Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu i dosuđenoj naknadi

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko dvanaest godina. Zbog neefikasnosti parničnih sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.500 evra, dok je žalba na meritorne odluke odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. oktobra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 859/12 ( kasnije predmet Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 859/12) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R . iz Beograda je , 8. avgusta 201 8. godine, preko punomoćnika M. S . Ć , advokata iz Obrenovca, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 128/16 od 28. decembra 2017. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 3949/14 od 3. decembra 201 4. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 859/12 od 9. marta 2012. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 859/12 od 15. aprila 2013. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporen e presud e donete.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da su parnični sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, te da je osporena revizijska presuda doneta protivno odredbama Zakona o parničnom postupku, kao i da mu je neopravdano dugim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ovo prevashodno imajući u vidu da se radilo o radnom sporu koji je po svojoj prirodi hitan .

Podnosilac od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu je osporenim presudama povređen o naveden o ustavn o prav o, osporene presud e poništi, kao i da mu dosudi naknad u nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara Podnosi lac je takođe postavi o i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 1. 859/12 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 859/12) , dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

S. R . iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe je 11. oktobra 20 05. godine, podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv JP A. „N .“ Beograd , radi utvrđenja postojanja radnog odnosa kod tuženog , te obaveze tuženog da mu isplati naknadu štete na ime neisplaćenih zarada i pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je nakon održana tri ročišta, na kojem je na jednom od njih sproveo dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, doneo rešenje P1. 1905/05 od 30. maja 2006. godine, kojim je odbacio kao nedozvoljenu i neurednu tužbu tužioca . Postupajući po žalbi tužioca od 10. jula 2006. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 4428/06 od 15. novembra 2006. godine, kojim je žalbu tužioca odbi o kao neosnovan u, te potvrdio prvostepeno rešenje, dok je Vrhovni sud Srbije u postupku po izjavljenoj reviziji od 12. januara 2007. godine, doneo rešenje Rev2. 405/07 od 28. februara 2008. godine, kojim je ukinuo drugostepeno i prvostepeno rešenje i predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja, Vrhovni sud Srbije je našao da su nižestepeni sudovi ocenili da je tužiočeva tužba u pogledu zahteva za utvrđenje tužiočevog radnog odnosa kod tuženog ne neodređeno vreme nedozvoljena zbog nepostojanja njegovog pravnog interesa, te da je u pogledu zahteva za naknadu štete zbog neisplaćene zarade i za uplatu doprinosa za socijalno osiguranje u neopredeljenim novčanim iznosima i bez elemenata i dokaza za njihovo određivanje neuredna. Međutim, Vrhovni sud Srbije je ocenio da tužilac dozvoljenom tužbom traži utvrđenje postojanja radnog odnosa kod tuženog, za koju tužbu ima opravdan i ekonomski i pravni interes, a shodno čemu će zavisiti i odluka o osnovu i visini zahteva za naknadu štete i isplate doprinosa.

U ponovnom postupk u, sud je zakazao pet ročišta, od kojih dva nisu održana (22. maja 2008. godine jer tuženi nije bio uredno pozvan, a 2. jula 2008. godine jer tuženi nije dostavio zahtevani izveštaj o visini zarade koju bi tužilac ostvario da je ostao na radu).

Na ročištu zakazanom za 18. februar 2009. godine parnični sud je doneo rešenje P1. 660/08, kojim se tužba tužioca smatra povučenom, jer niko od uredno pozvanih stranaka nije pristupio na zakazano ročište. Punomoćnik tužioca je 4. marta 2009. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje, sa obrazloženje m da je na zakazano ročište zakasnila 30 minuta, jer zbog snega i leda na kolovozu nije uspela ranije da stigne, iako je na vreme krenula. Na ročištu održanom 10. jula 2009. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 660/08 kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje, te rešenje o povlačenju tužbe stavlja van snage.

Usled štrajka advokata ročište zakazano za 10. novembar 2009. godine, nije održano.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni postupak je nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pod brojem P1. 6299/10.

Do donošenja osporene prvostepene presude, parnični sud je zakazao devet ročišta (od kojih jedno zakazano za 7. oktobar 2010. godine nije održano zbog štrajka u pravosuđu), na kojima je sproveo dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, razmatrao da sprovede dokaz saslušanjem predloženih svedoka, od čega je odustao, te izvršio uvid u dostavljenu i traženu dokumentaciju.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 9. marta 2012. godine doneo osporenu prvostepenu presudu P1. 859/12, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tuženog ne neodređeno vreme na poslovima bravara od 1. septembra 1971. godine i da se naloži njegovo vraćanje na rad na posao bravara ili na druge poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati naknadu štete na ime neisplaćenih zarada počev od zarade za juli mesec 2005. godine, pa nadalje sve do vraćanja tužioca na rad; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da ga prijavi i za njega uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na neisplaćene zarade, kao i doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje i doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

U obrazloženju osporene prvostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je sud utvrdio da je tužilac do 30. juna 2005. godine, po osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme bio zaposlen kod tuženog, a od 1. jula 2005. godine kod Privrednog društva A . „P.“ (u daljem tekstu: PD P.), jer je došlo do statusnih promena kod tuženog, te je doneta odluka o osnivanju zavisnog društva tuženog i osnovano je P D P; da je doneta odluka o osnivanju navedenog privrednog društva 13. juna 2005. godine i da je rešenjem tuženog broj 10157 od 14. juna 2005. godine, tužilac određen da obavlja poslove u tom društvu; da je tada tužilac lično obavešten da će sva prava i obaveze ostvarivati u tom privrednom društvu, te je sa tim privrednim društvom zaključio ugovor o radu 21. jula 2005. godine (počev od 1. jula 2005. godine) na poslovima vozača; da je prihvatanjem ponude i zaključivanjem ugovora o radu sa poslodavcem sledbenikom, tužilac prihvatio promenu poslodavca pa zato ne može uspešno tražiti utvrđenje postojanj a radnog odnosa kod poslodavca prethodnika; da je tužilac imao zakonsku mogućnost da ne prihvati prenos ugovora o radu, kada je postojala i zakonska mogućnost od strane poslodavca da mu da otkaz; da je bez značaja činjenica što tužilac nije radio kod tuženog na poslovima u vezi poljoprivredne operative, imajući u vidu da je tužilac potpisao ugovor o radu sa poslodavcem sledbenikom koji nije pobijao u zakonom propisanom postupku.

Postupajući po žalbi tužioca od 18. aprila 2012. godine, Apelacioni sud u Beogradu je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje povodom izjavljene žalbe, te je doneo rešenje Gž1. 2950/12 od 27. marta 2013. godine, kojim prvostepenom sudu vraća predmet na dopunu postupka, jer , kako i iz žalbe proizlazi, ni je rešeno o troškovima postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 859/12 od 15. aprila 2013. godine, kojim se tužilac obavezuje da tuženom isplati troškove parničnog postupka.

Tužilac je 14. maja 2013. godine na navedeno rešenje izjavio žalbu .

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž1. 3949/14 od 3. decembra 2014. godine, kojom je : u stavu prvom izreke potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima bravara od 1. septembra 1971. godine i da se naloži njegovo vraćanje na rad na posao bravara, kao i u stavu drugom i trećem izreke i u tom delu žalbu tužioca odbi o kao neosnovan u; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u preostalom delu stava prvog izreke i odbacio tužbu tužioca u delu zahteva da se obaveže tuženi da ga rasporedi na druge poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima; u stavu trećem izreke ukinuo rešenje P1. 859/12 od 15. aprila 2013. godine, kojim se tužilac obavezuje da tuženom isplati troškove parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je prihvatanjem i zaključivanjem ugovora o radu sa poslodavcem sledbenikom, tužilac prihvatio promenu poslodavca, pa zato ne može uspešno tražiti utvrđenje da je u radnom odnosu kod tuženog ne neodređeno vreme, počev od 1. jula 2005. godine, pa nadalje, tim pre što nije pobijao ugovor o radu koji je zaključio sa poslodavcem sledbenikom 21. jula 2005. godine ; da je rešenje o troškovima postupka zahvaćeno bitnom povredom iz člana 372. stav 3. u vezi člana 379. stav 1. i 385. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je moralo biti ukinuto, ovo stoga što je tužilac žalbom od 18. aprila 2012. godine tražio troškove prvostepenog postupka koje je on imao, a prvostepeni sud je pobijanim rešenjem obavezao tužioca da tuženom, koji nije tražio troškove postupka, isplati iste, tj. odlučio je o troškovima koje je tuženi , a ne tužilac imao u ovom postupku.

Postupajući po reviziji tužioca od 29. januara 2015. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu revizijsku presudu Rev2. 128/16 od 28. decembra 2017. godine, kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv osporene drugostepene presude.

U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je pravilna odluka nižestepenih sudova da nema uslova za utvrđenje radnog odnosa tužioca kod tuženog, međutim, ne zbog navedenih, već drugih razloga; da je imajući u vidu navode na kojima je zasnovan tužbeni zahtev, za njegovu ocenu odlučujuće pitanje načina prestanka radnog odnosa tužioca kod tuženog; da se na osnovu člana 185. st. 1. i 5. Zakona o radu, ugovor o radu otkazuje rešenjem i radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja; da nije sporno da u konkretnom slučaju takvo rešenje ne postoji, već postoji akt tuženog - dopis br. 11133/15 od 30. juna 2005. godine, u kojem je navedeno da „prijemom ovog obaveštenja prestaje vam ugovor o radu zaključen sa J. p . A . „B .“ zaključno sa 30. junom 2005. godine“; da je ovaj akt tužiocu dostavljen 6. jula 2005. godine; da u ovom postupku tužilac nije tražio njegov poništaj; da u situaciji kada postoji akt poslodavca na osnovu koga je prestao radni odnos zaposlenom, zaposleni mora tražiti sudsku zaštitu povodom tog akta u smislu člana 195. Zakona o radu; da je, u konkretnom slučaju, tužiocu radni odnos prestao na osnovu akta tuženog od 30. juna 2005. godine, a da se sud u ovom postupku ne može izjašnjavati da li je to zakonit način prestanka radnog odnosa ili ne, već tu činjenicu mora imati u vidu pri oceni postavljenog tužbenog zahteva kojim se traži utvrđenje radnog odnosa; da se navedenim tužbenim zahtevom zapravo traži otklanjanje pravne posledice koju je navedeni akt proizveo (prestanak radnog odnosa), pri čemu se poništaj samog akta u postupku nije tražio; da je shodno tome, radni odnos tužioca kod tuženog prestao na osnovu akta tuženog od 30. juna 2005. godine , koji je i dalje na snazi, zbog čega je neosnovan zahtev za utvrđenje da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog; da s obzirom da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je tužilac u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, to nisu ispunjeni uslovi iz člana 191. st. 1. i 2. Zakona o radu, pa tuženi nema obavezu da reintegriše tužioca u radni proces i rasporedi ga na odgovarajuće poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom, niti da mu nadoknadi štetu u vidu izgubljene zarade i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 11. oktobra 2005. godine podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem osporene revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 128/16 od 28. decembra 2017. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao duže od 12 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi mogao opravdati dvanaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da se o njegovim tužbenim zahtevima, odluči u razumnom roku, posebno imajući u vidu da se u postupku odlučivalo o utvrđenju postojanja radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe kod poslodavca.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje p arničnih sud ova koji nisu preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je prva presuda u predmetu doneta nakon više od šest godina, nakon što je Vrhovni sud Srbije, u postupku po izjavljenoj reviziji, doneo rešenje kojim je ukinuo prvostepeno i drugostepeno rešenje kojim je tužba podnosioca odbačena kao nedozvoljena i neuredna, kao i da je propuštanjem da odluči o troškovima postupka doprineo da se o žalbi podnosioca odluči tek nakon dve godine i osam meseci. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 859/12 (sada predmet Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 859/12) .

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu, u ovom delu, usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standa rd u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ustavni sud je utvrdio da Vrhovni kasacioni sud za osporenu revizijsku presudu dao detaljne, jasne i dovoljne razloge, koj e obrazloženj e Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosi oca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporen og akta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu i dosuđenoj naknadi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti