Odluka Ustavnog suda o povredi razumnog roka u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Parnični postupak za utvrđenje svojine i deobu, pokrenut 1978. godine, pravnosnažno je okončan nakon više od 36 godina, što je prekomerno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . S . i Lj . S, oboje iz Bajine Bašte, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. S . i Lj . S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu– Sudska jedinica u Bajinoj Bašti u predmetu P. 1122/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Bajinoj Bašti P. 516/78) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 3.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba R. S . i Lj . S . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Bajinoj Bašti P. 1122/10 od 10. oktobra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 650/14 od 14. novembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S . i Lj . S, oboje iz Bajine Bašte, su 26. decembra 2014. godine, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv dela presude Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Bajinoj Bašti P. 1122/10 od 10. oktobra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 650/14 od 14. novembra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu – Sudska jedinica u Bajinoj Bašti u predmetu P. 1122/10.

Podnosioci ustavne žale su naveli: da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje jer su tokom trajanja postupka sudu pružili dovoljno dokaza o tome da su dali novčana sredstva za kupovinu spornih katastarskih parcela zbog čega su tužbom i zahtevali da se utvrdi da su suvlasnici na tim katastarskim parcelama; da prilikom odlučivanja o troškovima postupka nije odlučeno prema uspehu podnosilaca u sporu; da se povreda prava na suđenje u razumnom roku ogleda u tome što su podnosioci podneli tužbu još 3. jula 1978. godine a postupak je pravnosnažno okončan posle više od 36 godina s tim što je prvostepena odluka doneta posle 15 godina od podnete tužbe.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude. Zahtevali su naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Bajinoj Bašti P. 1122/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustvnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 8. jula 1978. godine podneli tužbu Opštinskom sudu Bajinoj Bašti protiv petoro tuženih, radi utvrđenja svojine i prava na deobu. Predmet je dobio broj P. 516/78.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano 26 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke u više navrata, pribavljena je određena dokumentacija, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskih veštaka građevinske struke, poljoprivredne struke i ekonomske struke, saslušani su veštaci, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: jedno jer na strani tuženih niko nije pristupio, šest zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, a jedno zbog sprečenosti postupjućeg sudije. Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodima od 21. juna 1979. do 8. aprila 1982. godine, od 27. maja 1982. do 4. oktobra 1983. godine, od 7. novembra 1984. do 15. septembra 1986. godine, od 27. aprila 1989. do 30. oktobra 1990. godine, od 11. decembra 1990. do 12. novembra 1991. godine, od 15. marta 1996. do 28. novembra 1997. godine, od 28. novembra 1997. do 12. marta 1999. godine, od 12. marta 1999. do 26. februara 2001. godine, i od 26. septembra 2002. do 20. februara 2004. godine, nije bilo zakazano nijedno ročište.

Rešenjem Opštinskog suda u Bajinoj Bašti P. 516/78 od 8. marta 1993. godine dozvoljeno je preinačenje tužbe.

Presudom Opštinskog suda u Bajinoj Bašti P. 516/78 od 9. aprila 1993. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev a rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 1485/93 od 24. marta 1994. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku bila su održana dva ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Presudom Opštinskog suda u Bajinoj Bašti P. 184/94 od 26. septembra 1994. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 2196/94 od 30. juna 1995. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je 11 ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Zbog smrti jednog od tuženih postupak je bio u prekidu godinu dana, od 20. februara 2004. do 14. februara 2005. godine, a zbog smrti drugog tuženog postupak je bio u prekidu skoro godinu i po dana, od 23. decembra 2008. do 23. aprila 2010. godine.

Presudom Opštinskog suda u Bajinoj Bašti P. 507/04 od 24. novembra 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 525/06 od 5. avgusta 2008. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku bilo je održano šest ročišta, dok tri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Tužbeni zahtev je preciziran 9. septembra 2013. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Bajinoj Bašti P. 1122/10 od 10. oktobra 2013. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je prema tuženom V. S . da su tužioci suvlasnici, i to: tužilac R . S . sa suvlasničkim udelom od 14/100 na objektima bliže označenim u izreci, koji se nalaze na k.p. broj 3515/1, KO G, osim štale koja se nalazi na k.p. broj 3518/1, KO G, a koje parcele su upisane kao svojina tuženog V. S . po osnovu ugovora o poklonu zaključenog između sada pokojnog D . S, kao poklonodavca i tuženog V . S, kao poklonoprimca, overenog pred Opštinskim sudom u Bajinoj Bašti Ov. 1 151/92 od 13. jula .1992. godine sa pravom sukorišćenja kat. parcela na kojima se navedeni objekti nalaze; da je tužilja Lj. S . suvlasnica sa suvlasničkim udelom od 7/100 na objektima bliže označenim u izreci koji se nalaze na k.p. broj 3515/1, KO G, koja parcela je upisana kao svojina tuženog V. S, po osnovu ugovora o poklonu zaključenog između sada pokojnog D . S, kao poklonodavca i tuženog V . S, kao poklonoprimca, overenog kod Opštinskog suda u Bajinoj Bašti Ov. 1 151/92 od 13. jula 1992. godine sa pravom sukorišćenja katastarskih parcela na kojoj se navedeni objekti nalaze; da je tužilac R. S . suvlasnik sa suvlasničkim udelom od 15/100 posebno, a tužilja Lj. S. suvlasnik sa suvlasničkom udelom od 7/100 posebno, odnosno oboje tužilaca suvlasnici sa ukupnim suvlasničkim udelom od 22/100 zajedno, na k.p. broj 3521/1, KO G, kupljenoj u porodičnoj zajednici od sada pokojnog S. S . koja parcela je upisana na ime tuženog V . S, po osnovu ugovora o poklonu zaključenog između sada pokojnog D . S, kao poklonodavca i tuženog V . S, kao poklonoprimca, overenog kod Opštinskog suda u Bajinoj Bašti Ov. 1 151/92 od 13. jula 1992. godine, što je taj tuženi dužan priznati gužiocima i trpeti da se tužioci upišu kao suvlasnici na navedenoj parceli sa označenim suvlasničkim udelima kod Službe za katastar nepokretnosti Bajina Bašta, kao i da putem fizičke ili civilne deobe izdvoje svoje suvlasničke udele; u stavu drugom izreke utvrđeno je prema tuženima O. S . i J . S, da su tužioci suvlasnici i to tužilac R. S, suvlasnik sa suvlasničkim udelom od 14/100 posebno, a tužilja Lj. S , suvlasnik sa suvlasničkim udelom od 7/100 posebno, odnosno oboje tužilaca sa ukupnim suvlasničkim udelom od 21/100 zajedno, na k.p. broj 531/1, KO G, koja je kupljena u porodičnoj zajednici od sada pokojnog D . M, koja je upisana kao suvlasništvo tuženih O . S . i J . S, sa udelom od po 1/2 osnovu ugovora o poklonu zaključenog između sada pokojnog D. S, kao poklonodavca i tuženih O . S . i J . S , kao poklonoprimaca, overenog od Opštinskog suda u Bajinoj Bašti Ov. 388/2000 od 7. aprila 2000. godine, što su označeni tuženi dužni priznati tužiocima i trpeti da se tužioci upišu kao suvlasnici na navedenoj parceli sa označenim suvlasničkim udelima kod Službe za katastar nepokretnosti Bajina Bašta, kao i da putem fizičke ili civilne deobe izdvoje svoje suvlasničke udele ; u stavu trećem izreke odlučeno je da su tuženi V. S, O. S, J. S . i K . S, udova pokojnog J, dužni isplatiti tužiocima kao solidarnim poveriocima i to: na ime njihovog ukupnog suvlasničkog udela od 21/100 za otuđenu k.p. broj 3601/2 , u KO G, koju je prodao sada pokojni, D. S, sada pokojnom Lj. M, a koja je sada upisana na ime O. M, sina pokojnog Lj. M . na osnovu naslednog rešenja Opštinskog suda u Bajinoj Bašti Ov. br. 282/2000 od 29. decembra 2000. godine, koja parcela je kupljena u porodičnoj zajednici od sada pokojnog D. M. i to tuženi V . S . iznos 16.443,00 dinara, tuženi O. S, J. S . i K . S . iznose od po 10.276,87 dinara; na ime njihovog ukupnog suvlasničkog udela od 21/100 za otuđenu parcelu broj 3531/2, u KO G, koju je otuđio sada pokojni D. S, V . R . iz Užica, a ova poklonila svojoj kćeri S . B . po ugovoru o poklonu overenom od Opštinskog suda u Užicu Ov. 268/2009 od 27. januara 2009. godine, a koja parcela je kupljena u porodičnoj zajednici od sada pokojnog D . M, i to tuženi V . S . iznos od 32.022,04 dinara, a tuženi O. S, J . S . i K . S . iznos od po 20.013,75 dinara, sve sa zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke utvrđuje se prema tuženima V. S, O . S , J . S . i K. S, da su tužioci suvlasnici, i to tužilac R . S . suvlasnik sa suvlasničkim udelom od 15/100 posebno, a tužilja Lj. S . suvlasnik sa suvlasničkim udelom od 7/100 posebno, na jednoj kosačici sa žetelicom nabavljenoj u porodičnoj zajednici, što su svi tuženi dužni priznati tužiocima i trpeti da tužioci putem civilne deobe izdvoje svoje suvlasničke udele; u stavu petom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca – da im tuženi V. S, O . S, J . S . i K . S, solidarno pored iznosa iz stava tri alineja prva, isplate još i to tuženi V . S . iznos od 41.107,50 dinara, a tuženi O. S, J . S . i K . S, iznose od po 46.273,63 dinara; da im tuženi V. S, O . S, J . S . i K . S . solidarno pored iznosa iz stava tri, alineja druga isplate još i tuženi V . S . iznos od 82.055,00 dinara, a tuženi O. S, J . S . i K . S . iznose od po 92.063,25 dinara; da im tuženi V. S, O . S, J . S . i K . S . na ime njihovog ukupnog suvlasničkog udela od 22/100 na otuđenim domaćim životinjama, stečenim u porodičnoj zajednici, koje je tokom postupka prodao trećim licima sada pokojni D. S, solidarno isplate iznos od 100.804,00 dinara, sa zateznom kamatom; da se utvrdi prema tuženima O. S, J . S . i K . S . da su tužioci suvlasnici, i to tužilac R . S . suvlasnik sa suvlasničkim udelom od 15/100 posebno, a tužilja Lj. S . suvlasnica sa suvlasničkim udelom od 7/100 posebno, odnosno oboje tužilaca sa ukupnim suvlasničkim udelom od 22/100 zajedno na k.p. br. 55, 61, 62, 63, 64, 69, 70, 71, 406/1 i 406/3, u KO V, kupljenim u porodičnoj zajednici od sada pokojne D. Đ, što su tuženi dužni priznati tužiocima i trpeti da se upišu kao suvlasnici sa navedenim suvlasničkim udelima kod Službe za katastar nepokretnosti Bajina Bašta, te da putem fizičke ili civilne deobe izdvoje svoje suvlasničke udele; da im tuženi O . S, J . S . i K . S, kao solidarnim poveriocima na ime njihovog ukupnog suvlasničkog udela od 22/100 na kat. parcelama broj 406/2 i 54 u KO V. koje su kupljene u porodičnoj zajednici od sada pokojne D . Đ, od kojih je pokojni J . S, katastarsku parcelu broj 406/2 prodao M. A, a k.p. broj 54, u KO V, prodao M . B . i S . B, koja lica su upisana kao vlasnici navedenih parcela kod Službe za katastar nepokretnosti u Bajinoj Bašti, isplate iznos od 358.886,00 dinara sa zakonskom kamatom; da im tuženi O. S, J . S . i K . S . solidarno isplate na ime njihovog ukupnog suvlasničkog udela od 22/100 na ekspropisanoj parceli broj 1775, u KO V, koja parcela je rešenjem Sekretarijata za privredu i finansije SO Bajina Bašta 03 broj 465-35/77 od 18. maja 1978. godine ekspropisana od sada pokojnog J. S, u korist P . „D ." Bajina Bašta, koju parcelu sada predstavljaju k.p. br. 1775/1 i 1775/2, obe u KO V, a koja parcela je kupljena u porodičnoj zajednici od sada pokojne D. Đ . isplati iznos od 358.644,00 dinara, sa zateznom kamatom; u stavu šestom izreke obavezani su tuženi da solidarno tužiocima naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 177.191,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 650/14 od 14. novembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i ožalbena presuda Osnovnog suda u Užicu – Sudska jedinica u Bajinoj Bašti, P. 1122/10 do 10. oktobra 2013. godine je potvrđena u stavovima jedan, dva, tri, četiri, stavu pet alineje četiri, pet, šest i stavu šest njene izreke; u stavu drugom izreke navedena presuda je preinačena u stavu petom njene izreke, alineje jedan, dva i tri, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili – da im tuženi V. S, O . S, J . S . i K . S . solidarno pored iznosa iz stava tri alineja prva isplate još i iznos od 10.276,89 dinara, da im tuženi O . S, J . S . i K . S . solidarno pored iznosa iz stava tri alineja druga isplate još iznos od 20.013,75 dinara, sve sa zateznom kamatom, a usvojen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tuženi V . S, O . S, J . S . i K . S . na ime njihovog ukupnog suvlasničkog udela od 22/100 na otuđenim domaćim životinjama stečenim u porodičnoj zajednici, koje je tokom postupka prodao trećim licima, sada pok. D . S, solidarno isplate iznos od 100.804,00 dinara, sa zateznom kamatom.

U obrazloženju označene drugostepene presude je navedeno: da Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali delimično pogrešno primenio materijalno pravo, pa je sa tog razloga odluka delimično preinačena; da prema članu 195. stav 1. Porodičnog zakona, imovina koju su zajedno sa supružnicima, odnosno vanbračnim partnerima stekli, radom, članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici, predstavlja njihovu zajedničku imovinu i da se pritom, visina udela u sticanju određuje prema dokazanom doprinosu tokom sticanja u porodičnoj zajednici, jer je imovina stečena u porodičnoj zajednici rezultat uloženog rada članova domaćinstva i materijalne baze, zemljišta i sredstava rada koji su uneti u zajednicu kao posebna imovina pojedinih članova domaćinstva; da, u konkretnom slučaju, iz izvedenih dokaza proizilazi da imovina koju su zajedno sa supružnicima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu; da je prvostepeni sud utvrdio da su porodičnu zajednicu sačinjavale stranke u postupku i sada pok. D, sada pok. M. i njihov sin sada pok. J . i da su zajedničkim radom i sredstvima stekli imovinu navedenu u izreci presude; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio procentualni doprinos članova porodične zajednice u sticanju predmetnih nepokretnosti, pri čemu je utvrdio procentualno i posebnu imovinu zajedničara, odnosno u kom je procentu posebna imovina zajedničara doprinela sticanju nove imovine, a posebno koji deo predstavlja vrednost uloženog rada i koliko je učešće svakog pojedinog člana porodične zajednice u toj vrednosti prema poslovima koje su obavljali; da je shodno navedenom, pravilno prvostepeni sud odlučio da su tužioci suvlasnici po osnovu sticanja u zajednici imovine navedene u st. 1. i 2. izreke presude, a takođe je pravilno sud odlučio kao u stavu 3. al. 1. i 2. izreke kada je tužiocima dosudio određene iznose na ime imovine koju je otuđio otac tužioca R, sada pok. D. a u čijem sticanju su učestvovali i tužioci; da je Apelacioni sud cenio navode u žalbi tužilaca, i prvostepenu presudu je preinačio iz razloga što preciziranim tužbenim zahtevom od 9. septembra 2013. godine tužioci potražuju na ime njihovog ukupnog suvlasničkog udela od 21/100 za otuđenu k.p. 3601/2, u KO G, iznos od 57.550,50 dinara, što predstavlja 21 deo od ukupne vrednosti parcele koju je utvrdio veštak da je 274.060,00 dinara; da kako je pok. D. nasledio sin V . i to na idealnih 6/21 delova, to je pravilno prvostepeni sud pod stavom 3 alineja 1 obavezao tuženog V. da tužiocima isplati iznos od 16.443,00 dinara, srazmerno svom naslednom delu, a takođe je pravilno obavezao i tužene O. S, J . i K . da tužiocima isplate po 10.276,87 dinara, srazmerno svom naslednom delu, od po idealne 1/4 zaostavštine pok. J. koji je nasledio oca D . na idealnih 15/21 delova od zaostavštine pok. D; da kako 15/21 predstavlja novčano izraženo 41.107,00 dinara, to je taj iznos podeljen na četiri dela s obzirom na to da su tuženi O, J. i K . nasledili imovinu pok. Jovana na p o idealnu ¼; da međutim, prvostepeni sud nije pravilno odlučio pod stavom 5. alineja 1. kada je odbio tužbeni zahtev za veće potraživanje od dosuđenog, pa je u tom delu Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio potraživanje tužilaca za iznos od 10.276,89 dinara; da je pravilno prvostepeni sud pod stavom 3. alineja 2. dosudio tužiocima iznose na ime prodate k.p. 3531/2, KO G, čija je ukupna vrednost po nalazu veštaka 533.700,00 dinara, od čega idealnih 21/100 predstavlja 112.077,00 dinara, a od kojih, srazmerno svom naslednom delu, tuženi V. treba da plati 32.022,04 dinara, a tuženi O, J. i K . po 20.013,00 dinara, a sve srazmerno svojim naslednim delovima; da je međutim, prvostepeni sud u stavu 5. alineja 2. pogrešno odbio za višak od traženog do dosuđenog iznosa, pa je u tom delu Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio za iznos od 20.013,75 dinara, imajući u vidu činjenicu da su tuženi O, J. i K . nasledili po idealnu 1/4 iza smrti oca i supruga J, a da je pored njih naslednik i Lj. J, koja nije tužena u ovom postupku; da je Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u stavu 5. alineja 3. i obavezao tužene da tužiocima nadoknade vrednost otuđenih domaćih životinja koje su stečene u porodičnoj zajednici, a koje je otuđio pok. D, jer je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo u ovom delu kada je odbio tužbeni zahtev zbog zastarelosti, jer su tužioci tužbu podneli 8. avgusta 1978. godine u kojoj pored ostalog potražuju iznos od 12.500,00 dinara na ime dva prodata vola, 12.500,00 dinara na ime dve prodate krave i 15.000,00 dinara na ime dva prodata bika, tako da je pogrešno prvostepeni sud cenio da su tužioci prvobitno postavljenim tužbenim zahtevom tražili da se utvrdi njihov suvlasnički udeo, a da su tek 19. jula 2012. godine tražili da im tuženi na ime njihovog suvlaničkog udela isplate novčani iznos koji su podneskom od 9. septembra 2013. godine opredelili na iznos od 100.804,00 dinara, pa je, sa navedenog razloga, Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u navedenom delu i odlučio kao u stavu II, alineja dva izreke presude; da je Apelacioni sud cenio navode u žalbi tužilaca da prvostepeni sud nije poklonio značaj izveštajima iz Nemačke o zaradi tužilaca, ali iste smatra neosnovanim jer nisu od značaja za drugačije rešenje ove pravne stvari, s obzirom na to da tužioci nisu dokazali da su ukupnu zaradu uneli u zajednicu, odnosno da su celokupnu zaradu trošili na stečenu imovinu u zajednici; da su neosnovani navodi u žalbi tužilaca da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje u pogledu nepokretnosti koja se vodi na pok. J, u KO V, iz razloga što je, iz svih izvedenih dokaza, utvrđeno da je nepokretnost koja je kupljena u KO V, kupljena u vreme trajanja porodične zajednice, namenski za porodicu pok. J, da bi se isti izdvojio iz zajednice, što je i učinio, pa kako je imovina namenski kupljena za J. i njegovu porodicu, to je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca kao u stavu 5. al. 4, 5. i 6. izreke; da je pravilna i odluka o troškovima postupka koja je doneta shodno čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku i preinačenje presude nije od značaja i ne utiče na odluku o troškovima postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 28 i po godina , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 8. jula 1978. godine, pa do pravnosnažnog okončanja ovog dugotrajnog parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja , kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovnih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od 36 i po godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za predugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon 15 godina od podnete tužbe, a takođe i četvrta po redu prvostepena presuda je doneta nakon pet godina od ukidanja prethodne prvostepene presude od strane drugostepenog suda. Takođe, odgovornost prvostepenog suda je i u tome što je tokom trajanja postupka imao devet perioda potpune neaktivnosti kada nije bio zakazao nijedno ročište, i to: prvi period u trajanju od skoro tri godine (od 21. juna 1979. do 8. aprila 1982. godine), drugi u trajanju od godinu i po dana (od 27. maja 1982. do 4. oktobra 1983. godine), treći u trajanju od skoro dve godine (od 7. novembra 1984. do 15. septembra 1986. godine), četvrti u trajanju od godinu i po dana (od 27. aprila 1989. do 30. oktobra 1990. godine), peti u trajanju od skoro godinu dana (od 11. decembra 1990. do 12. novembra 1991. godine), šesti u trajanju od duže od godinu i po dana (od 15. marta 1996. do 28. novembra 1997. godine), sedmi u trajanju od godinu i po dana (od 28. novembra 1997. do 12. marta 1999. godine), osmi u trajanju od skoro dve godine (od 12. marta 1999. do 26. februara 2001. godine), deveti u trajanju od više od godinu i po dana (od 26. septembra 2002. do 20. februara 2004. godine). Takođe, veliki broj ročišta pred prvostepenim sudom nije bilo održan zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Po oceni Suda, dužini trajanja predmetnog postupka je u znatnoj meri doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje se učinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome sama činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (presuda Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine).

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioce bio nesumnjivo od materijalnog značaja i podnosioci su imali legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosioci nisu doprineli dužem trajanju predmetne parnice.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u prekidu dve i po godine zbog smrti dva tužena, te se nepostupanje suda u tom periodu ne može staviti na teret suda.

Ustavni sud nalazi da je predmetni spor bio veoma složen jer je na strani parničnih stranaka učestvovalo više lica, sud je odlučivao o više tužbenih zahteva i tokom trajanja postupka je izveden veliki broj dokaza radi razjašnjenja kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja pre odlučivanja suda, ali ni navedena složenost spora ne može biti opravdanje za trajanje parnice od 36 i po godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu – Sudska jedinica u Bajinoj Bašti u predmetu P. 1122/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Bajinoj Bašti P. 516/78), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 3.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, u koji se ne računa period od dve i po godine kada je postupak bio u prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporene presude, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni osporenim odlukama, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traže da još jednom, nakon prvostepenog i drugostepenog suda kao viši revizijski sud, oceni osnovanost njihovog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba kojoj su ponovljeni navodi podnosilaca iz žalbe protiv prvostepene presude, o kojoj se drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili abritr erne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su postupajući sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosilaca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno i argumentovano obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da su O snovni sud u Užicu, kao prvostepeni sud i Apelacioni sud u Kragujevcu, kao drugostepeni sud, u svojim odlukama dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe koji se odnosi na utvrđenje svojine, deobu i isplatu.

Takođe, u osporenim presudama je na ustavnopravno prihvatljiv način dato obrazloženje za odlučivanje o troškovima postupka, primenom odredaba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud ukazuje, da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenim presudama i učinjeno.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi razumnog roka u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti