. 489/07, kojim se vraća tužba tužiocu radi ispravke i dopune. Podneskom od 11. juna 2007. godine tužilac je zatražio od suda produženje roka za ispravku i dopunu tužbe, a što mu je od strane suda dozvoljeno. Podneskom od 4. jula 2007. godine tužba nije uređena, već je tužilac prigovarao na rad suda.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Takođe, i odredbama ranijeg Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/89, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 30/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

4. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 3. decembra 2003. godine.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe prvenstveno doprineo dužini trajanja ovog sudskog postupka time što je svojim radnjama dovodio do nepotrebnog odugovlačenja, i to podnošenjem nerazumljivih i nejasnih podnesaka koji su mu vraćani na uređenje i dopunu, a podnosio je i mnoge uvredljive pritužbe na rad suda. Iz podnosiočeve tužbe sud nije mogao izvesti zaključak o tome koje su to konkretne činjenice na kojima se tužbeni zahtev zasniva, sam tužbeni zahtev je bio do te mere neodređen da se nije moglo zaključiti ni da li je moguć i dozvoljen, a podnosilac nije postupao po nalogu suda za uređenje tužbe, već je podnosio nedelotvorne prigovore na rad suda, čime je direktno odugovlačio sudski postupak.

Ustavni sud konstatuje da se osporeni parnični postupak ne može smatrati neopravdano dugim postupkom, imajući u vidu da je upravo podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama najznačajnije doprineo njegovom dužem trajanju.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je stanovišta da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava da se o njegovom pravu u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Kruševcu vodio pod brojem P. 489/07 odluči u razumnom roku, pa je stoga ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

5. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

 

 

 

 

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu