Odluka Ustavnog suda o zaštiti imovinskih prava stranog pravnog lica

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu slovenačkog preduzeća kojom se traži utvrđenje prava svojine na nepokretnosti u Srbiji. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da privatizacija u Sloveniji nije mogla promeniti svojinski režim na imovini u Srbiji bez bilateralnog sporazuma.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-927/2014
21.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Birostroj Computers“ DD, Maribor, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „Birostroj Computers“ DD, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7433/13 od 18. decembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Birostroj Computers“ DD, Maribor, Republika Slovenija, podneo je Ustavnom sudu, 3. februara 2014. godine, preko punomoćnika Branka Ilića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7433/13 od 18. decembra 2013. godine, zbog povrede načela utvrđenog članom 17. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, kao i načela ekonomskog uređenja utvrđenih čl. 85. st. 1. i čl. 86. st. 1. i 2. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je osporenom presudom sud odbio da primeni Aneks „G“ Sporazuma o pitanjima sukcesije bivše SFRJ, smatrajući da nema mesta njegovoj neposrednoj primeni, jer je primena istog uslovljena potpisivanjem bilateralnog sporazuma između država sukcesora; da se tužiocu ne priznaje pravo vlasništva na predmetnoj nepokretnosti, stečeno na osnovu punovažnog pravnog posla; da prema stanovištu suda tužilac nije mogao tužbom tražiti utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, jer je pravnim poslom stekao pravo korišćenja, odnosno bio je titular društvene svojine na istoj nepokretnosti koju je stekao od takođe društvenog preduzeća; da statusnom promenom, odnosno privatizacijom u Republici Sloveniji, tužilac nije mogao promeniti oblik svojine na predmetnoj nepokretnosti; da je neprihvatljivo stanovište sudova da tužilac nije mogao tužbom tražiti više prava nego što je imao na dan 31. decembra 1990. godine; da je tužbom tražio utvrđenje postojećeg prava vlasništva na predmetnoj nepokretnosti, na osnovu čega bi, da nije tuženi upisan u javne knjige, prema Zakonu o planiranju i izgradnji, imao pravo na konverziju prava korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu u pravo svojine; da je u toku parničnog postupka tuženi privatizovan, te da je nepokretnost koja je predmet spora prodata u postupku privatizacije, kao i da je zabeležba postojanja spora bila upisana u zemljišnim knjigama od 2003. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen u presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Subotici P. 92/13 od 27. juna 2013. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je isključivi vlasnik nepokretnosti – poslovne zgrade za koju nije utvrđena delatnost u ulici Petra Drapšina broj 15, u Subotici, koja je u listu nepokretnosti broj 469, KO Donji Grad, upisana kao obj ekat broj 1, zatim „pomoćne zgrade“ u ulici Petra Drapšina broj 15 u Subotici koja je u navedenom listu upisana kao objekat broj 2 i gradskog građevinskog zemljišta ukupne površine 3a i 09m2 koje se nalazi na katastarskoj parceli broj 6870, upisanoj u listu nepokretnosti broj 469 KO Donji Grad, a koje se sastoji od zemljišta pod zgradom – objektom površine 1a i 17m2, zatim zemljište pod zgradom – objektom površine 48m2 i zemljišta uz zgradu – objekat površine 1a i 44m2, što je tuženi „Birostroj“ DOO, Subotica, dužan priznati i trpeti. Stavom drugim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništava uknjižba tuženog na napred navedene nepokretnosti, izvršena 25. aprila 1995. godine rešenjem zemljišno knjižnog odeljenja Opštinskog suda u Subotici Dn. 2588/95. Stavom trećim izreke presude odbijen je predlog radi određivanja privremene mere zabrane tuženom otuđenja, opterećenja i raspolaganja nepokretnosti predmetne poslove zgrade bliže opisane u stavu prvom izreke, a stavom četvrtim izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove spora.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7433/13 od 18. decembra 2013. godine je odbijena žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Subotici P. 92/13 od 27. juna 2013. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je pravni prethodnik tužioca „Birostroj“ iz Maribora kao kupac, sa preduzećem „Voće“ eksport-import iz Zagreba kao prodavcem, zaključio kupoprodajni ugovor, 30. jula 1968. godine , kojim je kupio nepokretnost u Subotici u ulici Generala Drapšina broj 15, i to jednospratnu useljivu zgradu sa dvorištem upisanu u ZK uložak broj 44, KO Donji Grad, katastarski broj 6870 građevinsko izgrađeno zemljište zgrada i dvorište sa 308m2; da je ugovorom na prodavca preneto pravo korišćenja zemljišta i da je isti upisan kao korisnik predmetne zgrade u A listu, dok je za građevinsko izgrađeno zemljište upisana društvena svojina; da je pravni prethodnik tuženog „Birostroj“ DOO sa p.o, Subotica, osnovan 24. jula 1991. godine, a da je upis osnivanja izvršen rešenjem Okružnog suda u Subotici Fi. 1486/91 od 30. jula 1991. godine; da je pravni prethodnik tuženog upisan kao nosilac prava korišćenja i raspolaganja na predmetnoj nepokretnosti, rešenjem Dn. 2588/95 od 25. aprila 1995. godine; da je nakon usklađivanja sa Zakonom o preduzećima, pravni prethodnik tuženog upisan u sudski registar kao Društveno preduzeće „Birostroj“, Subotica; da je rešenjem Agencije za privatizaciju od 6. marta 2008. godine, kojim je prihvaćen Program privatizacije pravnog prethodnika tuženog i utvrđeni osnovni podaci subjekta privatizacije kao deo imovine obuhvaćena i poslovna zgrada za koju tužilac tužbom traži utvrđenje prava svojine; da je prema izvodu iz zemljišnih knjiga od 18. juna 2008. godine, na stambenoj zgradi upisanoj u A listu uknjiženo pravo svojine u korist „Birostroj“ DOO u mešovitoj svojini sa p.o, Subotica, a da je u list o vlasništvu upisana zabeležba Dn. 8386/08 od 28. novembra 2008. godine, da je parcela broj 6870 evidentirana kao građevinsko izgrađeno zemljište i dvorište u zemljišno-knjižnom ulošku broj 64, KO Donji Grad, upisano kao državna svojina Republike Srbije, a poslovna zgrada kao vlasništvo ovde tuženog; da je rešenjem Sekretarijata za građevinarstvo i imovinu - Služba za imovinsko pravne poslove Grada Subotica od 22. septembra 2011. godine, utvrđeno da tuženi ima pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu u državnoj svojini parcela 6870, KO Donji Grad; da je povodom predmetne imovine, ustanovljena obaveza tuženog kao poreskog obveznika i da je tuženi navedenu nepokretnost prodao „Remy Trade“ DOO, Subotica, po kupoprodajnom ugovoru od 28. marta 2012. godine, koji je prema podacima u javnim knjigama i upisan.

Dalje sledi da između Republike Srbije i Slovenije nije zaključen bilateralni sporazum o primeni Sporazuma o pitanju sukcesije, te da je u odsustvu bilateralnog sporazuma, u Republici Srbiji doneta Uredba o zaštiti svojine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ i Uredba o privremenoj zabrani raspolaganja određenih nepokretnosti na pokretnim stvarima i pravima koja je važila do 24. jula 2008. godine. Drugostepeni sud nalazi da je tužilac koji je tada bio društveno preduzeće po osnovu zaključenog ugovora sa preduzećem „Voće“ eksport – import mogao da stekne samo pravo korišćenja nepokretnosti koje pravo je bilo upisano u javnim knjigama, ali da nije mogao da stekne pravo svojine. Pored navedenog, u osporenoj presudi je istaknuto da sprovedena privatizacija tužioca u skladu sa propisima Republike Slovenije, u odsustvu faktičkog reciprociteta i bilateralnih sporazuma ne predstavlja pravni osnov za sticanje prava svojine, u smislu člana 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, na imovini koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, pri čemu tužilac nije priložio ni dokaze da je predmetna nepokretnost bila obuhvaćena privatizacijom. Pored navedenog, nalazi da kako tužilac nema punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na objektu, isti nije aktivno legitimisan da tuženom osporava stečeno pravo svojine, nezavisno od toga da li je tuženi to pravo stekao na pravno valjan način ili ne, zbog čega nije od uticaja da li je tuženi, prema sadržini pisanih isprava, osnovan u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije, a koja Uredba je oglašena neustavnom. Drugostepeni sud nalazi da tuženi i sud koji je izvršio uknjižbu ne spadaju u krug lica iz člana 1. Uredbe, te u vezi s tim uknjižba tuženog ne predstavlja akte i radnje iz člana 4. Uredbe, zbog čega tužilac neosnovano ističe da se po tom osnovu uknjižba smatra ništavom.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno : da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije (član 17.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na nepokretnostima u skladu sa zakonom ili međunarodnim ugovorom (član 85. stav 1.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave i da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu i da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (član 86. stav 1. i 2.).

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ( „Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 6/ 02), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine je propisano: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (Prilog G, član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, da će osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama i da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu ( a) onog člana biti ništavan; da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (Prilog G, član 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (Prilog G, član 7.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05 ) je propisano da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.).

5. Imajući u vidu da podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je neprihvatljiv stav izražen u osporenoj presudi da nema mesta neposrednoj primeni Aneksa „G“ Sporazuma o pitanjima sukcesije bivše SFRJ, jer je primena istog uslovljena potpisivanjem bilateralnog sporazuma između država sukcesora, Ustavni sud je, iako se podnosilac nije formalno pozvao na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, pošao od ispitivanja postojanja pretpostavki o osnovanosti njegovih navoda o povredi prava na pravično suđenje, utvrđenog članom 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Predmet spora je utvrđenje prava svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti, kao i utvrđenje ništavosti uknjižbe tuženog od 25. aprila 1995. godine.

Polazeći od odredbe člana 16. stav 2. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom .

Imajući u vidu sadržinu odred aba Zakona o potvrđivanju Sp orazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud je mišljenja da je osnovna idej a pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G označen je 31. decembar 1990. godine.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac koji je bio društveno preduzeće po osnovu zaključenog ugovora sa preduzećem „Voće“ eksport – import od 30. jula 1968. godine, stekao pravo korišćenja sporne nepokretnosti koje pravo je bilo upisano u javnim knjigama. Po osnivanju pravnog prethodnika tuženog „Birostroj“ DOO sa p.o, Subotica, kao poslovne jedinice tužioca, izvršen je upis pravnog prethodnika tuženog kao nosioca prava korišćenja i raspolaganja na predmetnoj nepokretnosti, rešenjem Dn. 2588/95 od 25. aprila 1995. godine. Nakon usklađivanja sa Zakonom o preduzećima, pravni prethodnik tuženog upisan je u sudski registar kao Društveno preduzeće „Birostroj“, Subotica, a rešenjem Agencije za privatizaciju od 6. marta 2008. godine, kojim je prihvaćen Program privatizacije pravnog prethodnika tuženog i kao deo imovine obuhvaćena je i poslovna zgrada za koju tužilac tužbom traži utvrđenje prava svojine. Na osnovu izvoda iz zemljišnih knjiga od 18. juna 2008. godine, utvrđeno je da je na stambenoj zgadi uknjiženo pravo svojine u korist „Birostroj“ DOO u mešovitoj svojini sa p.o, Subotica, dok je parcela evidentirana kao građevinsko izgrađeno zemljište i dvorište i upisano kao državna svojina Republike Srbije. Rešenjem Sekretarijata za građevinarstvo i imovinu - Služba za imovinsko pravne poslove Grada Subotica od 22. septembra 2011. godine utvrđeno je da tuženi ima pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, a povodom predmetne imovine, ustanovljena je obaveza tuženog kao poreskog obveznika. Navedenu nepokretnost tuženi je u postupku privatizacije prodao „Remy Trade“ DOO, Subotica, po kupoprodajnom ugovoru od 28. marta 2012. godine, koji je prema podacima u javnim knjigama i upisan.

Ustavni sud dalje konstatuje da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je vlasnička transformacija tužioca izvršena 4. jula 1996. godine, prema propisima Republike Slovenije. Polazeći od navedenog, a prema nalaženju Ustavnog suda odredbe o sticanju prava svojine, a pogotovo kada se vrši promena svojinskog statusa iz društvene svojine u privatnu svojinu su imperativne prirode i ne mogu biti menjane ni na koji način sem od strane samog zakonodavca. Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda izraženo u osporenoj presudi, s obzirom na to da je tužilac na dan 31. decembra 1990. godine na spornoj nepokretnosti imao samo pravo korišćenja u društvenoj svojini koja je predmet spora, a u toku postupka nije dokazao da je stekao pravo svojine na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije kroz postupak sprovedene svojinske transformacije u domicilnoj državi.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud, za svoje stavove dao jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud je ocenio da tumačenje odredbe člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, dato u obrazloženju osporene presude, ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7433/13 od 18. decembra 2013. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, kao u prvom delu izreke.

6. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, pa je odlučeno kao u istom delu izreke.

7. U odnosu na istaknute povrede načela iz člana 17. Ustava, Ustavni sud ističe da je povreda ustavnih načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, te navodi o učinjenoj povredi ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u ovom slučaju nije učinjeno.

Imajući u vidu sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih načela iz člana 85. stav 1. i člana 86. st. 1. i 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu , rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Vezano za navod ustavne žalbe kojim se, uzgredno i u jednoj rečenici, poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem samog podnosioca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u razmatranje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o zaštiti imovinskih prava stranog pravnog lica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti