Odbijanje ustavne žalbe protiv osuđujuće krivične presude

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu protiv pravosnažne osuđujuće presude za razbojništvo. Navodi o iznuđenom priznanju, nezakonitom prepoznavanju i pogrešnoj oceni dokaza nisu prihvaćeni, jer je sud utvrdio da je krivični postupak sproveden pravično i u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9249/2013
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Popržen Aleksandra iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Popržen Aleksandra izjavljena protiv presude Višeg suda u Jagodini K. 2/12 od 8. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 504/13 od 1. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Popržen Aleksandar iz Beograda podne o je Ustavnom sudu, 13 . novembra 201 3. godine, preko punomoćnika Miroslava Todorovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, a 14. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Nikole Dumnića, advokata iz Beograda, novu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Jagodini K. 2/12 od 8. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 504/13 od 1. aprila 2013. godine, zbog povrede prava iz člana 25, člana 32. stav 1, člana 33. st. 2. i 5, člana 34. st. 1. i 2. i člana 145. Ustava Republike Srbije.

Imajući u vidu da je obe ustavne žalbe podnelo isto lice, da su osporene iste presude, te da su obrazloženja učinjenih povreda zasnovana na istim navodima, to je Ustavni sud po ovim ustavnim žalbama vodio jedinstven postupak, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da je „okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, dana 13. jula 2011. godine, nakon psihičke i fizičke torture od strane policijskih inspektora M.M i M.R, koja se ogledala u onemogućavanju uzimanja medikamentozne terapije propisane od strane lekara zbog anksioznosti od koje okrivljeni boluje, potpisao izjavu koju su mu dvojica policijskih inspektora sačinila, kao i da je izjavu potpisao branilac po službenoj dužnosti, koji je okrivljenom dodeljen od strane policije mimo njegove volje, imajući u vidu činjenicu da je u tom momentu već imao angažovanog branioca“;

- da je na taj način podnosiocu povređeno pravo iz člana 25. i člana 33. stav 2. Ustava;

- da je „na ovoj izjavi okrivljenog u najvećoj meri i zasnovano činjenično stanje utvrđeno u izreci pobijanih presuda“;

- da je priznanje okrivljenog dato u policiji neupotrebljivo kao dokaz bilo koje vrste;

- da su „ta dva nedorečena priznanja bila presudna za obe pobijane presude i ne samo da su bila nedorečena nego i konfuzna, dvosmislena, neubedljiva i bez nužnih opisa radnji krivičnih dela “;

- da je svedokinja H.Š. maloletna i da je saslušavana bez prisustva psihologa, kao i da je prepoznavanje vršila u odsustvu psihologa i roditelja;

- da je „zapisnik o prepoznavanju okrivljenog od strane H.Š. neupotrebljivog pravnog kvaliteta, pogotovu što su, prema kazivanju same H.Š. napadači imali maskirana lica samo sa prorezima za oči“;

- da se pobijane presude ne smeju zasnivati na nedozvoljenim dokazima;

- da je „oštećenom U.Š, uz potvrdu Ku. 189/11 od 29. decembra 2011. godine vraćen zlatni nakit, težine 4.349,97 grama (više nego što je popisom izvršenim nakon krivičnog dela utvrđeno)“;

- da je podnosiocu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta K. 2/12 Višeg suda u Jagodini, između ostalog, utvrdio da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, 12. jula 2011. godine saslušan u službenim prostorijama Policijske uprave Jagodina - Policijska stanica u Paraćinu u prisustvu izabranog branioca Jugoslava Jovanovića, advokata iz Kragujevca, zbog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 2. Krivičnog zakonika. Navedeno krivično delo zbog koga je saslušan podnosilac je izvršeno u Paraćinu.

Popržen Aleksandar je 13. jula 2011. godine saslušan u službenim prostorijama Policijske uprave Jagodina - Policijska stanica u Paraćinu u prisustvu branioca po službenoj dužnosti Branka Mihajlovića, advokata iz Paraćina, zbog drugog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 2. Krivičnog zakonika, koje je učinjeno u Požegi. Iz zapisnika o saslušanju okrivljenog proizlazi da je Popržen Aleksandar „ poučen o svojim pravima u krivičnom postupku, pre svega o pravu na branioca, da mu je dodeljen branilac po službenoj dužnosti Branko Mihajlović - advokat iz Paraćina, da mu je omogućen razgovor pre početka saslušanja sa braniocem, da nije dužan da iznosi svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja“. Takođe, navodi da je okrivljeni pročitao zapisnik, te da pitanja i primedbi nije bilo.

Okrivljeni Popržen Aleksandar je saslušan 13. jula 2011. godine u službenim prostorijama Policijske uprave Jagodina - Policijska stanica u Paraćinu u prisustvu branioca po službenoj dužnosti Branka Mihajlovića, advokata iz Paraćina, zbog krivičnog dela neovlašćena upotreba tuđeg vozila iz člana 213. stav 1. Krivičnog zakonika. Iz zapisnika o saslušanju okrivljenog proizlazi da je Popržen Aleksandar „ poučen o svojim pravima u krivičnom postupku, pre svega o pravu na branioca, da mu je dodeljen branilac po službenoj dužnosti Branko Mihajlović - advokat iz Paraćina, da mu je omogućen razgovor pre početka saslušanja sa braniocem, da nije dužan da iznosi svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja“. Okrivljeni je pročitao zaapisnik, a pitanja i primedbi nije bilo.

Viši sud u Jagodini je 14. jula 2011. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 76/11 protiv Popržen Aleksandra i D.A, zbog postojanja osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, a Popržen Aleksandar i krivično delo nedozvoljene proizvodnje, držanja, nošenja i prometa oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Osporenom presudom Višeg suda u Jagodini K. 2/12 od 8. novembra 2012. godine, između ostalog, okrivljeni Popržen Aleksandar oglašen je krivim za dva krivična dela razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, kao i za krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, te mu je posledično izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od šest godina i pet meseci.

U obrazloženju osporene presude Višeg suda u Jagodini K. 2/12 od 8. novembra 2012. godine je, između ostalog, navedeno:

- da je „na glavnom pretresu svedok M.M. izjavio da je prilikom saslušanja optuženog Aleksandra Popržena od strane ovlašćenih lica pokušano telefonom da se obezbedi prisustvo njegovog branioca, koji je bio prisutan saslušanju i prvi put, ali pošto je isti bio nedostupan obezbeđeno je prisustvo saslušanju branioca po službenoj dužnosti. U svemu je postupljeno po odredbama Zakonika o krivičnom postupku, koje se odnose na saslušanje osumnjičenih u policiji, predočena su mu prava, omogućen razgovor sa braniocem pre saslušanja i nakon konsultacija sa braniocem osumnjičeni je izneo svoju odbranu, a zatim je ista glasno diktirana i tako uneta u sadržinu zapisnika, pročitana mu je, pa pošto nije bilo nikakvih primedbi zapisnik su potpisala lica koja su prisustvovala ovom saslušanju. Svedok je objasnio da su dodatna saslušanja tada osumnjičenog Aleksandra Popržena usledila, jer je u Paraćinu pronađeno još jedno putničko vozilo marke „Audi“ sa registarskim oznakama grada Užica. Naveo je da se tada osumnjičeni Aleksandar Popržen žalio da ima zdravstvenih problema i da redovno uzima terapiju, da se nije izjašnjavao koje su to tegobe, da se ne seća činjenice da mu je bilo ko onemogućio da popije lekove koji se odnose na njegovu redovnu terapiju, ali nije istakao da su zdravsteni problemi takve prirode da mu je potrebna hitna medicinska pomoć “;

- da „iz nalaza Komisije veštaka u sastavu dr Vladimir Radojković, neuropsihijatar, dr Sofka Jeremić, neuropsihijatar i Radmila Nikolić, klinički psiholog od 6. aprila 2012. godine, proizilazi mišljenje formirano na osnovu uvida u spise predmeta i pregleda obavljenog kod optuženog Aleksandra Popržena da on ne ispoljava simptome i znake hroničnog, teškog duševnog oboljenja, tipa psihoze, kao ni simptome urođene ili pak stečene slaboumnosti. Ne postoje ni simptomi bolesti zavisnosti – alkoholizma, narkomanije ili politoksikomanije. Optuženi Aleksandar Popržen ispoljava simptome iz grupe lakših (lečenih duševnih oboljenja iz grupe neuroza), a prisutni su simptomi napetosti, koje povremeno dobija na snazi i dovodi do neprijatnih stanja panike. Simptomi su vezani za osećaje „rada organizma“ i povremeno remete opšte funkcionisanje , a što zahteva uzimanje određene terapije, kao i psihoterapijski tretman. Prisustvo napada panike nije opservirano prilikom pritvaranja, jer bi takvo stanje rezultiralo lekarskim pregledom sprovođenjem dijagnostičkih procedura i davanjem određene specifične terapije. Napad panike je stanje u kome je pacijent jako upadljivog izgleda i ponašanja (preznojen, bledog lica, ubrzanog i otežanog disanja, podrhtava celim telom i sl.), što je upadljivo laicima te zahteva lekarsku intervenciju. Prestanak uzimanja redovne terapije pojačava napetost pacijenta i u određenim situacijama može izazvati napad panike. Redovno uzimanje terapije antidepresivima uz anksiolitike umanjuje takvu mogućnost, jer se radi o lekovima čija je eliminacija iz organizma znatno sporija (do 15 dana).

Priložena otpusna lista se odnosi na medicinsko ispitivanje Aleksandra Popržena tokom 2008. godine, kojom prilikom je isključeno postojanje somatskog oboljenja i dijagnostikovano postojanje paničnih napada – tj. postojanje neurotskog oboljenja (lakše i lečivo psihijatrijsko oboljenje), te je upućen na dalje lečenje kod psihijatra. Nema medicinske dokumentacije koja ukazuje na dalje lečenje Aleksandra Popržena. Iz podataka koji se dobijaju od Aleksandra Popržena, on je u periodu od 2008. godine, pa do lišenja slobode, relativno dobro funkcionisao, u svim segmentima života – imao stalno zaposlenje, formirao privatan, dodatni posao, sa kojim je dobro zarađivao, vozio automobil, imao dobru i dugu emotivnu vezu, a što indirektno upućuje na zaključak o njegovoj opštoj dobroj funkcionalnosti uz adekvatno lečenje i pridržavanje propisane terapije. Mogućnost shvatanja značaja predmetnog dela je bilo očuvano u potpunosti i njegova mogućnost da učestvuje u postupku koji se protiv njega vodi je takođe očuvana u potpunosti.

Nalaze veštaka sud je u potpunosti prihvatio, jer su dati od strane stručnih lica iz svoje oblasti veštačenja, koji poseduju potrebno stručno znanje za obavljanje veštačenja, a nije bilo ni primedbi na izneta mišljenja od strane učesnika postupka. Od strane suda kao verodostojni i tačni ocenjeni su svi pisani dokazi navedeni u obrazloženju ove presude, a sud nije imao nijednog razloga da u njihovu verodostojnost posumnja“;

- da „kako se odbrana optuženog Aleksandra Popržena, koju je dao na glavnom pretresu u potpunosti razlikuje, sud je istu detaljno analizirao ocenivši je kao neosnovanu i sračunatu na potpuno izbegavanje krivice za dela koja su mu stavljena na teret. Sud je cenio jednostrano, golo i samo u korist optuženog učinjeno poricanje, nalazeći da to ne može poništiti dokaznu vrednost njegovog ranijeg priznanja u legalnom postupku u prisustvu svih potrebnih lica po Zakoniku o krivičnom postupku. Naime, ovo iz razloga što optuženi Aleksandar Popržen negirajući na glavnom pretresu svoj iskaz dat u policiji iznosi neubedljive razloge, da ne zna o kom Dejanu su ga pitali, da mu nije omogućeno da zapisnik o njegovom ispitivanju pročita i da popije lek kao svoju redovnu terapiju, da je jedan inspektor diktirao njegovu izjavu, a drugi to zapisivao, da je inspektor sadržinu izjave izmislio i da tada nije razumeo da se tereti zbog nestanka zlata, pa ovi navodi optuženog , ako se uzme u obzir da je isti prilikom saslušanja u policiji imao branioca po službenoj dužnosti i da je zapisnik potpisao te da ni jednim dokazom ne potkrepljuje svoje tvrdnje, jednostavno nisu dovoljni, da bi optuženi potkrepio svoje poricanje i istinitost ranijeg priznanja doveo u sumnju. Sud je za ove svoje navode uzeo u obzir i izjavu svedoka M .M. iz Paraćina - inspektora policije, koji je detaljno objasnio ceo postupak saslušanja, kao i činjenicu da optuženom Aleksandru Poprženu nije mogao biti obezbeđen izabrani branilac, pa je saslušanje bilo nužno obaviti u prisustvu branioca, koji je pozvan po službenoj dužnosti, jer su se pojavile nove činjenice, a to su da je pronađeno još jedno vozilo, marke „Audi", sa registarskim oznakama grada Užica, za koje je postojala sumnja da je korišćeno i da ima veze sa izvršenjem navedenog krivičnog dela. Odbrana optuženog Aleksandra Popržena izložena na glavnom pretresu u kojoj navodi da je kritičnog dana u Paraćin došao zajedno sa svedokom B .M svojim automobilom, marke „Audi AZ", registarskih oznaka BG 020-XP, kako bi od lica D.O. iz Kruševca kupio zlato u količini od 2 kg, po oceni Višeg suda, neprihvatljiva je i neosnovana. Nakon pažljive analize ovih navoda dolazi se do jedino tačnog zaključka - da to nije istina, jer vozilo sa navedenim registarskim oznakama uopšte nije evidentirano da se kretalo auto - putem iz pravca Beograda do Paraćina i obrnuto, već je evidentirano vozilo sa sasvim drugim registarskim tablicama, a to su BG 054-JG, koje su ukradene sa vozila, marke „Mercedes", vlasnika V .V. iz Mladenovca, kako je utvrđeno uvidom u izveštaj Javnog preduzeća „Putevi Srbije" i izvršenih naplata ovog preduzeća, kao i pregledom snimka video nadzora sa naplatne rampe Paraćin. Kada se dovede u vezu odbrana optuženog Aleksandra Popržena da nikada nije menjao tablice na ovom vozilu, jedini logičan zaključak suda je da je promenom registarskih tablica optuženi pokušao da izbegne bilo kakvu povezanost sa konkretnim događajem. Takođe je nelogično i objašnjenje optuženog koje se odnosi na kupoprodaju zlatnog nakita u Paraćinu od nekog lica iz Kruševca, za koje odbrana nije pružila podatke kako bi eventualno isto bilo saslušano, ako se ima u vidu da je zlatni nakit zlatare „Mali Luka" u Paraćinu imao žig, vlasnika - U.Š. Na opisani način, optuženi je želeo da predstavi sudu da je on sasvim legalno kupio 2 kg zlatnog nakita u Paraćinu, u vreme kada se dogodila pljačka zlatare, a zatim još toliko od istog lica u Kruševcu, gde navodno to lice živi, nakon što se iz Paraćina vratio za Beograd, a zatim iste večeri za Kruševac, kako bi kupio preostalu količinu zlatnog nakita, koju ovo lice nije htelo da razdvoji, već proda u celini. Po nalaženju suda, to lice i samo postupanje optuženog Aleksandra Popržena, na opisani način je potpuno izmišljeno, a sve u cilju izbegavanja krivice i otklanjanja krivične odgovornosti od sebe i optuženog D .A. za kritični događaj, koji se odnosi na krivično delo razbojništvo, koje je izvršeno na štetu zlatare „Mali Luka “ u Paraćinu “;

- da „navode odbrane optuženog Aleksandra Popržena da je suvlasnik u zalagaonici „Keš-gold" u Beogradu, vlasnika M.M, i da je zlato koje je pronađeno u njegovom vozilu kupio zbog poslova u istoj, sud nije prihvatio kao istinite, jer iz izveštaja Agencije za privredne registre ne navodi se ime optuženog kao suvlasnika“.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 504/13 od 1. aprila 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih Popržen Aleksandra, D.A. i Z.B, a presuda Višeg suda u Jagodini K. 2/12 od 5. novembra 2012. godine je potvrđena.

U obrazloženju osporene presude Apelacionog suda je, između ostalog, navedeno:

- da „nisu osnovani navodi žalbe branioca okrivljenog Popržen Aleksandra, o učinjenoj bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz čl. 368 st. 1 tač. 10 ZKP, po kojima se presuda ne može zasnivati na priznanju okrivljenog u predkrivičnom postupku - policiji. Ovo s toga što je prvostepeni sud posebno cenio da li je iskaz okrivljenog Popržen Aleksandra u predkrivičnom postupku dat pod prinudom, pa pošto je utvrdio da je okrivljeni iskaz dao u prisustvu branioca, dakle u skladu sa odredbama ZKP, i da nije u suprotnosti sa drugim dokazima, pravilno zaključio i objasnio da je iskaz kako u pogledu događaja u Požegi, tako i o toku preduzetih radnji koje su prethodile događaju u Paraćinu, mogao dati samo onaj koji je bio neposredni akter kritičnih događaja i takav iskaz cenio u sklopu svih ostalih izvedenih dokaza“;

- da „navodi žalbe branioca okrivljenog Popržen Aleksandra kojima se izražava sumnja u verodostojnost iskaza oštećene H.Š. u pogledu prepoznavanja okrivljenog Popržen Aleksandra kao izvršioca dela - da su postupajuća službena lica sugerisala oštećenoj da je okrivljeni izvršilac i da oštećena objektivno nije mogla zapaziti lik napadača, sasvim su proizvoljni i suprotni iskazu oštećene iz kojeg proizilazi da je, pre samog prepoznavanja, dala detaljan opis izvršioca, uz objašnjenje da ga je nekoliko puta pre, kao i neposredno pre napada videla u blizini zlatare. Imajući u vidu da iz nalaza Komisije veštaka dr V.R, neuropsihijatra, dr S.J, neuropsihijatra i R.N, kliničkog psihologa, proizilazi da kod okrivljenog Popržen Aleksandra, prisustvo napada panike nije opservirano prilikom pritvaranja, jer bi takvo stanje rezultiralo lekarskim pregledom, sprovođenjem dijagnostičkih procedura, te iskaza svedoka M.M. da se tada (pri davanju iskaza u predkrivičnom postupku) osumnjičeni Popržen žalio da ima zdravstvenih problema, ali da nije istakao da su zdravstveni problemi takve prirode da mu je potrebna hitna medicinska pomoć, Apelacioni sud nalazi, da je, žalbeni navod branioca ovog okrivljenog da je isti u vreme ispitivanja u predkrivičnom postupku bio u stanju panike i depresije, koja ga je činila nesposobnim da trezveno govori i rasuđuje, ocenjen neosnovanim“;

- da su „neosnovani, po oceni Apelacionog suda, i navodi žalbe branioca okrivljenog Popržen Aleksandra, da je u konkretnom slučaju radnje ovog okrivljenog, trebalo kvalifikovati kao produženo krivično delo razbojništva i produženo krivično delo nedozvoljene proizvodnje, držanja, nošenja i prometa oružja i eksplozivnih materija. Naime, iako se radi o istom učiniocu inkriminisanih radnji, istovrsnim krivičnim delima, što predstavlja jedine zajedničke momente inkriminisanih radnji, ostali elementi ne mogu se povezati, ni sa činjeničnog, ni sa pravnog stanovišta. U konkretnom slučaju, radi se o dve samostalne krivično-pravne celine, posmatrajući sa stanovišta činjeničnih momenata, koje se ne mogu povezati po mestu izvršenja, a ključni činjenični momenat koji razdvaja ove inkriminisane radnje, jesu različite ličnosti oštećenih, prema kojima je primenjena sila i pretnja, a što ova krivična dela čini specifičnim i jedinstvenim događajem. Različitost ličnosti oštećenih, čini ova krivična dela zasebnim celinama, bez mogućnosti traženja nužnih ili varijabilnih elemenata koji bi opravdali primenu konstrukcije produženog krivičnog dela“.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 52/14 od 13. februara 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Popržen Aleksandra podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Jagodini K. 2/12 od 8. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 504/13 od 1. aprila 2013. godine.

4. Članom 25. Ustava utvrđeno je da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.) i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 33. Ustava ustanovljeno je da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu da zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, ako i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 2.), kao i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).

Odredbom člana 34. Ustava utvrđeno je: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, kao i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (stav 2.).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđen o lic e u krivičnom postupku, ovom sudu obraća nezadovolj an odlukom suda kojom je utvrđena nj egova krivi ca za učinjena dva krivična dela razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i učinjeno krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i stavljanje u promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koja mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od šest godina i pet meseci.

5.1. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu povređena prava iz člana 25, člana 32. stav 1. i člana 33. stav 2. Ustava time što je „kao okrivljeni 13. jula 2011. godine, nakon psihičke i fizičke torture od strane policijskih inspektora M.M i M.R, koja se ogledala u onemogućavanju uzimanja medikamentozne terapije propisane od strane lekara zbog anksioznosti od koje okrivljeni boluje, potpisao izjavu koju su mu dvojica policijskih inspektora sačinila, kao i da je izjavu potpisao branilac po službenoj dužnosti, koji je okrivljenom dodeljen od strane policije mimo njegove volje, imajući u vidu činjenicu da je u tom momentu imao angažovanog branioca“, te da se osporene presude zasnivaju na datoj izjavi, a koja predstavlja nedozvoljeni dokaz.

U odnosu na istaknutu povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, a koji je identičan članu 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), Ustavni sud prvo ukazuje da član 3. Konvencije zabranjuje mučenje i drugo nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje. Član 3. Konvencije odražava jednu od fundamentalnih vrednosti demokratskog društva, kao i da navedeni član ne dozvoljava izuzetke, a članom 15. Konvencije je zabranjeno svako odstupanje, čak i u slučaju javne opasnosti koja preti opstanku nacije (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ramirez Sanchez protiv Francuske, broj 59450/00 od 27. januara 2005. godine i odluku Labita protiv Italije, broj 26772/95 od 6. aprila 2000. godine). Cilj člana 3. je zaštita fizičkog integriteta ličnosti, zaštita od nanošenja bola i drugih radnji koje uzrokuju teške duševne patnje. Iz navedenog člana proističu negativne obaveze države koje se ogledaju u tome da se država/državni organi uzdrži od primene mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili samog kažnjavanja, kao i pozitivne obaveze sprečavanja trećih lica da postupaju protivno odredbama člana 3. Konvencije (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Costello - Roberts protiv Velike Britanije, broj 13134/87 od 25. marta 1993. godine). Član 3. Konvencije pokriva široki spektar postupanja i kažnjavanja. Međutim, kako je to Evropski sud u odluci Ireland protiv Velike Britanije, broj 5310/71 od 18. januara 1978. godine naveo, da „zlostavljanje mora dostići minimalni nivo surovosti,..., procena tog minimuma je po prirodi stvari relativna; ona zavisi od svih okolnosti slučaja, kao što je trajanje postupanja, fizički i duševni efekti, i u nekim slučajevima pol, godine i zdravstveno stanje žrtve“.

Polazeći od svega navedeno, Ustavni sud ukazuje da se prilikom ocene da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 25. Ustava time što je „13. jula 2011. godine, nakon psihičke i fizičke torture od strane policijskih inspektora M.M i M.R, koja se ogledala u onemogućavanju uzimanja medikamentozne terapije propisane od strane lekara zbog anksioznosti od koje okrivljeni boluje potpisao izjavu koju su mu dvojica policijskih inspektora sačinila“, a uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, moraju postaviti sledeća pitanja:

- da li je u konkretnom slučaju dostignut minimalni nivo surovosti;

- ako je odgovor pozitivan na prvo pitanje, koji stepen surovosti je dostignut;

- da li je reč o namernom postupanju.

Prilikom davanja odgovora na prvo pitanje, Ustavni sud je pošao od relevantne prakse Evropskog suda za ljudska prava (odluka Evropskog suda za ljudska prava Costello - Roberts protiv Velike Britanije, broj 13134/87 od 25. marta 1993. godine, Popov protiv Moldavije, broj 19960/04 od 6. decembra 2005. godine, Toteva protiv Bugarske, broj 42027/98 od 19. maja 2004. godine,...) koja je na stanovištu da procena minimalnog nivoa surovosti zavisi od niza faktora u vezi konkretne žrtve o kojoj se radi. Međutim, u najvećem broju predmeta teško je utvrditi da li su starost, pol i druge osobine žrtve odlučujući faktori.

Ustavni sud pre svega konstatuje da iz spisa predmeta Višeg suda u Jagodini K. 2/12 i dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, proizlazi da je reč o podnosiocu ustavne žalbe koji ima simptome lakših lečivih duševnih oboljenja iz grupe neuroza, da je reč o mladoj osobi muškog pola (u trenutku izvršenja krivičnog dela, odnosno saslušanja 13. jula 2011. godine, podnosilac je imao 25 godina života), da je podnosilac atletske građe, da je ranije osuđivan za krivično delo učestvovanja u tuči iz člana 123. stav 1. Krivičnog zakonika, kao i da se, u vreme izjavljivanja ustavne žalbe, protiv podnosioca vodio krivični postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 7628/11, zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. Krivičnog zakonika. Stoga je Sud utvrdio da podnosilac nije učinio verovatnim da pripada ranjivijoj grupi stanovništva.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nije dosegnut minimalni nivo surovosti (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Kudla protiv Poljske, broj 30210/96 od 26. oktobra 2000. godine), imajući u vidu da se prilikom saslušanja 13. jula 2011. godine „Aleksandar Popržen žalio da ima zdravstvenih problema i da redovno uzima terapiju, da se nije izjašnjavao koje su to tegobe, da se (svedok M.M.) ne seća činjenice da je bilo ko onemogućio Aleksandru Poprženom da popije lekove, koji se odnose na njegovu redovnu terapiju, ali da nije istakao da su zdravstveni problemi takve prirode da mu je potrebna hitna medicinska pomoć“, a kako je to u osporenoj prvostepenoj presudi navedeno. Takođe, Ustavni sud je prilikom ocene da li je u konkretnom slučaju dosegnut minimalni nivo surovosti, imao u vidu i nalaz Komisije veštaka od 6. aprila 2012. godine u kome je navedeno da „prisustvo napada panike nije opservirano prilikom pritvaranja, jer bi takvo stanje rezultiralo lekarskim pregledom sprovođenjem dijagnostičkih procedura i davanjem određene specifične terapije. Napad panike je stanje u kome je pacijent jako upadljivog izgleda i ponašanja (preznojen, bledog lica, ubrzanog i otežanog disanja, podrhtava celim telom i sl.), što je upadljivo laicima te zahteva lekarsku intervenciju. Prestanak uzimanja redovne terapije pojačava napetost pacijenta i u određenim situacijama može izazvati napad panike. Redovno uzimanje terapije antidepresivima uz anksiolitike umanjuje takvu mogućnost, jer se radi o lekovima čija je eliminacija iz organizma znatno sporija (do 15 dana),..., iz podataka koji se dobijaju od Aleksandra Popržena, on je u periodu od 2008. godine, pa do lišenja slobode, relativno dobro funkcionisao, u svim segmentima života – imao stalno zaposlenje, formirao privatan, dodatni posao, sa kojim je dobro zarađivao, vozio automobil, imao dobru i dugu emotivnu vezu, a što indirektno upućuje na zaključak o njegovoj opštoj dobroj funkcionalnosti uz adekvatno lečenje i pridržavanje propisane terapije. Mogućnost shvatanja značaja predmetnog dela je bilo očuvano u potpunosti i njegova mogućnost da učestvuje u postupku koji se protiv njega vodi je takođe očuvana u potpunosti. Nalaze veštaka sud je u potpunosti prihvatio, jer su dati od strane stručnih lica iz svoje oblasti veštačenja, koji poseduju potrebno stručno znanje za obavljanje veštačenja, a nije bilo ni primedbi na izneta mišljenja od strane učesnika postupka. Od strane suda kao verodostojni i tačni ocenjeni su svi pisani dokazi navedeni u obrazloženju ove presude, a sud nije imao nijednog razloga da u njihovu verodostojnost posumnja “.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju, nije dostignut minimalni nivo surovosti da bi se prešlo na razmatranje druga dva pitanja, te su samim tim neosnovani navodi podnosioca o povredi prava iz člana 25. Ustava.

5.2. Podnosilac ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i time što je svedokinja H.Š. maloletna i da je saslušavana bez prisustva psihologa, kao i da je prepoznavanje vršila u odsustvu psihologa i roditelja, te da je stoga zapisnik o prepoznavanju okrivljenog Popržen Aleksandra nedozvoljen dokaz.

Ustavni sud je ocenio ove navode podnosioca kao neosnovane.

Prvo, Sud konstatuje da je oštećena H.Š, dok je bila maloletna saslušana dva puta i prepoznala okrivljenog bez prisustva psihologa.

Drugo, članom 152. stav 1. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (u daljem tekstu: ZMUKDKPM) propisano je da kad vode postupak za krivična dela učinjena na štetu maloletnih lica, javni tužilac, istražni sudija i sudije u veću će se odnositi prema oštećenom vodeći računa o njegovom uzrastu, svojstvima ličnosti, obrazovanju i prilikama u kojima živi, posebno nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice postupka po njegovu ličnost i razvoj, kao i da će se saslušanje maloletnih lica obaviti uz pomoć psihologa, pedagoga ili drugog stručnog lica, a iz člana 155. ZMUKDKPM proizilazi da kad prepoznavanje vrši oštećeno maloletno lice, sud treba da postupa posebno obazrivo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je cilj člana 152. stav 1. i člana 155. ZMUKDKPM izbegavanje štetnih posledica vođenja krivičnog postupka po ličnost maloletnika, oštećenog krivičnim delom, i njegov fizičko-duševni razvoj, odnosno cilj je da se izbegne dodatna viktimizacija maloletnog oštećenog.

Sa druge strane, iz zapisnika o prepoznavanju lica Ku. 189/11 od 13. jula 2011. godine, proističe da je radnji prepoznavanja okrivljenog od strane H.Š, prisustvovala njena majka L.Š. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da navodi podnosioca da izvođenju ove dokazne radnje nije prisustovao zakonski zastupnik oštećene, ne odgovaraju činjenicama. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se odredbe člana 152. ZMUKDKPM odnose na izvođenje dokaza saslušanjem oštećenog, a ne na dokaznu radnju prepoznavanja.

5.3. U odnosu na navode ustavne žalbe da su „dva nedorečena priznanja bila presudna za obe pobijane presude Višeg suda u Jagodini K. 2/12 od 8. novembra 2012. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž.1. 504/13 od 1. aprila 2013. godine i ne samo da su bila nedorečena nego i konfuzna, dvosmislena, neubedljiva i bez nužnih opisa radnji krivičnih dela “, a što je jedini i odlučujući dokaz protiv podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da i sam podnosilac ne smatra da je osuđen za krivična dela, koja su mu optužnim aktom stavljena na teret, samo na osnovu dva priznanja data u policiji, imajući u vidu i druge navode ustavne žalbe. Takođe, Ustavni sud je uvidom u obrazloženje osporene prvostepene presude utvrdio da je Viši sud u Jagodini detaljno ocenio gore ove navode podnosioca, na ustavnopravno prihvatljiv i utemeljen način.

5.4. Ustavni sud naglašava da saglasno praksi i stavovima kako ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, pravo na pravično suđenje i pravo na odbranu u krivičnom postupku, iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, ne znače garanciju da će tokom sudskog postupka biti izvedeni svi dokazni predlozi okrivljenog, kao i da će sud pokloniti veru svim dokazima odbrane. Naime, sud u svakom konkretnom slučaju ceni da li je i koje dokaze potrebno izvesti radi potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, kao i kojim dokazima će pokloniti veru, a kojim ne, a u presudi je dužan da izvedene dokaze oceni i obrazloži svoj stav u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, a što je ovde detaljno učinjeno u prvostepenoj presudi.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud takođe konstatuje da se odredb om člana 145. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac, ne jemče ljudska i manjinska prava i slobode, te stoga ova ustavn a odredb a ne mo že biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe protiv osuđujuće krivične presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti