Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu D. M. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam i po godina, ocenivši da je trajanje postupka bilo opravdano složenošću predmeta i efikasnošću nižih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Uba , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Ubu u predmetu P. 371/15, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Uba podneo je Ustavnom sudu, 16. septembra 2020. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Ubu u predmetu P. 371/15, kao i protiv presud a Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1821/18 od 5. marta 2020. godine i Osnovnog suda u Ubu P. 371/15 od 17. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2, člana 58. st. 1. i 2. i člana 59. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak u svojinsko-pravnom sporu započet podnošenjem tužbe od 28. avgusta 2012. godine, a okončan donošenjem osporene revizijske presude; da je postupak nepotrebno trajao nekoliko godina; da je samo u Vrhovnom kasacionom sudu predmet stajao preko dve godine; da je proizvoljan zaključak Vrhovnog kasacionog suda i Osnovnog suda u Ubu po kome su, u okolnostima konkretnog slučaja , bili ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine vanredn im održaj em; da su sudovi potpuno ignorisali načelo pouzdanja u javne knjige; da su tuženi, od kojih je podnosilac kupio predmetnu nepokretnost, istu nasledili od svojih pravnih prethodnika, pa je donošenjem osporenih odluka došlo i do povrede prava nasleđivanja; da Vrhovni kasacioni sud nije izneo razloge za preinačenje drugostepene presude, posebno u vezi sa mirnom i neprekidnom državinom tuženih, po kom osnovu su oni mogli da steknu pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, čime je podnosiocu uskraćeno i pravo na pravno sredstvo; da je podnosiocu pravo svojine oduzeto bez pravnog osnova, što je u suprotnosti sa garancijom iz člana 58. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara, kao i da mu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Ubu P. 371/15 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

D. Ž . je 28. avgusta 2012. godine podneo Osnovnom sudu u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu tužbu protiv tuženih M . M, G . M . i D . M, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na katastarskoj parceli broj …/2 KO Stublenica i poništaja ugovora o kupoprodaji navedene nepokretnosti zaključenog između tuženi h (prvotuženi i drugotuženi prodavci, trećetuženi kupac). Tužbom je predloženo izdavanje privremene mere da se trećetuženom do okončanja postupka zabrani seča na predmetnoj nepokretnosti. Predmet je zaveden pod brojem P. 2121/12.

Ročište povodom predložene privremene mere, na kome su saslušane parnične stranke, održano je 10. septembra 2012. godine. Rešenjem od navedenog datuma predlog tužioca je odbijen kao neosnovan. Protekom roka za žalbu, ovo rešenje je postalo pravnosnažno.

Tuženi su odgovor na tužbu dostavili 3. oktobra 2012. godine. Pripremno ročište održano je 20. novembra 2012. godine. Zakazan je uviđaj suda na licu mesta, u prisustvu veštaka ge ometra, parničnih stranaka i nekoliko svedoka. Uviđaj nije mogao biti održan 14. decembra 2012. godine, usled obilnih snežnih padavina, zbog čega je novi termin određen za proleće – 19. april 2013. godine. Na samom uviđaju su saslušane parnične stranke i tri sve doka, dok je veštak geometar obavio veštačenje. U periodu do prvog presuđenja, održana su još dva ročišta za glavnu rasp ravu (15. i 21. maja 2013. godine), na kojima su saslušan i veštak geometar i još tri svedoka.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu P. 2121/12 od 21. maja 2013. godine, koja je stranakama otpravljena nakon 10 dana, odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca . Tužilac je 14. juna 2013. godine izjavio žalbu, na koju su tuženi odgovorili podneskom od 11. jula 2013. godine. Spisi parničnog predmeta su početkom septembra 2013. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž. 5980/13 od 17. aprila 2015. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak.

Osnovni sud u Ubu je 1. januara 2014. godine preuzeo nadležnost Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu. Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 371/15. Podneskom od 12. jula 2015. godine, tužilac je ostao samo kod zahteva za utvrđenje prava svojine.

Prvo ročište (u ponovnom postupku) je zakazano za 2. septembar 2015. godine, ali isto nije moglo biti održano, jer je punomoćnik tuženih zatražio izuzeće postupajućeg sudije . Razlozi za izuzeće nisu bili u vezi sa konkretnim sporom , niti sa strankama u njemu. Zahtev je odbijen kao neosnovan.

U periodu do presuđenja održano je četiri ročišta za glavnu raspravu. Ponovljeno je saslušanje parničnih stranaka i jednog od svedoka, a veštak geometar je obavio dva dopunsk a veštačenj a i na primedbe tužioca se izjasnio na ročištu. Glavna rasprava je zaključena 17. februara 2016. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Ubu P. 371/15 od 17. februara 2016. godine, koja je stranakama otpravljena nakon pet dana, usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Tuženi su 12. aprila 2016. godine izjavili žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 25. aprila 2016. godine. Spisi parničnog predmeta su sredinom juna 2016. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž. 3612/16 od 10. marta 2017. godine predmet vratio prvostepenom sudu, kako bi se, na predlog tuženih, odlučilo i o zahtevu tužioca za poništaj ugovora o kupoprodaji.

Prvostepeni sud je rešenjem od 30. marta 2017. godine konstatovao da je tužba tužioca u navedenom delu povučena, te je predlog za donošenje dopunske presude odbijen kao neosnovan. Spisi parničnog predmeta su 31. maja 2017. godine ponovo prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu.

Nakon jednog ročišta na raspravi pred drugostepenim sudom (9. novembar 2017. godine), na kome su saslušane parnične stranke, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 36 12/16 od 9. novembra 2017. godine, kojom je preinačio navedenu prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

Tužilac je 25. decembra 2017. godine izjavio reviziju, na koju su tuženi odgovorili podneskom od 5. februara 2018. godine. Spisi parničnog predmeta su 18. februara 2018. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu, koji je osporenom presudom Rev. 1821/18 od 5. marta 2020. godine preinačio navedenu drugostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio osporenu presudu Osnovnog suda u Ubu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 2.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18 ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. avgusta 2012. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Valjevu – Sudska jedinica u Ubu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1821/18 od 5. marta 20 20. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam i po godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe ima o legitimni interes da sud o zahtev ima tužioca odluči u okviru standarda razumnog roka. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao procesno svojstvo tuženog i da je sud na samom početku odbio da premu njemu odredi privremenu meru zabrane eksploatacije predmetne nepokretnosti.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se nje gov neznatni doprinos ogleda u neodržavanju jednog ročišta za glavnu raspravu, kada je njegov punomoćnik zatražio izuzeće postupajućeg sudije , a razlozi za to nisu bili u vezi sa konkretnim sporom, niti sa strankama u njemu.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prva prvoste pena presud a done ta nakon devet meseci od podnošenja tužbe, pri čemu je u tom periodu odlučeno i o predloženoj privremenoj meri, a sproveden je i obim ni dokazni postupak (uviđaj, geodetsko veštačenje, saslušanje šest svedoka i parničnih stranaka) . Žalbeni postupak pred Apelacionim sudom u Beogradu je trajao nešto više od godinu i po dana, a u ponovnom postupku, prvostepeni sud je nakon devet meseci i četiri održana ročišta, uz izvođenj e dokaza saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka , te dopunskim veštačenjem geometra, doneo novu presudu. O žalbi izjavljenoj protiv druge po redu prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je odlučio nakon nepunih godinu i po dana , pri čemu je u tom periodu jednom vratio predmet prvostepenom sudu, kako bi se donela dopunska odluka, a održana je i rasprava pred drugotepenim sudom, na kojoj su saslušane parnične stranke. Takvo postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, ne može se, po oceni Ustavnog suda, smatrati neefikasnim i nedelotvornim . Štaviše, postupanje prvostepenog suda, koji je glavnu raspravu oba puta okončao za devet meseci i obe svoje presude pismeno izradio u veoma kratkim rokovima , Ustavni sud smatra izuzetno efikasnim. Stoga ni d užina trajanja revizijskog postupka od dve godine, uprkos tome što odstupa od kriterijuma i standarda usvojenih u praksi Suda, ne može, po mišljenju Ustavnog suda, biti dovoljan razlog za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu opisan o postupanje nižestepenih sudova , ali i činjenicu da nije reč o sporu hitne prirode.

Na kraju, Ustavni sud smatra da činjenična i pravna pitanja u ovom predmetu (geneza sporne katastarske parcele od formiranja zemljišnih knjiga i kasnije, nakon postupk a obnove katastarskog premera iz 1958. godine , te ko je sve bio u državin i parcele za čitav taj period ), po svojoj složenosti, mogu u određenoj meri opravdati označeno trajanje parnice.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku , te je u tom delu ustavnu žalbuodbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Što se osporenih akata tiče, Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, zaključio da se navodi podnosi oca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen ih ak ata.

Odredba člana 36. stav 2. Ustava sadrži izričitu garanciju prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Međutim, ustavno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo , po mišljenju Ustavnog suda, ne iscrpljuje se propisivanjem mogućnosti njegovog izjavljivanja, već podrazumeva i obavezu nadležnog instancionog suda da oceni relevantne žalbene navode i izrazi svoj stav povodom njih, s tim da korišćenje žalbe ili drugog pravnog sredstva ne znači i garanciju pozitivnog ishoda za podnosioca.

Polazeći od toga da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta po reviziji tužioca, sledi da su tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo, ratione personae, nespojive sa osporenim aktom u delu u kome se ističe povreda ovog prava. Međutim, i pored toga, Ustavni sud je, uvidom u obrazloženj e osporene revizijske presude, ocenio da je Vrhovni kasacioni sud , preinačujući drugostepenu presudu, prihvatio u celini argumente prvostepen og sud a, koji je zauzeti pravni stav obrazlož io na jasan, detaljan i ustavnopravno prihvatljiv način, dajući dodatno obrazloženje koje se tiče poimanja instituta savesnosti državine , kao uslova za sticanje prava svojine vanrednim održajem. Stoga Ustavni sud zaključuje da je Vrhovn i kasacion i sud , kao sud pravnog leka, odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva tužioca.

Ukazivanje na neobrazloženost osporene revizijske presude u delu koji se tiče kvaliteta državine prvotuženog i drugotuženog, Ustavni sud nije posebno razmatrao, imajući u vidu da su ovi tuženi sve vreme trajanja postupka figurirali kao uknjiženi vlasnici na predmetnoj nepokretnosti , tako da predmet raspravljanja i odlučivanja nije bila, niti je mogla biti ispunjenost uslova za njihovo sticanje prava svojine održajem.

Što se tiče prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje na to da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine pojedinca ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu na neki drugi način, radi se o imovinskom sporu privatnog prava, kada su sudovi dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 12. marta 2013. godine, stav 35.). Polazeći od izloženog i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ocenjuje da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje ni kada je reč o istaknutoj povredi prava na imovinu.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe povredu prava nasleđivanja iz člana 59. stav 1. Ustava ističe u ime ostalih tuženih , sledi da je ustavna žalba, ratione personae, u tom delu nedopuštena.

Sledom svega izloženog, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akt e, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.