Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne ocene dokaza u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Upravnog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Odluka o prestanku službe zasnovana je na proizvoljnoj oceni dokaza koji nisu adekvatno utvrdili nemogućnost raspoređivanja podnositeljke na drugo radno mesto.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9266/2013
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mire Adžić iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mire Adžić i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 1215/12 od 12. septembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 1215/12 od 12. septembra 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane UP-2 broj 26-8/11 od 26. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mira Adžić iz Beograda podnela je, 13 . novembra 2013. godine, preko punomoćnika Dušana Vještice , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 1215/12 od 12. septembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, prava na život iz člana 24. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava, ustavnog načela sudstva iz člana 145. stav 2. Ustava, kao i člana 194. stav 4. Ustava. Podnositeljka je, takođe, istakla povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije, kao i člana 4. u vezi sa članom 9. stav 2. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni je navedeno: da nije jasno na osnovu čega je utvrđeno da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena; da nadležni organ nije pokušao da podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da to potvrđuje i naređenje Generalštaba Vojske SCG - Uprava za ljudske resurse pov. broj 672-2 od 2. aprila 2005. godine, kojim je "zabranjeno" raspoređivanje civilnih lica kojima prestaje služba bez njihove saglasnosti, na drugo odgovarajuće radno mesto u matičnoj ili drugoj jedinici u garnizonu, odnosno garnizonskom mestu službovanja; da naknadno pribavljene isprave nisu "nikakav dokaz" da je podnositeljki pre prestanka službe pokušano da se obezbedi neko od navedenih prava; da se u obaveštenju Nacionalne službe za zapošljavanje konstatuje samo da je podnositeljka prijavljena toj organizaciji; da podnositeljki u upravnom postupku nije bilo omogućeno da se izjasni o činjenicama i okolnostima od značaja za donošenje rešenja; da Upravni sud nije održao usmenu javnu raspravu, što je bilo u interesu podnositeljke kako bi se čuo njen glas o svim relevantnim činjenicama.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporenu presudu i sva "nezakonita" rešenja drugostepenog organa, da se naredi Ministarstvu odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane da vrati podnositeljku na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovora njenoj stručnoj spremi, da joj se isplate sve zaostale zarada, uplate doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje i naknadi nematerijalna štet a u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva odbrane - Regionalni centar Beograd Up-1 broj 37-9 , kao i iz celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Upravni sud je presudom U. 13880/10 (2009) od 11. marta 2011. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio rešenje Komande Vojnog okruga Beograd UP-2 broj 33-6/05 od 20. oktobra 2009. godine. Taj sud nije prihvatio naknadno pribavljene potvrde kao dokaze o odlučnim činjenicama, jer u njima nisu navedeni propisi na osnovu kojih njihovi izdavaoci vode službenu evidenciju o činjenicama koje su sadržane u tim potvrdama, a u potvrdi Uprave za kadrove od 10. septembra 2008. godine nije označen vremenski period na koji se ona odnosi, niti je navedeno da se podnositeljki nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi.

Postupajući u izvršenju navedene presude, Ministarstvo odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane je rešenjem UP-2 broj 26-3/11 od 13. jula 2011. godine uvažilo žalbu podnositeljke i poništeno prvostepeno rešenje o prestanku službe od 10. maja 2005. godine. Pored toga što je ponovio primedbe u pogledu postupka iznete u presudi Upravnog suda, drugostepeni organ je ukazao i na to da je u ponovnom postupku potrebno pouzdano utvrditi koliko formacijskih mesta - referent za vojnu obavezu, ES 61004, VŠS, GRM 05/760 je bilo propisano u rasformiranom Vojnom odseku Čukarica, a koliko u njegovom pravnom sledbeniku, kako bi se utvrdilo da li je podnositeljka mogla biti raspoređena u sastav pravnog sledbenika rasformiranog vojnog odseka.

Rešenjem Ministarstva odbrane - Regionalni centar Beograd UP-1 broj 37-9 od 3. novembra 2011. godine utvrđeno je da je podnositeljki ustavne žalbe 10. maja 2005. godine prestala služba, bez njene saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređena - referent za vojnu obavezu, ES 61004, VŠS, GRM 05/0760, u Komandi Vojnog odseka Čukarica, po knjizi formacije broj 344.685. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 1159-2 od 25. jula 2011. godine proizlazi da je Odlukom ministra odbrane za izmene i dopune str. pov. broj 865-1 od 6. aprila 2005. godine Vojni odsek Čukarica, knjiga formacije broj 344.685, rasformiran u miru i ratu, a samim tim ukinuta i sva formacijska mesta u toj jedinici, sa rokom rasformiranja 10. april 2005. godine; da iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 5548-2 od 6. septembra 2011. godine proizlazi da je podnositeljki služba prestala saglasno Odluci ministra odbrane pov. broj 4229-1 d 4. aprila 2005. godine i Naređenju načelnika Uprave za obaveze odbrane Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane pov. broj 2238-4 od 5. aprila 2005. godine, jer je ukinuto radno mesto na kome se nalazila, a nije joj se moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, zbog toga što su pored ukidanja više formacijskih i radnih mesta na kojima su bila raspoređena civilna lica, odnosno smanjenja broja izvršilaca na tim mestima, ukinuta i sva upražnjena formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci, uključujući i sve ustanove u Ministarstvu odbrane; da iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje broj 3688/2011 10. oktobra 2011. godine proizlazi da je podnositeljka bila korisnik prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti u periodu od 11. maja 2005. do 21. avgusta 2006. godine, da je bila na evidenciji nezaposlenih lica od 20. maja 2005. do 8. septembra 2008. godine, da se ponovo prijavila 10. maja 2011. godine i da je dalje na toj evidenciji.

Rešenjem Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane UP-2 broj 26-8/11 od 26. decembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1215/12 od 12. septembra 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je pravilno tuženi organ odbio žalbu podnositeljke, jer je prvostepeni organ, nakon što je u ponovnom postupku otklonio povrede pravila postupka na koje je ukazao Upravni sud u presudi U. 13880/10 (2009) od 11. marta 2011. godine, utvrdio da su ispunjeni uslovi da podnositeljki prestane služba bez njene saglasnosti zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređena, u skladu sa odredbama člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Upravni sud je posebno ocenio da je neosnovan navod tužbe da je drugostepenim rešenjem učinjena povreda pravila postupka iz člana 69. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, jer su u ponovnom postupku pribavljeni dokazi na koje je sud ukazao u navedenoj presudi, pri čemu su ti dokazi pravilno ocenjeni i za donetu odluku dati razlozi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.); da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (član 133. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 90. stav 4. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ( "Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/ 04), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke u stavne žalbe, bilo je propisano da se zaposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja.

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je u pravnosnažno okončanom upravnom postupku odlučeno da joj prestane služba u Ministarstvu odbrane , iako nema dokaza o tome da je ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena, niti da je pokušano da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon). Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava smatra posledicom proizvoljne ocene dokaza i proizvoljne primene merodavnog prava na njenu štetu.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne ocene dokaza, proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primene merodavnog prava.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnositeljke u Ministarstvu odbrane moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organ imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podno siteljka ustavne žalbe bila raspoređen a i da joj se pre prestanka službe nije moglo o bezbediti jedno od prava koja joj po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Ustavni sud je najpre našao da su upravni organi i Upravni sud naveli dovoljne razloge kada su ocenili da su sva formacijska mesta u Vojnom odseku Čukarica, pa i radno mesto na koje je bila raspoređena podnositeljka ustavne žalbe, ukinuta tako što je Odlukom ministra odbrane str. pov. 865-1 od 6. aprila 2005. godine rasformirana ta vojna jedinica, knjiga formacije broj 344.685.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti raspoređivanje na drugo odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 5548-2 od 6. septembra 2011. godine. Prema toj potvrdi, podnositeljki se navedena prava nisu mogla obezbediti, jer su Odlukom ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine ukinuta sva upražnjena formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci i ustanovama Ministarstva odbrane. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u svojoj Odluci Už - 6597/2012 od 9. jula 2015. godine utvrdio da se u navedenoj odluci ministra odbrane ni jednom rečju ne spominje ukidanje upražnjenih formacijskih i radnih mesta civilnih lica u Vojsci i Ministarstvu odbrane. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je očigledno da postoji protivrečnost između onoga što je utvrdio prvostepeni organ i sadržine navedene odluke ministra odbrane. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je podnositeljka tokom postupka koji je prethodio ustavnosudskom osporavala tačnost podataka sadržanih u toj potvrdi. Međutim, upravni organi i Upravni sud nisu ispitali ove navode podnositeljke, zbog čega su propustili da utvrde da li podaci u toj potvrdi zaista proističu iz Odluke ministra odbrane. Ustavni sud, takođe, ukazuje da se u citiranoj potvrdi ne navodi period u okviru koga je naknadno ispitivana mogućnost ostvarivanja prava podnositeljke iz člana 144. stav 1. Zakona, zbog čega se ne može ustanoviti da joj je obezbeđena ista pravna zaštita koja bi joj bila pružena u slučaju da je postupak pre prestanka službe sproveden u skladu sa zakonom. Uprkos tome, Upravni sud u osporenoj presudi nije naveo razloge zbog kojih je odustao od zahteva iz svoje ranije presude od 11. marta 2011. godine, da u toj potvrdi mora biti označen vremenski period na koji se ona odnosi.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti zasnivanja radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz obaveštenja Nacionaln e služb e za zapošljavanje - Filijala Niš od 10. oktobra 2011. godine . Iz navedenog akta proizlaze isključivo činjenice koje su usledile nakon 10. maja 2005. godine, kada je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba, odnosno vreme u kome je ostvarivala pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti i u kome je bila prijavljena na evidenciji nezaposlenih lica. Iako se navedene činjenice nisu odnosile na period koji je prethodio prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe , upravni organi su na osnovu tog dokaza zaključili da podnositeljka pre prestanka službe nije mogla zasnovati radni odnos van Vojske i Ministarstva odbrane. To je posebno obrazložio drugostepeni organ time da podnositeljka ne bi mogla da ostvari pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti da je bilo potrebe za zapošljavanjem na radno m mestu koje odgovara vrsti i stepenu njene stručne spreme. Navedene razloge u potpunosti je prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi.

Ustavni sud ukazuje da je član 144. stav 1. Zakona prestanak službe civilnog lica uslovljavao time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Okolnost da se civilno lice nalazilo na službi u Ministarstvu odbrane nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. S obzirom na to da podnositeljki pre prestanka službe u Ministarstvu odbrane nije pokušano da se obezbedi neko od pomenutih prava, a u sprovedenom upravnom postupku nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se naknadno ispit ala mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe, Ustavni sud smatra da podnositeljka ne može snositi štetne posledice propuštanja upravnih organa da utvrde te činjenice, što su bili dužni da učine u skladu sa načelom oficijelnosti i istražnim načelom u upravnom postupku.

U kontekstu izloženog, Ustavni sud je posmatrao i tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da joj u upravnom postupku i upravnom sporu nije bilo omogućeno da se da izjasni o naknadno pribavljenim dokazima. Kako se rešenje o prestanku službe civilnog lica u Vojsci na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona moralo doneti u posebnom ispitnom postupku, Ustavni sud smatra da se sve bitne činjenice za odlučivanje u konkretnom slučaju mogu utvrditi tek kada podnositeljki bude obezbeđeno pravilno učešće u postupku.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi Upravnog suda za primenu merodavnih odredaba Zakona zasnovani na proizvoljnoj oceni dokaza, i to na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom podnosi teljki povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 1215/12 od 12. septembra 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane UP-2 broj 26-8/11 od 26. decembra 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Ministarstvu odbrane, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi označenih načela i prava zajemčenih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i odredaba Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158.

6. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne ocene dokaza u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti