Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbe, utvrdivši da je iznos od 400 evra, dosuđen od strane redovnog suda, neadekvatna naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9271/2016
04.07.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Tijana Šurlan, dr Milan Škulić, Tatjana Đurkić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R , I. S . i Z . R, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. jula 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R , I . S . i Z . R . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 14183/15 od 30. septembra 2016. godine povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 14183/15 od 30. septembra 2016. godine i određuje se da isti sud don ese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv zaključka Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00332/2014 od 2. septembra 2015. godine.

3. Odluka iz tačke 2. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 14183/15 od 30. septembra 2016. godine, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe M. R, I. S . i Z . R , saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R , I. S . i Z . R, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu , 7 . decembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 14183/15 od 30. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 3 6. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenim aktom podnosiocima uskraćeno pravo da učestvuj u u upravnom postupku radi zaštite svojih interesa, iako je bilo evidentno da ima ju pravni interes da zaštite imovinu koja je predmet postupka koji se vodi pre d Agencijom za restituciju; da su podnosi oci, pored ostalih lica koja su podnela tužbu Upravnom sudu, naslednici bivših vlasnika katastarskih parcela koje su bile predmet konverzije pred nadležnim organom uprave.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da su, zajedno sa ostalim naslednicima, blagovremeno podneli žalbu protiv prvostepenog rešenja kojim je odlučeno o pravu na konverziju, ali da je ta žalba odbačena kao izjavljena od neovlašćenih lica, a Upravni sud nije cenio nespornu činjenicu da žalioci imaju pravni interes za zaštitu svojih prava u predmetnom upravnom postupku.

Podnosioci ustavne žalbe predlaž u da Ust avni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda i „donese odluku o prekidu postupka“ konverzije prava korišćenja zemljišta u pravo svojine do pravnosnažnog okončanja postupka restitucije zemljišta koje je predmet konverzije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Sekretarijata za imovinske i pravne poslove Gradske uprave grada Beograda – Sektor za građevinsko zemljište XXI-03 broj: 35.2-4/2010 od 1. decembra 2014. godine utvrđeno je pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine u korist Kompanije „K.“ a.d. Beograd na katastarskim parcelama označenim u rešenju, utvrđen a visina naknade za konverziju tog prava, određeno da postoji obaveza sklapanja ugovora o regulisanju međusobnih prava i obaveza nastalih po osnovu plaćanja naknade za konverziju i konstatovano kad se stiču uslovi za upis prava svojine po tom osnovu u javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima na predmetnim katastarskim parce lama u korist Kompanije „K.“ a.d. Beograd.

Zaključkom Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00332/2014 od 2. septembra 2015. godine odbačena je žalba „advokata V. Š . iz Beograda, punomoćnika podnosilaca zahteva za vraćanje oduzete imovine“, izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju zaključka je konstatovano da u blagovremeno podnetoj žalbi naslednici bivših vlasnika katastarskih parcela koje su bile predmet konverzije , preko punomoćnika advokata V. Š , navode da su za donošenje rešenja o konverziji saznali dana 19. februara 2015. godine, da je predmet konverzije zemljište nacionalizovano od bivših vlasnika pok. S. M, V. M. i A . R . i da su podneli zahtev za restituciju o kome se odlučuje pred Agencijom za restituciju . Ispitujući žalbu u smislu odredbe člana 229. Zakona o opštem upravnom postupku, a vodeći računa o tome da su žalbu izjavili naslednici ranijih vlasnika katastarskih parcela koje su bile predmet konverzije i koji nisu učestvovali u postupku konverzije, odnosno donošenja ožalbenog rešenja, te da su stranke u tom postupku Kompanij a „K.” a.d. Beograd i D ržavno pravobranilaštvo, drugostepeni organ je zaključio da je žalba izjavljena od neovlašćenih lica, pa je, primenom navedene odredbe člana 229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, doneo odluku kao u dispozitivu .

Osporenom presudom Upravnog suda U. 14183/15 od 30. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnosioci ustavne žalbe, zajedno sa drugim licima, pobija li zakonitost navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je konstatovao da je punomoćnik tužilaca na javnoj raspravi u kazao: da su i prvostepeni i tuženi organ znali da je postupak restitucije u toku, ali su ipak doneli rešenje, odnosno zaključak, tako da je rešenje u koliziji sa članom 62. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju; da su tužioci u tužbi detaljno obrazložili svoj pravni interes i opravdanost podnošenja žalbe; da postupak restitucije prethodi postupku konverzije i da je u konkretnom slučaju postupak konverzije trebalo prekinuti do okončanja postupka restitucije. Upravni sud je ocenio da je tuženi organ dao jasne, argumentovane i pravilne razloge za primenu odredbe člana 229. stav 1.3akona o opštem upravnom postupku, budući da tužioci nisu bili stranke u postupku konverzije vođenom po zahtevu Kompanije „K.“ a.d. Beograd i uz učešće Republike Srbije preko zakonskog zastupnika Državnog pravobranilaštva, te da stranka koja nije učestvovala u postupku okončanom prvostepenim rešenjem ne može protiv tog rešenja izjavljivati žalbu. Upravni sud je istakao da rešenje koje su tužioci pobijali žalbom nije doneto u postupku koji je vođen po njihovom zahtevu, niti s u u tom postupku učestvovali, zbog čega se ne mogu smatrati podnosiocima zahteva, a s tim u vezi, ni licima ovlašćenim da protiv rešenja donetog u tom postupku izjave žalbu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu ( član 36. stav 2 ); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ukazuj u i na povredu člana 32. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih odredaba Ustava, relevantne su i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ “, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS “, broj 30/10) , kojima je bilo propisano : da je s tranka lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku (član 39.); da p rotiv rešenja donesenog u prvom stepenu stranka ima pravo na žalbu (član 213. stav 1.) ; da ako je žalba nedopuštena, neblagovremena ili izjavljena od neovlašćenog lica, a prvostepeni organ je propustio da je zbog toga odbaci, odbaciće je organ koji je nadležan za rešavanje po žalbi (član 229. stav 1.) ; da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku ( konačno rešenje) ponoviti ako licu koje je trebalo da učestvuje u svojstvu stranke nije bila data mogućnost da učestvuje u postupku (član 239. tačka 9)).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je uskraćeno pravo da radi z aštite svojih interesa učestvuju u upravnom postupku koji je vođen po zahtevu Kompanije „K .“ a.d. Beograd za konverziju prava korišćenja u pravo svojine, iako je bilo evidentno da za to imaju pravni interes, budući da se pred Agencijom za restituciju vodi postupak po njihovom zahtevu za vraćanje zemljiš ta koje j e predmet zahteva za konverziju. Podnosio ci smatra ju da žalba koju su podne li zajedno sa ostalim naslednicima bivših vlasnika nije mogla biti odbačena kao izjavljena od neovlašćenih lica i da Upravni sud nije cenio nespornu činjenicu da žalioci imaju pravni interes za zaštitu svojih prava u predmetnom upravnom postupku.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je, polazeći od sadržine zaključka Ministarstva finansija od 2. septembra 2015. godine, zaključio da, prema stanovištu tog organa, žalbu protiv rešenja donetog u upravnom postupku može podneti samo lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak, odnosno lice protiv koga se vodi postupak, a ne i lice koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku. Takvo stanovište prihvatio je i donosilac osporenog akta, ocenjujući da tužioci , budući da nisu učestvova li u postupku u kome je doneto rešenje prvostepenog organa od 1. decembra 2014. godine, nisu ovlašćen i da izjave žalbu protiv tog rešenja.

Po oceni Ustavnog sud a, iz navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku proizlazi da je za podnošenje žalbe protiv prvostepenog rešenja ovlašćeno ne samo lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak, odnosno protiv koga se vodi postupak, već i lice koje je radi zaštite svojih interesa imalo pravo da učestvuje u postupku. Ustavni sud ukazuje da lice koje je trebalo da učestvuje u svojstvu stranke, a nije mu bila data ta mogućnost, ima na raspolaganju predlog za ponavljanje postupka, ali tek pošto rešenje doneto u upravnom postupku postane konačno. Ustavni sud, međutim, smatra da stranka koja nije učestvovala u postupku može pobijati prvostepeno rešenje žalbom, sve dok teče rok za žalbu u pogledu stranke, odnosno stranaka koje su učestvovale u postupku. Ovaj sud, s tim u vezi, ističe da je u rešenju d rugostepenog organ a konstatovano da je blagovremena žalba koju su podnosi oci ustavne žalbe izjavi li protiv rešenja prvostepenog organa od 1. decembra 2014. godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud ocenjuje da nema ustavnopravnog utemeljenja stanovište drugostepenog organa prema kome je za podnošenje žalbe protiv prvostepenog rešenja upravnog organa ovlašćeno samo lice koje je učestova lo u postupku u kome je to rešenje doneto. S obzirom na to da je Upravni sud prihvatio navedeno stanovište drugostepenog upravnog organa, ne ocenjujući pravni interes podnosi laca ustavne žalbe za učestvovanje u predmetnom upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom merodavnog procesnog prava, na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, stoga, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i utvrdio da je presudom Upravnog suda U. 14183/15 od 30. septembra 2016. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 14183/15 od 30. septembra 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosilaca podnetoj protiv zaključka Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-02-00332/2014 od 2. septembra 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta ostalih prava istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio ustavnom žalbom osporenu presudu Upravnog suda U. 14183/15 od 30. septembra 2016. godine.

8. Uzimajući u obzir da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu protiv ove presude, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji sa podnosiocima M . R , I. S . i Z . R, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti