Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporovima za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i poništava presude Višeg suda u Leskovcu zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud nalazi da je pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odbijanja zahteva za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnim žalbama G. V. iz Dedine Bare kod Leskovca, O. Ž. i Lj. M, obe iz Velike Sejanice kod Leskovca, Z. F, S. K, S. S. i D. G, svih iz Grdelice, Lj. S. i R. C, oboje iz Oraovice kod Leskovca, P. C. iz Palojca kod Leskovca i G. L. iz Velike Grabovnice kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. V. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 53/18 od 16. januara 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 53/18 od 16. januara 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 130/17 od 9. novembra 2017. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba O. Ž. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 201/18 od 13. marta 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 201/18 od 13. marta 2018. godine i određuje da isti sud donese nove odluke o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 144/17 od 22. decembra 2017. godine.

5. Usvaja se ustavna žalba Lj. M. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 587/18 od 6. novembra 2018. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

6. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 587/18 od 6. novembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 167/17 od 20. avgusta 2018. godine.

7. Odbija se zahtev podnositeljki G. V. i O. Ž. za naknadu nematerijalne štete.

8. Odbacuju se ustavne žalbe Z. F, S. K, S. S, D. G, Lj. S, R. C, P. C. i G. L. izjavljene zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69/10.

O b r a z l o ž e nj e

1.1. G. V. i druga lica navedena u uvodu i izreci podneli su Ustavnom sudu, u periodu od 28. do 31. marta 2017. godine, preko punomoćnika N. J, advokata iz Leskovca, ustavne žalbe zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69/10.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

U ustavnim žalbama je, pored ostalog, navedeno da je propustom Privrednog suda u Leskovcu da u predmetnom stečajnom postupku namiri potraživanja podnosilaca iz radnog odnosa, utvrđena pravnosnažnim sudskim odlukama, povređeno pravo podnosilaca na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosioci Lj. S, R. C. i G. V. su istakli da su im rešenjima Privrednog suda u Leskovcu usvojeni prigovori radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Predložili su da Ustavni sud utvrdi da im je povređeno pravo na imovinu u predmetnom stečajnom postupku, a istakli su i zahtev za naknadu materijalne štete u visini utvrđenih potraživanja.

Pored navedenog, podnosioci D. G, P. C. i Lj. M. su u ustavnim žalbama ukazali na činjenicu da su rešenjima Privrednog suda u Leskovcu odbačeni kao neuredni njihovi prigovori za ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, iako je sud prethodno usvojio veći broj identičnih prigovora drugih lica. Naveli su da im je nejednakim postupanjem suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i načela utvrđena članom 20. i članom 21. st. 1. i 2. Ustava. Međutim, podnosioci u ustavnim žalbama nisu postavili zahtev za utvrđenjem povrede označenih načela i prava u odnosu na navedena rešenja, već samo u odnosu na osporeni stečajni postupak.

1.2. Podnositeljke G. V. i O. Ž. su ustavnim žalbama od 19. februara, odnosno 20. aprila 2018. godine, u suštini, dopunile ranije podnete ustavne žalbe, tako što su osporile i presude Višeg suda u Leskovcu iz tač. 1. i 2, odnosno iz tač. 3. i 4. izreke, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, te ih je Ustavni sud i cenio kao dopune ustavnih žalbi. Navele su da su, nakon što im je pravnosnažno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, u skladu sa odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podnele tužbe protiv Republike Srbije radi naknade imovinske štete, ali da su osporenim presudama njihovi tužbeni zahtevi pravnosnažno odbijeni. Navele su istovetne razloge za utvrđenje povrede prava na imovinu u predmetnom stečajnom postupku, kao i u prethodno podnetim ustavnim žalbama, te su ponovile iste zahteve o kojima Ustavni sud treba da odluči. U vezi sa osporenim presudama, predložile su da Ustavni utvrdi povredu označenog ustavnog prava, poništi osporene presude i predmete ponovo vrati Višem sudu u Leskovcu sa nalogom za pravilno postupanje i donošenje odluke kojom se usvajaju tužbeni zahtevi u celosti. Pored toga, postavile su zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede „svih navedenih prava“, kao i zahtev za troškove na ime sastava ustavne žalbe.

1.3. Podnositeljka Lj. M. izjavila je, 21. decembra 2018. godine, preko punomoćnika M. Z, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu iz tač. 5. i 6. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Osporenom presudom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku. Prema navodima podnositeljke, osporena odluka doneta je uz pogrešnu primenu materijalnog prava i odredaba Zakona o obligacionim odnosima, kao i na osnovu pogrešnog tumačenja odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka je osporila ocenu suda da ona kao tužilja nije dokazala postojanje uzročno – posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, navodeći da je takva ocena suda suprotna ustanovljenoj praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava. Iz navedenih razloga, smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje. Povredu prava na imovinu ističe zbog nemogućnosti da namiri svoje potraživanje u predmetnom stečajnom postupku. Predložila je da Ustavni sud utvrdi da su osporenom presudom povređena označena prava i poništi osporenu presudu, ili da utvrdi povredu prava na imovinu u predmetnom stečajnom postupku i utvrdi pravo na naknadu materijalne štete. Takođe, istakla je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, kao i činjenice da se podnositeljka Lj. M. nalazi u suštinski identičnoj pravnoj situaciji kao i podnositeljke G. V. i O. Ž, Ustavni sud je ovu ustavnu žalbu podnositeljke razmatrao kao dopunu prethodno podnete ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.1. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavne žalbe, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ustavnim žalbama G. V, O. Ž. i Lj. M:

Rešenjima Privrednog suda u Leskovcu usvojeni su prigovori podnositeljki ustavnih žalbi radi ubrzavanja postupka, i to: rešenjem R4 St. 2722/16 od 21. decembra 2016. godine – podnositeljki G. V, rešenjem R4 St. 1286/17 od 29. avgusta 2017. godine – podnositeljki O. Ž, i rešenjem R4 St. 2584/16 od 15. decembra 2016. godine – podnositeljki Lj. M, i utvrđeno je da je podnositeljkama povređeno prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69/10 nad stečajnim dužnikom T. „T.“ AD, Grdelica – u stečaju, koji predstavlja privredno društvo sa državnim kapitalom. Podnositeljke su u predmetnom stečajnom postupku prijavile svoja potraživanja iz radnog odnosa, a koja su im i utvrđena zaključkom o listi potraživanja od 8. jula 2011. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 53/18 od 16. januara 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje G. V, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 130/17 od 9. novembra 2017. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je označenom prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da joj na ime imovinske štete isplati iznos od 343.186,24 dinara, po osnovu priznatog potraživanja utvrđenog zaključkom o listi potraživanja od 8. jula 2011. godine u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69/10; da se u pogledu ispunjenosti uslova za naknadu imovinske štete, pored postojanja pravnosnažne odluke predsednika suda kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, primenjuju i odredbe Zakona o obligacionim odnosima o objektivnoj odgovornosti tužene države i merila za ocenu trajanja suđenja u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, što znači da je bitno da je tužilac pretrpeo imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koja je uzročno-posledično vezana za povredu tog prava; da kada se radi o imovinskoj šteti, tužilac je dužan da dokazuje da je šteta nastala kao posledica dugog trajanja postupka sudske zaštite, tj. da je postojala uzročno-posledična veza sa povredom prava, primenom pravila o adekvatnoj uzročnosti, jer ni svaki uzrok nije dovoljan, već samo onaj koji je adekvatno podoban da dovede do nastanka imovinske štete; da po oceni drugostepenog suda, tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je tužilja pretrpela imovinsku štetu u navedenom iznosu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 201/18 od 13. marta 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje O. Ž, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 144/17 od 22. decembra 2017. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je označenom prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da joj na ime imovinske štete isplati iznos od 188.271,37 dinara, po osnovu priznatog potraživanja utvrđenog zaključkom o listi potraživanja od 8. jula 2011. godine u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69/10; da je prvostepeni sud utvrdio da je pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4. St. 1286/17 od 29. avgusta 2017. godine usvojen prigovor tužilje radi ubrzavanja postupka i da je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, kao i da je naloženo postupajućem stečajnom sudiji da preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak okončao u roku od četiri meseca, tj. do dana 30. decembra 2017. godine, dok je tužilja ovu tužbu podnela 15. septembra 2017. godine; da je prvostepeni sud iz navedenih činjenica zaključio da je tužbeni zahtev preuranjen, te je isti odbio kao neosnovan; da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio predmetni tužbeni zahtev kao neosnovan; da je, pre svega, pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužba preuranjena, s obzirom na to da tužilja potražuje naknadu materijalne štete, jer stečajni postupak nije okončan, pa nije moguće utvrditi iznos štete koju je tužilja eventualno pretrpela usled povrede prava na suđenje u razumnom roku. Nadalje, sud je u obrazloženju doslovno ponovio razloge u vezi sa ispunjenošću uslova za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji su navedeni i u obrazloženju presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 53/18 od 16. januara 2018. godine, koju je osporila podnositeljka G. V, te je izneo ocenu da tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je tužilja pretrpela imovinsku štetu u navedenom iznosu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 587/18 od 6. novembra 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje Lj. M, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 167/17 od 20. avgusta 2018. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je označenom prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da joj na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos priznat od strane stečajnog sudije Privrednog suda u Leskovcu od 96.893,36 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilje, imajući u vidu da se radi o priznatom potraživanju tužilje u postupku stečaja i da ona nije dokazala da je imovinska šteta izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku; da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio predmetni tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete; da ovaj vid naknade štete nije predviđen odredbom člana 23. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Nadalje, sud je u obrazloženju i ove presude doslovno ponovio razloge u vezi sa ispunjenošću uslova za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji su navedeni i u obrazloženju presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 53/18 od 16. januara 2018. godine, koju je osporila podnositeljka G. V, te je izneo ocenu da tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je tužilja pretrpela imovinsku štetu u navedenom iznosu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka.

3.2. Kada je reč o podnosiocima Z. F. (u ustavnoj žalbi pogrešno označen kao Z. F), S. K, G. L. i S. S, Ustavni sud konstatuje da oni u ustavnim žalbama nisu naveli, niti su uz žalbe dostavili dokaze da su, u skladu sa odredbom člana 3. stav 1. tačka 1) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podneli Privrednom sudu u Leskovcu prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka.

3.3. U odnosu na podnosioce D. G. i P. C, Ustavni sud konstatuje da su rešenjima Privrednog suda u Leskovcu odbačeni kao neuredni prigovori podnosilaca za ubrzavanje predmetnog stečajnog postupka, i to: rešenjem R4 St. 302/17 od 14. februara 2017. godine – prigovor podnosioca D. G, i rešenjem R4 St. 307/17 od 8. februara 2017. godine – prigovor podnositeljke P. C.

3.4. Ustavni sud je utvrdio da su rešenjima Privrednog suda u Leskovcu usvojeni prigovori podnosilaca Lj. S. i R. C. za ubrzavanje predmetnog stečajnog postupka, kao i da im je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, i to: rešenjem R4 St. 2671/16 od 20. decembra 2016. godine – prigovor podnosioca Lj. S, a rešenjem R4 St. 2677/16 od 19. decembra 2016. godine – prigovor podnositeljke R. C.

4.1. Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano: da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku: prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak (član 11. stav 1.); da istim rešenjem predsednik suda određuje rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama (član 11. stav 2.); da pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena (član 22. stav 1.); da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena – kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. stav 2.); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1.); da pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4) (član 31. stav 2.); da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna (član 31. stav 3.); da novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete isplaćuje sud ili javno tužilaštvo koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku (član 32.).

4.2. Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete.

U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.), a što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital (videti odluku u predmetu Milunović i Čekrlić protiv Srbije, predstavke br. 3716/09 i 38051/09, od 17. maja 2011. godine, st. 61.). U tom kontekstu, Evropski sud je stao na stanovište da kada je reč o izvršenju pravnosnažnih sudskih odluka donetih protiv države ili subjekata koji ne uživaju „dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države“, nedostatak sopstvenih sredstava ili nemaštinu dužnika država ne može da navodi kao opravdanje za neizvršenje tih odluka. Dalje, prema stavu Evropskog suda, kad god se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1, podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u navedenim predmetima Kačapor i drugi protiv Srbije, st. 123–126. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, stav 139, kao i u predmetu Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11, od 22. oktobra 2013. godine, stav 47.).

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije, predstavke br. 43815/17… 6256/18, od 27. avgusta 2019. godine. U navedenoj presudi Evropski sud je konstatovao da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo (saglasno relevantnim odredbama Zakona o stečaju), te je stoga zaključio da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. Evropski sud je dalje naveo da iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje se primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

4.3. Za odlučivanje u konkretnom slučaju od značaja je i dosadašnja praksa Ustavnog suda u predmetima u kojima je ustavna žalba izjavljena zbog nenamirenja potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom i/ili stečajnom postupku prema dužniku koji je privredno društvo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Ustavni sud je u tim predmetima, uvažavajući praksu Evropskog suda, usvajao ustavne žalbe i utvrđivao povredu prava na imovinu, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni. Uslov za utvrđenje povrede prava na imovinu i posledično prava na naknadu materijalne štete je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u osporenom sudskom postupku, bilo da je Ustavni sud sam utvrdio, ili da je to učinio nadležni sud svojom odlukom u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, saglasno Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojim je bilo predviđeno da se zaštita prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudom (čl. 8a do 8v). Prema stanovištu Ustavnog suda, propust nadležnog suda da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca ustavne žalbe utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom protiv izvršnog, odnosno stečajnog dužnika, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, predstavlja povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine iz člana 58. Ustava, usled čega podnosilac ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, a koji mu u tom postupku nije isplaćen (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Nakon stupanja na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službenom glasniku RS“, broj 40/15), kojim je uređena zaštita prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku, Ustavni sud je zauzeo stav da stranka, saglasno odredbi člana 31. stav 1. navedenog zakona, čiji je prigovor za ubrzavanje postupka usvojen, ima pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, čime se suštinski ostvaruje i zaštita Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Saglasno tome, Ustavni sud je u postupku ispitivanja pretpostavki za odlučivanje o ustavnim žalbama izjavljenim zbog povrede prava na imovinu u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, u kome je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, konstatovao da podnosioci pre obraćanja Ustavnom sudu nisu iskoristili Zakonom propisano sredstvo za zaštitu svojih prava u postupku pred nadležnim sudom, te je ocenio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka (videti npr. odluke Už-2040/2016 od 24. decembra 2018. godine, Už-5575/2018 od 26. septembra 2019. godine i Už-1013/2018 od 16. septembra 2021. godine, objavljene na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

4.4. Ustavni sud ukazuje i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine, prema kome: Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je u drugoj polovini 2019. godine i tokom 2020. i 2021. godine podnet veći broj ustavnih žalbi protiv presuda kojima je pravnosnažno usvojen zahtev za naknadu imovinske štete, izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, na ime glavnog duga, a odbijen u delu u kome je odlučivano o zakonskoj zateznoj kamati. Podnosioci su osporili te presude u delu kojim je odbijen njihov zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na glavni dug nakon otvaranja stečajnog postupka. Ustavni sud konstatuje da su sudovi u tim presudama, povodom suštinski identičnog pravnog pitanja, zauzeli stav da je tužena Republika Srbija odgovorna za imovinsku štetu prouzrokovanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetnim stečajnim postupcima. Među osporenim sudskim odlukama su i odluke koje je doneo Osnovni sud u Leskovcu i Viši sud u Leskovcu u drugoj polovini 2019, odnosno u toku 2020. godine. Obrazlažući takvu svoju ocenu, sudovi se u odlukama pozivaju na stavove izražene u praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, koji su prethodno navedeni u ovoj odluci. U pojedinim presudama sudovi ukazuju i na pomenuti Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine. U pogledu prava na zakonsku zateznu kamatu na glavni dug, sudovi se u prilog svojoj oceni o neosnovanosti takvog zahteva pozivaju i na stavove iznete u presudi Evropskog suda u predmetu Stevanović i drugi protiv Srbije. S tim u vezi, ukazuje se da je Ustavni sud, po pravilu, odbacivao ustavne žalbe kojima se osporavaju sudske odluke u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, nalazeći da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava (videti npr. Odluku Už-5643/2020 od 28. oktobra 2021. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

5.1. Razmatrajući ustavne žalbe podnositeljki G. V. i O. Ž. u odnosu na osporene presude iz tač. 1. i 2, odnosno tač. 3. i 4. izreke, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o nepravičnoj primeni merodavnog prava. Što se tiče navoda ustavne žalbe podnositeljke Lj. M, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka osporila presudu iz tač. 5. i 6. izreke prvenstveno zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, i to iz razloga što je osporena odluka doneta uz nepravičnu primenu merodavnog prava. Imajući u vidu sadržinu i zahteve ustavnih žalbi koji su suštinski identični, iako se podnositeljke G. V. i O. Ž. nisu formalno pozvale na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osnovanost navoda podnositeljki o nepravičnoj primeni merodavnog prava prilikom odlučivanja o predmetnim tužbenim zahtevima treba ispitivati u okviru ustavnopravnih garancija prava na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

5.2. Polazeći od činjenica utvrđenih u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud konstatuje da je osporenim presudama Višeg suda u Leskovcu odlučivano o tužbenim zahtevima podnositeljki za naknadu imovinske štete nastale zbog nenamirenja njihovih potraživanja iz radnog odnosa u predmetnom stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom „T.“ AD Grdelica – u stečaju, a koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital. Viši sud u Leskovcu je pravnosnažno odbio tužbene zahteve za naknadu imovinske štete, iz razloga što je ocenio da tužilje, ovde podnositeljke ustavnih žalbi, nisu dokazale postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da su pretrpele imovinsku štetu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka.

Ocenjujući osnovanost navoda podnositeljki ustavnih žalbi kojima dovode u pitanje pravičnost primene materijalnog prava, Ustavni sud je pošao od navedenih odredaba Ustava i Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kao i relevantne prakse Evropskog suda i ustavnosudske prakse. Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđeno je pravo stranke da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, čime je propisan pravni put za ostvarivanje prava na naknadu ove vrste imovinske štete. Navedenim zakonom je propisano da sud prilikom odlučivanja o predmetnoj tužbi primenjuje odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi, kao i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku. Uz to, propisano je da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu objektivna. Dakle, navedeni zakon u vezi sa pitanjem odgovornosti za naknadu štete propisuje samo osnov odgovornosti, dok u pogledu uslova za postojanje takve odgovornosti, upućuje na primenu odredaba zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi.

Međutim, kada je reč o naknadi imovinske štete nastale zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, u kome svojstvo izvršnog, odnosno stečajnog dužnika ima privredno društvo koje je u vreme nastanka obveze imalo pretežan društveni, odnosno državni kapital, treba imati u vidu i napred navedene stavove Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države i prava na naknadu imovinske štete u tim slučajevima, a koje je dosledno prihvatio i Ustavni sud u svojoj praksi. Prema stanovištu Evropskog suda, kad god se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili njenog Protokola broj 1, podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama. Uzimajući u obzir praksu Evropskog suda, Ustavni sud je u svojim odlukama, u cilju otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, utvrđivao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu.

Po oceni Ustavnog suda, sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Dakle, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud naglašava da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu da su, u međuvremenu, i nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda i Ustavnog suda, kao i na navedeni Zaključak Vrhovnog kasacionog suda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da Viši sud u Leskovcu u osporenim presudama nije na ustavnopravno prihvatljiv način tumačio odredbe merodavnog materijalnog prava o odgovornosti tužene Republike Srbije za naknadu imovinske štete, kada je ocenio da podnositeljke kao tužilje nisu dokazale postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku.

5.3. Ustavni sud konstatuje da je Viši sud u Leskovcu u osporenoj presudi Gžrr. 201/18 od 13. marta 2018. godine, kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje O. Ž, ovde podnositeljke ustavne žalbe, razmatrao i istaknuti prigovor tužene o preuranjenosti tužbe. Međutim, iako je prvostepeni sud, polazeći od činjenica utvrđenih u postupku, a s pozivom na odredbe člana 22. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, našao da je tužbeni zahtev bio preuranjen u momentu podnošenja tužbe, ipak je odluku o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva zasnovao na oceni da predmetni stečajni postupak nije okončan, te da nije moguće utvrditi iznos štete koju bi tužilja trpela. Drugostepeni sud je u osporenoj presudi upravo i naglasio da je takav zaključak prvostepenog suda o preuranjenosti tužbe pravilan, ali je istovremeno i ocenio da tužilja nije dokazala da je pretrpela imovinsku štetu u navedenom iznosu zbog dugog trajanja stečajnog postupka. Ustavni sud nalazi da je izneto stanovište drugostepenog suda o preuranjenosti tužbe ustavnopravno neprihvatljivo, imajući u vidu prethodnu ocenu o uslovima objektivne odgovornosti Republike Srbije za ovaj vid štete, koji ne podrazumeva da je za postojanje štete, odnosno njene visine, neophodno okončanje predmetnog stečajnog postupka.

5.4. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Višeg suda u Leskovcu podnositeljkama ustavnih žalbi G. V, O. Ž. i Lj. M. povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavne žalbe podnositeljki u ovom delu, odlučujući kao u tač. 1, 3. i 5. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenih presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 53/18 od 16. januara 2018. godine, Gžrr. 201/18 od 13. marta 2018. godine i Gžrr. 587/18 od 6. novembra 2018. godine i određivanjem da Viši sud u Leskovcu u ponovnom postupku donese nove odluke o žalbama tužilja izjavljenim protiv presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 130/17 od 9. novembra 2017. godine, Prr1. 144/17 od 22. decembra 2017. godine i Prr1. 167/17 od 20. avgusta 2018. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tač. 2, 4. i 6. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljki G. V, O. Ž. i Lj. M. o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporene presude, tako da će se o osnovanosti predmetnih tužbenih zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.

8. Odlučujući o zahtevima podnositeljki G. V. i O. Ž. za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljke. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog utvrđene povrede prava otkloniti poništajem osporenih akata. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ove zahteve kao neosnovane, odlučujući kao u tački 7. izreke.

9. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnim žalbama Z. F, S. K, S. S, D. G, Lj. S, R. C, P. C. i G. L. izjavljenim zbog povrede prava na imovinu u predmetnom stečajnom postupku, Ustavni sud ponovo ističe da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom sudskom postupku, uslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu. Takođe, Ustavni sud napominje da je odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, kao i da je propisano da stranka ima pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, čime se suštinski ostvaruje i zaštita Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu činjenice utvrđene u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da ovi podnosioci nisu iskoristili zakonom propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava u postupku pred nadležnim sudom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalbe ovih podnosilaca, zbog nepostojanja Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 8. izreke.

Što se tiče navoda podnosilaca D. G. i P. C. kojima ukazuju na to da im je rešenjima Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 302/17 od 14. februara 2017. godine, odnosno R4 St. 307/17 od 8. februara 2017. godine, povređeno načelo zabrane diskriminacije i pravo na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosioci u ustavnim žalbama nisu izričito osporili ta rešenja, već predmetni stečajni postupak, u odnosu na koji su i postavili zahtev za utvrđenje povrede načela i prava iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da su osporenim rešenjima odbačeni prigovori za ubrzavanje predmetnog stečajnog postupka iz formalnih razloga, jer nisu sadržali podatke koji ukazuju na nepotrebno kašnjenje suda u predmetnom stečajnom postupku, te da su podnosioci ustavnih žalbi, u skladu sa odredbom člana 13. stav 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imali pravo da odmah podnesu novi prigovor u kome bi naveli sve zakonom propisane obavezne elemente. Stoga Ustavni sud nalazi da eventualni propusti suda, na koje se ukazuje u ustavnim žalbama, čak i da su podnosioci izričito osporili navedena rešenja, ne bi imali značaj i težinu povrede prava koja se Ustavom jemče.

10. U pogledu zahteva podnositeljki G. V, O. Ž. i Lj. M. za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

11. Ustavni sud je, zbog značaja ove odluke za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava i osnovnih sloboda, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

12. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporovima za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti