Odluka Ustavnog suda o prekidu zastarelosti zahteva za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Apelacionog suda zbog pogrešne primene propisa o zastarelosti. Sud je istakao da podnošenje zahteva za obeštećenje van spora nadležnom organu prekida tok zastarelosti potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milke Žigić, Natalije Žigić i Ljubice Žigić, svih iz Vlajkovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milke Žigić, Natalije Žigić i Ljubice Žigić i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2043/11 od 27. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosi teljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2043/11 od 27. oktobra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilja izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58283/10 od 25. novembra 2010. godine.

3. Odbija se zahtev Milke Žigić, Natalije Žigić i Ljubice Žigić za naknadu nematerijalne š tete, dok se zahtev podnositeljki za nakn adu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milka Žigić, Natalija Žigić i Ljubica Žigić, sve iz Vlajkovca, podnele su, 9. februara 201 2. godine, preko punomoćnika Ratka Korlata, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnositeljke tuženoj podnele zahtev za obeštećenje van spora 7. septembra 2006. godine; da je sudska praksa poslednjih deset godina nedvosmileno stala na stanovište da zahtev za obeštećenje van spora upućen Ministarstvu odbrane prekida zastarelost, saglasno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima ; da je rok zastarelosti od 15 godina propisan krivičnim zakonom, ali o tom roku zastarelosti, kao i o prekidu i zastoju zastarevanja zahteva za naknadu štete, govore odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da se na svaki rok zastarelosti koji je predviđen odredbama Zakona o obligacionim odnosima primenjuju odredbe tog zakona o prekidu i zastoju zastarevanja, jer nigde nije isključena primena odredaba o prekidu i zastoju zastarevanja iz čl. 381. i 393. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od navedenog podnositeljke su predložile da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava, te da se poništi osporena drugostepene presuda, kao i da se odredi naknada materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58283/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58283/10 od 25. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, kojim su tražile da se tužena obaveže da im na ime naknade nematerijalne zbog pogibije bliskog rođa ka u vršenju vojne službe isplati određene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom , kao i da se tužilji Milki Žigić na ime materijalnih troškova isplati određeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke presude određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2043/11 od 27. oktobra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilja i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58283/10 od 25. novembra 2010. godine . U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je bliski srodnik tužilaca P. Ž , kao pripadnik jedinice TO Teslingrad, poginuo 13. oktobra 1991. godine u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske; da je tužilja Milka Žigić njegova supruga, a tužilje Natalija Žigi i Ljubica Žigić, njegove ćerke; da su tužbu sa zahtevom za naknadu štete tužilje podnele sudu 14. januara 2008. godine; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tuži lja za naknadu štete po osnovu smrti bliskog srodnika, ocenjujući da je prigovor tužene, da su ova potraživanja zastarela, osnovan; da se,prema oceni drugostepenog suda,u predmetnom parničnom postupku primenjuje privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, koji u konkretnom slučaju iznosi 15 godina; da rok u kome je moguće podneti zahtev za naknadu štete odgovara zakonskom roku za zastarelost krivičnog gonjenja, na koji se ne primenjiju opšta pravila obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja . Imajući u vidu navedeno i da je tužba podneta po proteku roka od 15 godina od pogibije bliskog srodnik a tuži lja, to je drugostepeni sud zaključio da je potraživanje tuži lja zastarelo.

Uvidom u zahtev za obeštećenje van spora kojim su se tužilje obratile Ministarstvu odbrane - Direkcija za imovinsko-pravne poslove, utvrđeno je da je taj zahtev navedena Direkcija primila 7. septembra 2006. godine.

Takođe, uvidom u žalbu koju su tužilje izjavile protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58283/10 od 25. novembra 2010. godine utvrđeno je da su one navele da je prvostepeni sud izvršio uvid u navedeni zahtev za obeštećenje, ali da se u obrazloženju prvostepene presude uopšte ne pominje taj zahtev.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaj upodnositeljke ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, te da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u svetlu navedenih ustavnopravnih razloga u vezi osporene presude, Ustavni sud ocenjuje da se podnositeljke žal e na pogrešnu primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, konstatuje da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada su istakli da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. ZOO kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nemaju uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine). Međutim, suprotno iskazanom stanovištu Osnovnog suda i Apelacionog suda, Ustavni sud smatra da se ne može prihvatiti obrazloženje da nema mesta primeni odredaba ZOO koje se odnose na zastoj i prekid toka zastarelosti, već da do zastoja ili prekida toka zastarelosti može doći samo u situaciji kada nastupi prekid ili zastoj zastarelost krivičnog gonjenja. Naime, privilegovani rok zastarevanja ima za cilj da oštećenom licu pruži veći stepen zaštite, zbog toga što mu je šteta pričinjena krivičnim delom, ali to ne znači da su samim tim isključeni razlozi za prekid i zastoj zastarelosti koji važe za druga potraživanja koja nisu pričinjena krivičnim delom. Uostalom, tako nešto nije predviđeno odredbama ZOO, koje regulišu navedene pravne institute. Ustavni sud napominje da je i u pravnoj teoriji izražen identičan stav.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud smatra da kako sudovi nisu uzeli u razmatranje da li je, u konkretnom slučaju, na osnovu člana 383. ZOO i/ili člana 2. stav 2. Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima došlo do zastoja, odnosno prekida zastarevanja potraživanja (član 388. ZOO), od čega u krajnjem ishodu zavisi i osnovanost tužbenih zahteva podnositeljki ustavne žalbe, to ni predmetni parnični postupak nije mogao biti pravičan. Dakle, razlozi koji su opredelili sudove da donesu osporene presude, po mišljenju Ustavnog suda, ukazuju na proizvoljnu primenu prava, pa prema tome i na povredu člana 32. stav 1. Ustava. Do ovakvog zaključka Ustavni sud je došao analizirajući osporene presude, relevantne propise, propise primenjene u prvostepenoj i drugostepenoj presudi, te dovodeći ih u vezu sa kriterijumima iz člana 32. stav 1. Ustava i nizom elemenata svojstvenih pravičnom suđenju i konstatovao da je u konkretnom slučaju došlo do proizvoljne primene materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine izrazio stav da podnošenje zahteva pripadnika bivše JNA za naknadu štete koja im je pričinjena tokom sukoba na prostoru SFRJ (1991. i 1992. godine), u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost.

6 Na osnovu izloženog i odredb e člana 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 99/11 i 18/13 -Odluka US), Ustavni sud je žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosi teljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, kako bi taj sud doneo novu odluku o žalbi tuž ilja izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58283/10 od 25. novembra 2010. godine . Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Odlučujući o zahtevu podnositeljki ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljk e. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev podnositeljki za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Razmatrajući zahtev podnositeljki za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o takvom zahtevu, budući da podnositeljk e takav svoj zahtev uopšte ni su obrazložil e, niti su ga opredelile u pogledu osnova i visine, već su samo istakl e zahtev da joj se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete. Stoga je Ustavni sud takav zahtev podnositeljke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke određeno otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

10. 7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o prekidu zastarelosti zahteva za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti