Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog trajanja izvršnog postupka od 19 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravno sredstvo, jer je sud neosnovano odbacio prigovor na rešenje o troškovima postupka, čime je strankama uskraćena dvostepenost odlučivanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi L. Č. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. Č. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 47231/10 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

3. Usvaja se ustavna žalba L. Č. i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1633/2012/6 od 5. februara 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1633/2012/6 od 5. februara 2013. godine i određuje da taj sud ponovo odluči o prigovorima stranaka podnetim protiv rešenja toga suda I. 47231/10 od 14. marta 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. L. Č. iz Beograda podnela je 9. februara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 47231/10.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj navedena ustavna prava povređena zbog toga što predmetni izvršni postupak traje 18 godina. Posebno je napomenula da, suprotno rešenju suda kojim je postupak zaključen, njeno potraživanje nije namireno jer sud nije odlučio o zahtevu za naknadu troškova izvršnog postupka.

Dopunom ustavne žalbe od 24. maja 2013. godine, koju je podnela preko punomoćnika M. Č, advokata iz Beograda, podnositeljka je istakla povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava u odnosu na rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1633/2012/6 od 5. februara 2013. godine. Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi navedenog prava, podnositeljka je navela da joj je osporenim rešenjem, koje je, kako tvrdi, doneto suprotno članu 40. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, onemogućeno da pobija prvostepeno rešenje kojim je odlučeno o troškovima izvršnog postupka i određeno izvršenje radi njihovog namirenja. Osim toga, ponovila je razloge koje je istakla u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku i predložila je da Ustavni sud poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47231/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac M. P. podneo je 21. januara 1994. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika "J.", Beograd, radi prinudne naplate novčanog potraživanja plenidbom novčanih sredstava iz trezora dužnika i isplatom poveriocu.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 23/94 od 23. februara 1994. godine određeno je predloženo izvršenje.

Po sprovedenom finansijskom veštačenju, rešenjem od 12. februara 1995. godine, delimično je usvojen prigovor dužnika i stavljeno je van snage rešenje o izvršenju za iznos koji je dužnik isplatio poveriocu u martu 1992. godine.

Podneskom od 17. jula 1995. godine S. P . se na osnovu ostavinskog rešenja iz juna iste godine, legitimisala kao poveriočev pravni sledbenik .

U periodu od 3. decembra 1995. do 2. juna 2000. godine sud je osam puta zakazao sprovođenje izvršenja, s tim što u periodu od novembra 1997. do marta 2000. godine nije preduzeta nijedna izvršna radnja, a sudski izvršitelj je tri puta konstatovao da poverilac nije došao na lice mesta.

Izvršni poverilac je podneskom od 11. septembra 2000. godine predložio da se promeni sredstvo izvršenja tako da se plenidba novčanih sredstava izvrši sa računa dužnika i da se rešenje o izvršenju izmeni u pogledu imena poverioca i dužnika.

Rešenjem I. 23/94 od 24. oktobra 2000. godine Četvrti opštinski sud je obustavio predmetni izvršni postupak, sa obrazloženjem da je poverilac podneskom od 11. septembra povukao predlog za izvršenje. Prema službenoj belešci u spisima predmeta, pomenuto rešenje uručeno je poveriocu 24. oktobra 2000. godine.

Podnescima iz oktobra i decembra 2003. godine izvršni poverilac je tražio nastavak postupka, ističući da podneskom od 11. septembra 2000. godine nije povučen predlog za izvršenje.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem od 3. februara 2004. godine stavio van snage rešenje od 24. oktobra 2000. godine kojim je predmetni postupak obustavljen i usvojio je predlog za promenu sredstva izvršenja.

Veće prvostepenog suda je rešenjem Ipv. 2164/04 od 13. jula 2005. godine usvojilo prigovor dužnika iz jula 2004. godine i ukinulo rešenje od 3. februara 2004. godine, sa obrazloženjem da je rešenje o obustavi postupka postalo pravnosnažno u novembru 2000. godine.

Rešenjem od 19. oktobra 2006. godine ukinuta je klauzula pravnosnažnosti rešenja o obustavi izvršnog postupka, a u martu 2007. godine L. Č, ovde podnositeljka ustavne žalbe, se legitimisala kao pravni sledbenik izvršnog poverioca, pok. S. P.

Rešenjem Ipv. 358/06 od 5. decembra 2007. godine ukinuto je rešenje o obustavi izvršnog postupka od 24. oktobra 2000. godine.

U periodu od novembra 2008. do februara 2011. godine izvršni sud je dva puta donosio rešenja o promeni sredstva izvršenja (10. novembra 2008. i 6. novembra 2009. godine), koja su ukidana rešenjima veća tog suda (4. maja 2009. i 2. februara 2011. godine) zbog nesaglasnosti sa izvršnom ispravom, odnosno zbog toga što nisu sadržavala sve elemente propisane zakonom i što njima nije odlučeno o zahtevu poverioca za naknadu troškova izvršnog postupka.

Rešenjem Ipv. 131/11 od 8. septembra 2011. godine odbijen je prigovor izvršnog dužnika protiv trećeg po redu donetog rešenja I. 47231/10 od 1. aprila 2011. godine kojim je promenjeno sredstvo izvršenja, s tim što prvostepenim rešenjem nije odlučeno o zahtevu poverioca za naknadu troškova izvršnog postupka.

Narodna banka Srbije je obavestila sud da izvršenje nije moguće sprovesti po zaključku od 31. oktobra 2011. godine, jer rešenje od 1. aprila 2011. godine ne sadrži sve neophodne podatke.

Nakon što je poverilac dostavio obračun kamate, izvršenje je sprovedeno 22. decembra 2011. godine, a poverilac je podneskom od 26. decembra iste godine ponovo podneo zahtev za naknadu troškova postupka i predložio da se odredi izvršenje radi njihovog namirenja.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47231/10 od 4. januara 2012. godine zaključen je predmetni izvršni postupak, dok je rešenjem I. 47231/10 od 14. marta 2012. godine obavezan izvršni dužnik da izvršnom poveriocu na ime troškova sprovođenja izvršenja isplati određeni novčani iznos i određeno je izvršenje radi njihovog namirenja u slučaju da izvršni dužnik u paricionom roku ne izmiri svoju obavezu. Strankama je data pouka da je protiv rešenja od 14. marta 2012. godine dozvoljen prigovor.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, pozivajući se na odredbu člana 39. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, 5. februara 2013. godine, doneo osporeno rešenje Ipv. 1633/2012/6 kojim su odbačeni kao nedozvoljeni prigovori izvršnog poverioca i izvršnog dužnika izjavljeni protiv rešenja toga suda I. 42731/10 od 14. marta 2012. godine, sa obrazloženjem da Zakonom o izvršenju i obezbeđenju nije predviđena mogućnost izjavljivanja prigovora protiv rešenja o troškovima postupka nastalim nakon donošenja rešenja o izvršenju.

Rešenje od 14. marta 2012. godine dostavljeno je Narodnoj banci Srbije na sprovođenje u junu 2013. godine, a nakon prijema obaveštenja da je izvršenje sprovedeno, predmetni postupak je zaključen rešenjem od 30. septembra 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Članom 10. stav 1. Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94 ), koji se primenjivao u vreme pokretanja predmetnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da troškove postupka u vezi sa određivanjem i sprovođenjem izvršenja snosi izvršni dužnik, da o troškovima postupka odlučuje sud u izvršnom postupku i da u tom postupku određuje izvršenje radi njihovog namirenja, osim ako je zakonom drugačije propisano, kao i to da se zahtev za naknadu troškova može podneti u roku od osam dana od dana okončanja postupka (član 34. st. 1, 6. i 8.); da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. stav 2.); da na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave prigovor mogu da podnesu izvršni dužnik i izvršni poverilac i da rešenje iz stava 1. ovog člana izvršni poverilac može pobijati samo u delu koji se odnosi na troškove izvršenja (član 40. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne , uzme u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava, započeo u januaru 1994. godine i da je okončan u septembru 2013. godine, namirenjem podnositeljkinog potraživanja po osnovu troškova predmetnog postupka, budući da se prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Dakle, predmetni postupak je trajao preko 19 godina.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud ukazuje da izvršni postupak pre svega karakteriše načelo hitnosti, koje je bilo propisano kako ranije važećim Zakonom o izvršnom postupku, tako i sada važećim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog neprimereno dugog trajanj a predmetnog postupka je neažurno postupanje izvršnog suda koji se nije ponašao u skladu sa navedenim načelom i nije preduzimao izvršne radnje u propisanim rokovima kako bi se postupak izvršenja efikasno sproveo i okončao, bez nepotrebnog odugovlačenja. Za ovakvu ocenu dovoljna je sama činjenica da izvršni sud u periodu od novembra 1997. do marta 2000. godine nije preduzeo nijednu izvršnu radnju u cilju sprovođenja izvršenja, te da je u periodu od februara 2004. do septembra 2011. godine odlučivao isključivo o ispunjenosti uslova za ukidanje (stavljanje van snage) rešenja o obustavi postupka i o predlogu za promenu sredstva izvršenja, pri čemu je, kako prvostepene, tako i drugostepene odluke donosio u razmacima od preko godinu dana. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je podnositeljkin pravni prethodnik tražio nastavak postupka tri godine nakon što je doneto rešenje o obustavi postupka, ali smatra da ovaj period pasivnosti poverioca nije bio osnovni uzrok sveukupnoj dužini trajanja postupka. S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da nema potrebe da se upušta u dalju analizu činilaca koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i koji određuju da li je taj postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim postupanjem prvo Četvrtog opštinskog, a zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu, podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemče no članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 Odluka - US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Kako tvrdnje podnositeljke o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava proističu iz navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, te kako je potraživanje podnositeljke u izvršnom postupku namireno, to Ustavni sud nije posebno odlučivao o povredi prava na imovinu.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja postupka, ali i činjenicu da je podnositeljka svojstvo stranke u predmetnom postupku stekla u martu 2007. godine. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljk a ustavne žalbe pretrpel a zbog nedelotvornog postupanja izvršnog suda.

7. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o tome da joj je odbacivanjem prigovora izjavljenog protiv rešenja kojim je odlučeno o troškovima izvršnog postupka, povređeno pravo na pravno sredstvo, Ustavni sud ponovo ukazuje da se prema stavu ESLjP, odlučivanje o troškovima postupka smatra "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza", u smislu člana 6. stav 1. navedene Evropske k onvencije. S druge strane, članom 36. stav 2. Ustava svakom je zajemčeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, dok je članom 34. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da troškove postupka u vezi sa određivanjem i sprovođenjem izvršenja snosi izvršni dužnik.

U konkretnom slučaju, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47231/10 od 14. marta 2012. godine odlučeno je o podnositeljkinom zahtevu za naknadu troškova izvršnog postupka i određeno je izvršenje radi njihovog namirenja u slučaju da izvršni dužnik u paricionom roku ne ispuni svoju obavezu. Dakle, saglasno stavu ESLjP, predmetnim rešenjem je s jedne strane, odlučeno o podnositeljkinom građanskom pravu, a s druge strane o dužnikovoj građanskoj obavezi, tj. o pravima i obavezama stranaka koja su imovinskog karaktera. Dalje, iako je u pouci o pravnom leku bilo navedeno da je protiv ovog rešenja dozvoljen prigovor, veće prvostepenog suda je izjavljene prigovore odbacilo kao nedozvoljene, sa obrazloženjem da je , saglasno članu 39. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju , ovaj pravni lek dozvoljen samo kada je to zakonom propisano, a da zakon ne predviđa mogućnost izjavljivanja ovog pravnog sredstva protiv rešenja kojim je odlučeno o troškovima postupka nastalim nakon donošenja rešenja o izvršenju. Iz ovako datog obrazloženja i sadržine odredbe člana 34. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju , proizlazi da izvršni sud smatra da je prigovor protiv rešenja o troškovima izvršnog postupka dozvoljen samo u slučaju kada se radi o troškovima nastalim u vezi sa određivanjem izvršenja, ali ne i u slučaju kada su u pitanju troškovi nastali u toku sprovođenja izvršenja. Po nalaženju Ustavnog suda, ovakvo zaključivanje izvršnog suda dovodi do apsurdne situacije - da je strankama u izvršnom postupku dvostepenost u odlučivanju o troškovima postupka obezbeđen a samo do jednog procesnog momenta - zaključno sa donošenjem rešenja o izvršenju, a da im je nakon toga trajno uskraćena mogućnost da odluka sudije pojedinca o, po svojoj prirodi, istovetnom zahtevu koji se tiče njihovih građanskih prava i obaveza , bude preispitana u drugom stepenu. Takvo tumačenje bi moglo da vodi do potpune arbitrernosti suda u pogledu donošenja odluke o troškovima sprovođenja izvršenja, kako na štetu izvršnog poverioca, tako i dužnika, jer se konkretan iznos utvrđenih troškova ne bi više mogao preispitivati, bez obzira da li je zasnovan na zakonu i činjenicama konkretnog predmeta. Dalje, polazeći od toga da je odluka o troškovima postupka doneta u formi rešenja, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se proti v rešenja o troškovima postupka nastalim tokom sprovođenja izvršenja može podneti prigovor, jer suprotno stanovište za posledicu ima povredu Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo protiv odluka kojima je odlučeno o nečijem građanskom pravu ili obavezi.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1633/2012/6 od 5. februara 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud i u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, u tački 4. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv. 1633/2012/6 od 5. februara 2013. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o prigovorima podnosi teljke ustavne žalbe i izvršnog dužnika podnet im protiv rešenja toga suda I. 47231/10 od 14. marta 2012. godine .

8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti