Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 21 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 21 godinu. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra. Deo žalbe je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M . iz Velike Plane , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 1010/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 360/93) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž . 5894/14 od 19. novembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Velike Plane je , 6. februara 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, a 13. februara 2015. godine dopunu ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 1010/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 360/93) i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5894/14 od 19. novembra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je veoma detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka ko i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je u predmetnom postupku imao svojstvo tuženog i da je tužba protiv njega podneta radi povraćaja naknade po osnovu deeksproprijacije; da je Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi tužioca – P. „J. V. P .“ a.d, Odlukom Už-4405/2011 od 17. jula 2014. godine poništio ranije donetu presudu Apelacionog suda u Beogradu i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi protiv prvostepene presude i da je, postupajući po nalogu Ustavnog suda , Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer je presuda nezakonita zbog stava Apelacionog suda da podnosilac kao tuženi nema prava na naknadu štete za sve vreme dok je nepokretnost bila kod tužioca budući da tuženi do poništaja rešenja o eksprorpijaciji nije bio vlasnik eksproprisane nepokretnosti niti je bio u njegovom posedu; da je protiv navedene presude izjavio reviziju; da je predmetni postupak trajao preko 20 godina čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1010/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće „J. V . P .“, a.d, je 20. aprila 1993. godine podne lo tužbu Opštinskom sudu u Velikoj Plani protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe , radi povraćaja naknade po osnovu deeksproprijacije. Predmet je dobio broj P. 360/93.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 18. aprila 2004. godine tuženi je podneo protivtužbu radi naknade štete.

Pred prvostepenim sudom je održano 18 ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka građevinske struke i finansijske struke, saslušani su veštaci, traženi su određeni izveštaji od Komisije za procenu nepokretnosti opštine Velika Plana, dok 16 ročišta nije bilo održan o, i to: dva na zahtev tužioca, šest zbog procesnih nedostataka, pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a tri zbog odsustva zastupnika tužioca.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 876/93 od 17. marta 2003. godine, u stavu prv om izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor stvarne nenadležnosti tuženog; u stavu drug om izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu -protivtuženom isplati na ime povraćaja naknade za ekspropisane poslovne prostorije iznos od 711.291,85 dinara , sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime povraćaja naknade za eksproprisano zemljište iznos od 5.460,00 dinara , sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu četvrt om izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime troškova adaptacije i održavanje deeksproprisane poslovne prostorije iznos od 36.701,10 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu petom izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati na ime koristi od eksproprisanih nepokretnosti u periodu od 1. novembra 1990. do 20. marta 1992. godine iznos od 288.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu šestom izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati na ime vraćanja deeksproprisanog objekta u prvobitno stanje iznos od 43.675,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu sedmom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev za isplatu na ime naknade štete nastale po osnovu amortizacije deeksproprisanog objekta u periodu od 1. juna 1981. do 20. marta 1992. godine iznos od 170.657,50 dinara , sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu osmom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu kamate na iznos od 5.460,00 dinara dosuđen u stavu trećem izreke, počev od 13. novembra 2001. do 17. marta 2003. godine; u stavu devetom izreke odbijeno je kao neosnovano traženje tužioca preko dosuđenih 36.701,10 dinara iz stava četvrtog izreke do traženih 87.479,68 dinara, kao i kamatno traženje na istu razliku; u stavu desetom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog za isplatu preko dosuđenih 288.000,00 dinara iz stava petog izreke, do traženih 2.240.967,80 dinara, kao i kamatno traženje na tu razliku, a takođe i za koristi koje je tužilac imao u periodu od 1. juna 1981. do 31. oktobra 2001. godine; u stavu 11. izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev za isplatu preko dosuđenih 43.675,00 dinara iz stava šestog izreke do traženih 47.675,00 dinara kao i kamatno traženje na istu razliku; u stavu 12. izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 212.425,40 dinara na ime naknade parničnih troškova.

Presudom Okružnog suda u Smederevu Gž. 920/03 od 30. decembra 2003. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stran aka i potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 876/93 od 17. marta 2003. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, sedmom, osmom, devetom i 11. njene izreke, dok je u preostalom delu izreke prvostepena presuda ukinuta i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Opštinski sud u Velikoj Plani doneo je presudu P. 876/93 od 17. marta 2003. godine, koja je presudom Okružnog suda u Smederevu Gž. 920/03 od 30. decembra 2003. godine delimično ukinuta i u ukinutom delu vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je deset ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka građevinske struke , dok tri ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Presudom Opštinskog sud a u Velikoj Plani P. 876/03 od 18. avgusta 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos od 36.701,10 dinara, sa pripadajućim kamatnim traženjem; u stavu drug om izreke odbijen je zbog presuđenosti tužbeni zahtev za isplatu preko iznosa od 36.701,10 dinara pa do traženih 95.934,00 dinara, sa pripadajućim kamatnim traženjem na ovaj iznos; u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati na ime troškova vraćanja deeksproprisanog objekta u prvobitno stanje iznos od 43.675,00 dinara , sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbijen je zbog presuđenosti tužbeni zahtev za isplatu preko iznosa od 43.675,00 dinara, pa do traženih 60.319,00 dinara , sa pripadajućim kamatnim traženjem na ovaj iznos; u stavu petom izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati na ime izgubljene koristi zbog nekorišćenja eksproprisanog objekta u periodu od 1. juna 1981. do 20. marta 1992. godine iznos od 295.602,36 dinara , sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu preko dosuđenog iznosa od 295.602,36 dinara pa do traženih 5.880.313,35 dinara, sa pripadajućim kamatnim traženjem na ovaj iznos; u stavu sedmom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev u delu u kome je tražena naknada štete nastale neadekvatnom adaptacijom eksproprisanog objekta; u stavu osmom izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 676.513,05 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1590/06 od 23. decembra 2008. godine, u postupku po žalbi, ukinuta je prvostepena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 876/93 od 18. avgusta 2006. godine u stavovima petom, šestom, sedmom i osmom njena izreke i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Postupajući po rešenju Okružnog suda u Smederevu Gž. 1590/06 od 23. decembra 2008. godine, sud je ponovo otvorio glavnu raspravu radi odlučivanja o delu protivtužbenog zahteva tuženog, kojim je tuženi tražio da mu tužilac isplati na ime izgubljene koristi zbog nekorišćenja eksproprisanog objekta u periodu od 1. juna 1981. do 20. marta 1992. godine iznos od 5.880.313,35 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu, nakon njenog ponovnog otvaranja, punomoćnik tuženog je povukao protivtužbu u delu kojim je tražena naknad a štet e zbog neadekvatno izvršene adaptacije, a ostao je pri protivtužbenom zahtevu u delu kojim je tražena naknad a štete zbog izmakle koristi usled nekorišćenja poslovnih prostorija u periodu od 1. juna 1981. do 20. marta 1992. godine, dok su bile u državini korisnika eksproprijacije i to u iznosu od 5.880.313,35 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom na taj iznos počev od 1. aprila 2006. godine, kao dana veštačenja.

U ponovnom prvostepenom postupku ukupno je održano pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka finansijske struke, saslušan je veštak i saslušani su svedoci.

S obzirom na to da se punomoćnik tužioca nije protivio delimičnom povlačenju protivtužbe, dok je preostali deo protivtužbenog zahteva za naknadu štete usled izmakle koristi osporio, to je sud rešenjem utvrdio da je protivtužba povučena u delu koji se tiče naknade štete zbog neadekvatno izvršene adaptacije, koje je odmah postalo pravnosnažno, s obzirom na to da su se obe strane odrekle prava na žalbu.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu, Sudska jedinic a u Velikoj Plani P. 1010/10 od 24. juna 2010. godine, u stavu prv om izreke, obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu po osnovu naknade štete zbog izmakle koristi, usled nekorišćenja poslovnih prostorija eksproprisanog objekta, u periodu od 1. juna 1981. do 20. marta 1992. godine, isplati iznos od 4.126.970,50 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos, počev od 10. juna 2010. godine, kao dana do koga je izvršena revalorizacija, pa do končane isplate; u stavu drug om izreke odbijen je, kao neosnovan zahtev tuženog-protivtužioca za isplatu iznosa preko dosuđenog iznosa od 4.126.970,50 dinara, pa do traženog iznosa od 8.253.941,00 dinara, sa pripadajućom kamatom počev od 10. juna 2010. godine, pa do isplate; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 347.789,00 dinara.

Nakon što je tužilac-protivtuženi izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem od 8. decembra 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka, jer odgovor na žalbu nije dostavljen žaliocu, da bi rešenjem od 20. aprila 2010. godine drugostepeni sud otvorio glavnu raspravu kako bi se ponovio dokazni postupak.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 549/11 od 18. maja 2011. godine, u stavu prv om izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1010/10 od 24. juna 2010. godine stavu prvom njene izreke; u stavu drugom izreke, usvojena je žalba tuženog-protivtužioca i preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke, tako što je obavezan tužilac-protivtuženi, da tuženom-protivtužiocu na ime naknade štete zbog izmakle koristi isplati iznos od još 4.126.970,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. juna 2010. godine, i obavezan je tužilac-protivtuženi, da tuženom-protivtužiocu nadoknadi parnične troškove u iznosu od 609.930,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Už-4405/2011 od 17. jula 2014. godine, u tački 1. izreke, usvojena je ustavna žalba P. „J . V . P .“ a.d. i utvrđujeno je da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 876/93/06; u tački 2. izreke, usvojena je ustavna žalba P. „J . V . P .“ a.d. i utvrđeno je da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 549/11 od 18. maja 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava; u tački 3. izreke poništena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 549/11 od 18. maja 2011. godine i određeno je da isti sud donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1010/10 od 24. juna 2010. godine.

U postupanju po Odluci Ustavnog suda, osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5894/14 od 19. novembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog-protivtužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 1010/10 od 24. juna 2010. godine u stav ovima drugom i trećem njene izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu, po osnovu naknade štete zbog izmakle koristi, usled nekorišćenja poslovnih prostorija eksproprisanog objekta, u periodu od 6. novembra 1991. do 20. marta 1992. godine, isplati iznos od 273.724,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. juna 2010. godine, pa do konačne isplate, dok je potraživanje tuženog-protivtužioca za period od 1. juna 1981. do 6. novembra 1991. godine, iznad dosuđenog iznosa od 273.724,74 dinara, pa do iznosa od 4.126.970,50 dinara, a za iznos od 3.853.245,76 dinara, sa pripadajućom kamatom od 10. juna 2010. godine, odbijen kao neosnovan.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 13 i po godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca 20. aprila 1993. godine, pa do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od 21 i po godinu nema bilo kakvog opravda nja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon deset godina od podnete tužbe. Takođe, devet ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Tokom osporenog parničnog postupka donete su tri prvostepene presude koje su u dva navrata delimično ukidane, da bi treća bila preinačena, i to nakon toga što je Apelacioni sud u Beogradu morao da otvori raspravu i ponovo izvede dokaze koje je prvostepeni sud već izveo. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje pred meta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka te ponovno razmatranje jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluku u predmetu Puvlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud nalazi da su ostali postupajući sudovi redovno postupali i odlučivali u kratkim vremenskim razmacima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao devet meseci, ponovni prvostepeni postupak je trajao dve i po godine, drugi žalbeni postupak oko dve godine, treći prvostepeni postupak je trajao dve i po godine, a treći žalbeni postupak godinu dana, dok je, postupajući po Odluci Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu odlučio za pet meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka, a takođe je imao i legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak u određenoj meri bio složen jer je postupajući sud odlučivao o tužbi i o protivtužbi, i tokom postupka je bilo kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja, i to izvođenjem raznih dokaza posebno veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka građevinske i veštaka finansijske struke . Međutim, ni navedena složenost spora ne može biti opravdanje za trajanje parnice od 21 i po godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 1010/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 360/93), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom određivanja visine naknade Ustavni sud je imao u vidu da je upravo podnosilac zahtevao naknadu u navedenom iznosu, koji Ustavni sud smatra adekvatnim imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja.

7. U pogledu ustavne žalbe u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5894/14 od 19. novembra 2014. godine, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Odredbom člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stepenu stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana do dana dostavljanja presude. Odredbom člana 403. stav 3. istog zakona propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) je propisano da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona. Navedeni zakon je stupio na snagu 31. maja 2014. godine.

Zaključcima usvojenim na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine je, pored ostalog, utvrđeno da protiv pravnosnažnih odluka donetih u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine (nezavisno od vremena pokretanja parničnog postupka) vrednosni cenzus za dozvoljenost revizije je određen odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.

Polazeći od navedenog, sledi da je protiv osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5894/14 od 19. novemb ra 2014. godine dozvoljena revizija, imajući u vidu da u konkretnom slučaju vrednost spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 7.980.226,26 dinara , što predstavlja iznos veći od 40.000 evra.

Ustavni sud ukazuje da iako je podnosilac u ustavnoj žalbi istakao da je protiv osporene drugostepene presude izjavio reviziju, pod iscrpljenošću pravnih sredstava ne podrazumeva se samo njihovo izjavljivanje, već donošenje odluke o izjavljenom pravnom sredstvu. Imajući u vidu navedeno, a s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iscrpeo Zakonom propisano pravno sr edstvo za zaštitu svojih prava, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5894/14 od 19. novembra 2014. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 21 godine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti