Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 20 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za poništaj otkaza, koji je trajao više od 20 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Ristića iz Šepšina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Ristića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1069/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 49/94) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Ristić iz Šepšina podneo je, 13. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Milene Ignjatović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1069/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 49/94). Podnosilac je podneo još dva podneska 24. aprila i 28. oktobra 2015. godine u kojima je, pored zahteva za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i naknade nematerijalne štete, obavestio Sud da je, u međuvremenu, doneta presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 355/14 od 19. novembra 2014. godine i da je angažovao novog punomoćnika.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe podneo 21. januara 1994. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, te da postupak nije okončan ni nakon 20 godina od podnošenjem tužbe.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Ustava 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbam a protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1069/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 49/94), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Miodrag Ristić iz Šepšina, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. januara 1994. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog poslodavca – DD "KOPAONIK" iz Beograda, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 49/94. Do donošenja presude zakazano je 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih osam ročišta nije održano, i to jedno ročište po traženju tužioca, jedno jer je bio državni praznik, tri ročišta zbog nedolaska svedoka, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno radi upoznavanja punomoćnika tužioca sa podneskom tuženog koji mu je uručen na ročištu. U sprovedenom dokaznom postupku sud je saslušao svedoke i izvršio uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 49/94 od 7. marta 1997. godine usvojen je u celini tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 550/98 od 24. avgusta 1998. godine usvojene su žalbe tuženog i tužioca, pa je ukinuta ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 49/94 od 7. marta 1997. godine i spisi predmeta vraćeni istom sudu na ponovno odlučivanje, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 973/98. Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je 20 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to jedno zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, jedno jer tuženi nije dostavio potrebne dokaze, jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, jedno zbog bolesti predloženog svedoka i jedno zbog uručivanja podneska suprotnoj strani na ročištu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 973/98 od 8. marta 2004. godine usvojen je u celosti tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 57/05 od 20. januara 2005. godine ukinuta je pobijana presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 973/98 od 8. marta 2004. godine, ispravljena rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 973/98 od 2. novembra 2004. godine i spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog pogrešno i nepoptpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 131/05. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu na kojima je sproveden dokazni postupak u kome je sprovedeno medicinsko veštačenje od strane dva različita lakara, saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i sudski veštak u pogledu obavljenog veštačenja.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 131/05 od 10. januara 2007. godine usvojen je u celini tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu naknadi parnične troškove.

Odlućujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1031/07 od 19. marta 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 131/05 od 10. januara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 315/08.

Do donošenja četvrte po redu prvostepene presude zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno na saglasan predlog stranaka. U sprovedenom dokaznom postupku saslušan je svedok i izvršen uvid u celokupnu dokumentaciju. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine i izvršene reforme u pravosuđu nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu pod brojem P1. 1069/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1069/10 od 16. februara 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, poništene su kao nezakonite predmetne odluke tuženog kojima je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa, obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, da tužiocu na ime naknade materijalne štete po osnovu neisplaćene zarade i regresa za period od 23. oktobra 1993. do 10. novembra 1994. godine isplati određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, da tužiocu uplati doprinose za obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje na dosuđenje iznose zarada, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2130/12 od 3. maja 2012. godine vraćen je predmet P1. 1069/10 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, odnosno ispravke presude, koja je već jednom ispravljena rešenjem P1. 1069/10 od 17. maja 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je otvorio raspravu u predmetu Gž1. 4832/12 i nakon četiri održana ročišta (15. januara, 5. marta, 18. maja i 4. jula 2013. godine) doneo presudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4832/12 od 4. jula 2013. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1069/10. od 16. februara 2011. godine, ispravljena rešenjima toga suda P1. 1069/10 od 17. maja 2011. godine i 4. juna 2012. godine, u stavu jedna izreke, kojim su poništena kao nezakonita rešenja tuženog i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad, preinačena prvostepena presuda u stavu dva i tri izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu neisplaćene zarade i regresa, kao i da mu uplati doprinose za sporni period od 23. oktobra 1993. do 10. novembra 1994. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 355/2014 od 19. novembra 2014. godine usvojena je revizija tužioca pa je preinačena drugostepena presuda u stavu trećem, tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1069/10 od 16. februara 2011. godine u stavovima drugom i trećem njene izreke u kojima je obavezan tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu neisplaćene zarade i regresa i da mu uplati doprinose za sporni period, i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 21. januara 1994. godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 355/14 od 19. novembra 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 20 i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor za poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, a u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari, budući da je sud dva puta, na predlog parničnih stranaka, određivao medicinsko veštačenje radi utvrđivanja činjenica za koje je potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka prv enstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je u odnosnoj pravnoj stvari doneo četiri presude, i to: P1. 49/97 od 7. marta 1997. godine, P1. 973/98 od 8. marta 2004. godine, P1. 131/05 od 10. januara 2007. godine i P1. 1069/10 od 16. februara 2011. godine, od kojih su prve tri presude ukinute odgovarajućim drugostepenim reš enjima Okružnog suda u Beogradu, zbog povrede pravila postupka, odnosno zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a četvrta po redu prvostepen a presuda je delimično potvrđena, a delimično preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4832/12 od 4. jula 2013. godine. Pri tome, prvostepeni sud je dva puta vršio ispravku presude P1. 1069/10 od 16. februara 2011. godine, rešenjima od 17. maja 2011. i 4. juna 2012. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je tri puta ukidao prvostepene presude, a nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka, već je to učinio Apelacioni sud u Beogradu, tek nakon ukidanja treće po redu prvostepene presude.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u neznatnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je punomoćnik tužioca tražio odlaganje dva ročišta, kao i da je jedno ročište odloženo na zajednički predlog stranaka. Okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo je od n aročitog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je postupak vođen radi poništaja rešenja tu ženog o prestanku radnog odnosa, vraćanju na rad, naknade materijalne štete po osnovu neisplaćenih zarada i regresa i uplate odgovarajućih doprinosa u spornom periodu.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelo tvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odred bom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1069/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1. 49/94).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, dužinu trajanja osporenog postupka , postupanje nadležnih sudova, određenu činjeničnu složenost predmeta spora i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 20 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti