Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu dodataka na platu policijskim službenicima. Postupak je trajao preko sedam godina, uz neefikasno postupanje upravnih organa i kontinuirano vraćanje predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragan Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama Z. S, Z. L, S. V.(1), D. S, S. M.(1), S. V.(2), N. J, M. N, P. P, R. L, R. V. i S. P, svih iz Kragujevca, G. Đ, B. M, J. Ž, I. P, A. P, Z. T, M. K, R. D, S. Ž, D. Ž, A. B. i D. D, svih iz Lapova, S. Z, B. P, S. G. i S. O, svih iz Batočine, S. M.(2) iz sela Jovanovac kod Kragujevca, D. V. iz Popove Varoši, D. R. iz Prnjavora, kod Batočine i Ž. R. iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Z. S, Z. L, S. V.(1), D. S, S. M.(1), S. V.(2), N. J, M. N, P. P, R. L, R. V. i S. P, G. Đ, B. M, J. Ž, I. P, A. P, Z. T, M. K, R. D, S. Ž, D. Ž, A. B, D. D, S. Z, B. P, S. G. i S. O, S. M.(2), D. V, D. R. i Ž. R. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Kragujevcu u predmetu broj 117-1908/20, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Z. S, Z. L, S. V.(1), D. S, S. M.(1), S. V.(2), N. J, M. N, P. P, R. L, R. V. i S. P, G. Đ, B. M, J. Ž, I. P, A. P, Z. T, M. K, R. D, S. Ž, D. Ž, A. B, D. D, S. Z, B. P, S. G. i S. O, S. M.(2), D. V, D. R. i Ž. R. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. S. izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7486/21 od 11. oktobra 2024. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Z. S. iz Kragujevca i ostala lica navedena u uvodu i u tač. 1. i 2. izreke, podneli su Ustavnom sudu, 17. septembra 2020. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 25. juna 2021, 23. juna 2022, 5. maja 2023, 28. avgusta 2024. i 28. februara 2025. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Kragujevcu u predmetu broj 117-1908/18, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-2847/2019-01 i Upravnim sudom u predmetu U. 9233/13“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-2465/2016 od 26. oktobra 2017. godine, kojom je utvrđena povreda prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku u dotadašnjem toku postupka koji se vodi povodom zahteva od 20. avgusta 2009. godine. Navedena ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-9268/2020.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok postupka koji je vođen povodom zahteva podnosilaca, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, naloži da se osporeni postupak što pre okonča i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Z. S. iz Kragujevca podneo je Ustavnom sudu, 22. novembra 2024. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7486/21 od 11. oktobra 2024. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Navedena ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-16364/2024. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da su podnosiocu povređena označena ustavna prava i da naloži ponavljanje postupka i druge mere radi otklanjanja štetnih posledica za sve tužioce u konkretnom upravnom sporu.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio navedene ustavne žalbe radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Kragujevcu u predmetu broj 117-1908/20 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavne žalbe i njihove dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 20. avgusta 2009. godine podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Podnosioci su 24. marta 2016. godine podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku u kome se rešava o navedenom zahtevu. Odlukom Ustavnog suda Už-2465/2016 od 26. oktobra 2017. godine usvojena je ustavna žalba podnosilaca i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u dotadašnjem toku postupka koji je u vreme odlučivanja o toj ustavnoj žalbi trajao osam godina i dva meseca. Istom odlukom je podnosiocima utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i naloženo nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se konkretni postupak okončao u najkraćem roku.

Posle donošenja navedene odluke Ustavnog suda, osporeni postupak je tekao na sledeći način:

Rešenjima Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-789/2017-01 od 11. decembra 2017. godine, broj 120-01-752/2018-01 od 10. aprila 2018. godine i broj 120-01-1102/2018-01 od 25. juna 2018. godine, poništena su rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Kragujevcu (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-6703/17 od 19. oktobra 2017. godine, broj 117-234/18 od 16. januara 2018. godine i broj 117-234-1/18 od 10. maja 2018. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 1. juna 2007. do 31. jula 2010. godine.

Kako prvostepeni organ nije doneo rešenje u zakonom propisanom roku, podnosioci su 16. novembra 2018. godine izjavili žalbu zbog ćutanja uprave, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-1343/2018-01 od 28. novembra 2018. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. Prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, te su podnosioci 8. februara 2019. godine ponovo izjavili žalbu zbog ćutanja uprave i dva naknadna zahteva za donošenje rešenja po toj žalbi.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-1908/18 od 5. septembra 2019. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 1. juna 2007. do 31. jula 2010. godine, dok je u tački 2. dispozitiva odbačen kao neblagovremen njihov zahtev za naknadu troškova upravnog postupka podnet 29. januara 2019. godine.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-2847/2019-01 od 5. decembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, kao i njihov zahtev za naknadu troškova postupka na ime sastava navedene žalbe.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1837/20 od 24. septembra 2020. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak. Ovo iz razloga što se na osnovu dostavljenih spisa predmeta ne može utvrditi za koji period su podnosioci tražili isplatu dodataka na platu i da li je prvostepenim rešenjem odlučeno o njihovim zahtevima za uvećanje zarade u periodu za koji su to tražili, niti se može utvrditi da li im je koeficijent za obračun i isplatu plata utvrđen u skladu sa odredbama merodavnih propisa.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 120-01-579/2020-01 od 29. oktobra 2020. godine kojim je poništio prvostepeno rešenje od 5. septembra 2019. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-1908/20 od 25. novembra 2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 20. avgusta 2006. do 20. avgusta 2009. godine, dok je zahtev za naknadu troškova upravnog postupka od 24. januara 2019. godine odbačen kao neblagovremen.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-137/2021-01 od 8. marta 2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca i zahtev za naknadu troškova postupka po toj žalbi.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7486/21 od 11. oktobra 2024. godine odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prvostepeni organ izvršio upoređivanje dodatnih koeficijenata plata podnosilaca, koji su taksativno navedeni, a koji ne obuhvataju dodatne koeficijente za zvanje/čin i pripadajući minuli rad, sa dodatnim koeficijentom plate uporednog radnika J.T, policijskog službenika raspoređenog na radno mesto poslovi stranaca, suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima, sa statusom ovlašćenog službenog lica, sa istom stručnom spremom kao i podnosioci, a bez neredovnosti u radu; da je na osnovu izvršenog upoređivanja utvrđeno da su dodatni koeficijenti podnosilaca uvećani u odnosu na uporednog radnika za 41,43%; da je pravilan zaključak upravnih organa da su neredovnosti u radu policijskih službenika vrednovane kroz dodatne koeficijente njihovih radnih mesta, a koji su utvrđeni u skladu sa odredbama tada važećih Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova ST 01 str. pov. broj 4908/06-4 od 26. juna 2006. godine i Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), tako da je kroz redovnu platu ostvarena naknada za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane praznika; da su bez uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijanog rešenja navodi tužbe kojima se ukazuje da tuženi organ nije naveo koji osnovni koeficijent plate ima uporedni radnik, budući da podnosioci osporavaju dodatni koeficijent, koji je naveden u obrazloženjima rešenja upravnih organa i za uporednog radnika iznosi 4,61 a za podnosioce znatno više.

3.2. Podnosioci ustavne žalbe su podneli predstavku Evropskom sudu za ljudska prava zbog trajanja konkretnog upravnog postupka, ističući povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je tim povodom doneo odluku u predmetu Stojanović i drugi protiv Srbije, broj predstavke 19322/18, od 14. januara 2021. godine, kojom je navedena predstavka proglašena nedopuštenom. Navedeni sud je primetio da podnosioci ne mogu više tvrditi da su žrtve povrede prava na suđenje u razumnom roku, u smislu člana 34. Evropske konvencije, za period od 6. novembra 2009. godine, kada su izjavili prvu žalbu u upravnom postupku, do 26. oktobra 2017. godine, kada je doneta Odluka Ustavnog suda Už-2465/2016, kojom je podnosiocima utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđeno svakom po 800 evra na ime naknade nematerijalne štete. Evropski sud je zauzeo stav da je taj iznos, iako niži od iznosa koje je dodeljivao taj sud, ipak razuman imajući u vidu posebne okolnosti slučaja, pre svega veliki broj podnosilaca predstavke i prilično ograničen značaja predmeta postupka (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava, Sinđelić i drugi protiv Srbije, broj predstavke 7129/15, od 19. septembra 2019. godine). U odnosu na period nakon 26. oktobra 2017. godine, Evropski sud je ocenio da podnosioci nisu iscrpeli sva delotvorna domaća pravna sredstva, u smislu člana 35. stav 1. Evropske konvencije, jer nisu ponovo Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog eventualno daljeg odugovlačenja. Imajući u vidu navedeno, isti sud je odbacio predstavku, u skladu sa članom 35. st. 1, 3. i 4. Evropske konvencije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje) propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.).

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku (…).

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-2465/2016 od 26. oktobra 2017. godine, kojom je utvrđena povreda prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku u dotadašnjem toku postupka, pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu i naloženo okončanje postupka u najkraćem roku. Stoga je Ustavni sud cenio period od 27. oktobra 2017. godine do 11. oktobra 2024. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7486/21, kojom je osporeni postupak pravnosnažno okončan, što iznosi sedam godina.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što je prethodno Odlukom Ustavnog suda naloženo okončanje postupka u najkraćem roku.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet u određenoj meri činjenično složen, imajući u vidu veći broj stranaka u postupku. Sa druge strane, pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već su u dovoljnoj meri razjašnjena u odlukama Ustavnog suda Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine i Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da je u osporenom postupku doneto pet rešenja prvostepenog organa, šest rešenja drugostepenog organa o žalbama protiv prvostepenih rešenja i dve presude Upravnog suda. Iz toga se zaključuje da je osporeni postupak obeležilo kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji nije postupao po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Pored toga, prvostepeni organ je rešenje od 5. septembra 2019. godine doneo jednu godinu po proteku roka propisanog odredbom člana 171. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku. Ovaj sud je, takođe, imao u vidu da je prvi upravni spor u posmatranom periodu trajao svega osam meseci, ali da je drugi upravni spor trajao tri godine, što se ne može smatrati razumnim, pogotovo kada se uzme u obzir dugo trajanje postupka koji je prethodio podnošenju tužbe i da su u tom upravnom sporu razmatrana ista sporna pitanja kao i u prethodnom.

Sud je utvrdio i da podnosioci nisu doprineli dugom trajanju postupka, kao i da su koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, kada su za to postojali uslovi.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u tom delu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa i sporo postupanje Upravnog suda, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu prethodno navedenu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije i Stojanović i drugi protiv Srbije, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu.

7. Ispitujući ustavnu žalbu podnosioca Zorana Stojanovića kojom je osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7486/21 od 11. oktobra 2024. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i osporene presude utvrdio da je navedeni podnosilac ustavne žalbe bio u bitno sličnoj činjeničnoj i identičnoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-5522/2013.

Ustavni sud je na sednici održanoj 14. aprila 2016. godine doneo Odluku Už-5522/2013, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M.K. iz sela V. kod Zaječara, podnetu preko istog punomoćnika, jer je utvrdio da presudom Upravnog suda U. 14264/11 od 18. aprila 2013. godine nisu povređena prava navedenog podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre našao da bi donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku i upravnih organa u upravnom postupku, odnosno suda u upravnom sporu, moglo dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava. (U vezi različite prakse parničnih sudova i suda u upravnom sporu videti Odluke Ustavnog suda Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine i Už-8405/2013 od 4. decembra 2013. godine)

U tom smislu, Ustavni sud je ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnom sporu okončanom osporenom presudom Upravnog suda i u parnicama koje su okončane presudama dostavljenim uz ustavnu žalbu, te da li su sud u upravnom sporu i parnični sudovi doneli drugačije odluke o osnovanosti tužbe, odnosno tužbenih zahteva u tim predmetima.

Ustavni sud je u prethodnim odlukama ocenio da se presude koje su dostavljene uz ovu ustavnu žalbu ne mogu prihvatiti kao dokazi o povredi označenog ustavnog prava. Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 82/12 od 18. januara 2012. godine je bila predmet ocene u Odluci Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1460/13 od 27. januara 2014. godine i Gž1. 1457/13 od 10. januara 2014. godine u Odluci Už-2538/2015 od 6. oktobra 2016. godine, presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 60/11 od 29. marta 2011. godine u Odluci Už-3346/2015 od 1. decembra 2016. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 606/16 od 3. marta 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 892/2015 od 10. juna 2015. godine u Odluci Už-8059/2015 od 7. marta 2019. godine, presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1431/2016 od 8. septembra 2016. godine u Odluci Už-9755/2016 od 18. aprila 2019. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3356/17 od 26. aprila 2018. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2699/18 od 21. avgusta 2018. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1345/2016 od 21. decembra 2016. godine u Odluci Už-7196/2019 od 16. juna 2022. godine. Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1632/2015 od 22. oktobra 2015. godine se ne može prihvatiti kao dokaz o različitom postupanju, jer su njome ukinute presude nižestepenih sudova i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u delu koji se odnosi na tužbeni zahtev za isplatu na ime naknade za noćni rad.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7486/21 od 11. oktobra 2024. godine nisu povređena prava podnosioca Z. S. na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu navedenog podnosioca, odlučujući kao u tački 3. izreke. Ovakva Odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, koje su objavljena na veb sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.