Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko 19 godina. Podnosiocima se dodeljuje naknada nematerijalne štete. Utvrđuje se i povreda prava na pravno sredstvo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đurađa Mitrakovića, Milorada Živanića, Stevana Dobrića, Sunčice Jojić i Deane Medić, svih iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sunčice Jojić i utvrđuje da su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 8/14 od 28. novembra 2014. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Đurađa Mitrakovića, Milorada Živanića, Stevana Dobrića, Sunčice Jojić i Deane Medić i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Gradskom upravom za urbanizam i stambene poslove grada Novog Sada u predmetu broj I-3-353-283/96 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 2. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

4. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 2. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đurađ Mitraković, Milorad Živanić, Stevan Dobrić, Sunčica Jojić i Deana Medić, svi iz Novog Sada, preko punomoćnika Sonje Hadži-Borjanović, advokata iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu, 4. decembra 2012. godine, us tavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku navedenom u tački 2. izreke, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2494/11 od 5. oktobra 2012. godine. U dopuni ustavne žalbe od 12. januara 2015. godine podnositeljka Sunčica Jojić je osporila rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 8/14 od 28. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe najpre navode da su 18. aprila 1996. godine podneli zahtev za rekonstrukciju tavanskog prostora i da su već 18 godina onemogućeni u „ostvarivanju prava na pretvaranje tog prostora u stan“, a da osporena presuda Upravnog suda ne rešava spor, niti sadrži obavezujuće uputstvo upravnim organima, čime im je povređeno pravo da sud „nepristrasno odluči o tome koje materijalno pravo se ima primeniti“. U ustavnoj žalbi se detaljno iznosi tok osporenog upravnog postupka i ukazuje na to da je upravni spor u predmetu U. 2494/11 trajao od 3. marta 2011. godine do 28. septembra 2012. godine.

Podnosioci u ustavnoj žalbi ističu da imaju pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koja im je pričinjena nezakonitim, odnosno nepravilnim radom upravnih organa, odnosno Upravnog suda, a budući da je „njihova imovina umanjena za iznos koji je postavljen u odštetnom zahtevu“, ističu i povredu prava iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se zahteva od Ustavnog suda da poništi osporenu presudu Upravnog suda i da utvrdi podnosiocima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u iznosima označenim u ustavnoj žalbi, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Podnositeljka ustavne žalbe Sunčica Jojić je u dopuni ustavne žalbe od 4. decembra 2012. godine navela: da su podnosioci u toku postupka po ovoj ustavnoj žalbi podneli Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu U. 2494/11 Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu; da je taj sud odbacio zahtev kao nedozvoljen, sa obrazloženjem da je upravni spor u navedenom predmetu okončan; da je Vrhovni kasacioni sud odbacio njihovu žalbu izjavljenu protiv rešenja toga suda kao prvostepenog, iako je bio dužan da o njoj meritorno odluči.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte, celokupnu dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta broj I-3-353-283/96 Gradske uprave za urbanizam i stambene poslove grada Novog Sada, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe Đurađ Mitraković je 18. aprila 1996. godine podneo Sekretarijatu za urbanizam, stambene poslove i zaštitu životne sredine zahtev za izdavanje urbanističke dozvole za pretvaranje tavanskog prostora u stambeni prostor u stambenoj zgradi u ulici Jovana Đorđevića 1 u Novom Sadu.

Zaključkom prvostepenog organa broj I-3-353-283/96 od 25. februara 1998. godine prekinut je postupak „po zahtevu Đurađa Mitrakovića“, do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4455/96, po tužbi S.D. i M.Ž. i upravnog spora koji se vodi pred Vrhovnim sudom Srbije po tužbi B. P, radi poništaja rešenja Ministarstva građevina od 23. oktobra 1997. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da je u postupku utvrđeno da je za predmetni tavanski prostor izdata urbanistička dozvola na ime B.P; da je po tužbi S.D. i M.Ž. pokrenut postupak za poništaj ugovora o ustupanju tavanskog prostora zaključenog između B.P. i vlasnika stanova u predmetnoj zgradi; da je u toku upravni spor po tužbi B.P. radi ocene zakonitosti rešenja kojim je poništeno rešenje o odbijanju prigovora podnosilaca ustavne žalbe podnetog protiv rešenja o izdavanju urbanističke dozvole B.P.

Ugovor o ustupanju tavanskog prostora, koji je B.P. zaključio sa vlasnicima stanova u predmetnoj stambenoj zgradi, poništen je presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2057/099 od 26. aprila 2000. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2424/2000 od 20. septembra 2000. godine.

Dopisom prvostepenog organa od 15. novembra 2001. godine naloženo je podnosiocu ustavne žalbe Đurađu Mitrakoviću da dostavi, pored ostalog, odluku skupštine zgrade kojom će biti precizirani svi investitori, potpisanu od strane vlasnika stanova kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova.

Rešenjem prvostepenog organa od 17. juna 2002. godine izdata je urbanistička dozvola za rekonstrukciju tavanskog prostora radi promene namene istog u stambeni prostor, investitorima: Đurađu Mitrakoviću, Miloradu Živaniću, Stevanu Dobriću, Sunčici Jojić i Deani Medić (ovde podnosioci ustavne žalbe), kao i D.J. i S.I. U obrazloženju rešenja je navedeno da su podnosioci ustavne žalbe podneli zahtev za izdavanje urbanističke dozvole i da su uz zahtev priložili, pored ostalog, odluku skupštine vlasnika stanova od 3. decembra 2001. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe Đurađ Mitraković izabran za predsednika i ovlašćen da zastupa interese vlasnika stanova, kao i ugovor o ustupanju tavanskog prostora od 14. decembra 2001. godine, zaključen sa podnosiocima ustavne žalbe, D.J. i S.I. Rešenjem istog organa od 23. oktobra 2002. godine odbijen je prigovor B.P. protiv navedenog rešenja, ali je Pokrajinski sekretarijat za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo rešenjem od 4. februara 2003. godine usvojio žalbu B.P. i poništio navedeno prvostepeno rešenje. Okružni sud u Novom Sadu je presudom od 29. oktobra 2004. godine odbio tužbu podnosilaca ustavne žalbe podnetu protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Rešenjem prvostepenog organa od 6. decembra 2004. godine, donetim u ponovnom postupku, oglašena je ništavom urbanistička dozvola broj I-3-353-283/96 od 17. juna 2002. godine, a postupak u ovom predmetu prekinut je do pravnosnažnog okončanja spora koji se po tužbi B.P. vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3219/02, radi poništaja ugovora o ustupanju prava korišćenja tavanskog prostora od 14. decembra 2001. godine. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6801/05 od 25. januara 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj navedenog ugovora, sa obrazloženjem da je tužba podneta zbog povrede prava preče kupovine u smislu člana 10. Zakona o prometu nepokretnosti, neblagovremena. Navedena presuda potvrđena je presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6655/07 od 12. novembra 2007. godine.

Podneskom od 19. januara 2009. godine M.P. je obavestila prvostepeni organ da je došlo do promene u vlasničkim odnosima, zbog čega je tražila da se novim vlasnicima dozvoli mešanje u postupak.

Podnosioci ustavne žalbe su podneskom od 3. februara 2009. godine zahtevali da se nastavi osporeni upravni postupak, budući da je pravnosnažno okončan parnični postupak koji je bio razlog za prekid postupka.

Prvostepeni organ je, na raspravi održanoj 13. maja 2009. godine, naložio strankama da, zbog promena u vlasničkim odnosima, u roku od 30 dana, dostave odluku skupštine stanara potpisanu od vlasnika stanova kojima pripada više od 50% ukupne površine stanova i dokaze o vlasništvu za sve davaoce saglasnosti, kao i aneks ugovora o ustupanju tavanskog prostora.

Rešenjem prvostepenog organa od 24. decembra 2009. godine, donetim na osnovu člana 141. Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja iz 1995. godine, u vezi sa članom 218. Zakona o planiranju i izgradnju iz 2009. godine, odbijen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za izdavanje urbanističke dozvole za pretvaranje tavanskog prostora u stambeni prostor u stambenoj zgradi u ulici Jovana Đorđevića 1 u Novom Sadu. U obrazloženju rešenja je navedeno da podnosioci ne ispunjavaju uslove propisane članom 18. Zakona o održavanju stambenih zgrada, zbog toga što data saglasnost nije procentualno potrebna saglasnost za izvođenje predmetnih radova. Pokrajinski sekretarijat za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo je rešenjem od 6. maja 2010. godine usvojio žalbu podnosilaca ustavne žalbe i poništio prvostepeno rešenje od 24. decembra 2009. godine, a u obrazloženju je istakao da se nepravilno prvostepeni organ upustio u utvrđivanje činjenica koje se tiču saglasnosti za izvođenje spornih radova, u situaciji kada je u pravnosnažno okončanom parničnom postupku utvrđeno da je ugovor od 14. decembra 2001. godine „zaključen u skladu sa zakonom“. Drugostepeni organ je ocenio da promene u vlasničkim odnosima koje su nastupile nakon zaključenja tog ugovora nemaju uticaja na rešavanje o zahtevu podnosilaca, budući da je tavanskim prostorom raspolagano na način određen navedenim ugovorom zaključenim između investitora i stambene zgrade. Takođe je navedeno da se prvostepeni organ u uvodu rešenja nije pozvao na odredbe Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine iz kojih proizlazi stvarna nadležnost tog organa za rešavanje upravnih stvari iz oblasti urbanizma.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje 11. novembra 2010. godine, na osnovu člana 218. Zakona o planiranju i izgradnju iz 2009. godine, kojim je podnosiocima ustavne žalbe izdao urbanističku dozvolu za predmetnu rekonstrukciju tavanskog prostora. Drugostepeni organ je rešenjem od 28. januara 2011. godine poništio navedeno rešenje, iz razloga što se prvostepeni organ nije pozvao na odredbe člana 54. stav 4. u vezi sa članom 134. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji. Takođe je ukazano prvostepenom organu da strankama treba predočiti, ukoliko nisu podnele zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju po ranije važećim propisima, da prema važećem Zakonu o planiranju i izgradnji urbanistička dozvola nije predviđena kao jedan od dokaza koji se podnose uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole, te da svoj zahtev mogu preimenovati u zahtev za izdavanje lokacijske dozvole.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2494/11 od 5. oktobra 2012. godine, donetom nakon održane usmene javne rasprave, odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnosioci ustavne žalbe osporili zakonitost navedenog drugostepenog rešenja, a u obrazloženju je konstatovano da je pobijanim rešenjem poništeno prvostepeno rešenje zbog toga što nije u svemu postupljeno po nalozima tuženog organa. Taj sud je, takođe, konstatovao da će podnosioci u ponovnom postupku pred prvostepenim organom imati mogućnost da protiv novog rešenja izjave odgovarajuće pravno sredstvo, ukoliko ne budu zadovoljni odlukom.

Rasprave zakazane za 16. septembar i 1. oktobar 2014. godine odložene su zbog štrajka advokata u Republici Srbiji.

Na raspravi održanoj 31. marta 2015. godine podnosiocima ustavne žalbe je ostavljen rok od osam dana da se izjasne o tome hoće li predmetni zahtev precizirati kao zahtev za izdavanje lokacijske dozvole, ukoliko nisu podneli zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju. Punomoćnica podnosilaca je istakla da se postupak po zahtevima podnetim pre stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine mora nastaviti po propisima koji su važili do stupanja na snagu tog zakona, te da su isto zakonsko rešenje sadržali i ranije važeći zakoni iz ove oblasti. Do dostavljanja spisa predmeta broj I-3-353-283/96 Ustavnom sudu 21. maja 2015. godine, prvostepeni organ nije dalje postupao u ovom predmetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je postupanjem upravnih organa i Upravnog suda u osporenom postupku koji se vodi po njihovom zahtevu za izdavanje urbanističke dozvole povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je postupak pokrenut 1996. godine i još nije pravnosnažno okončan.

Za odlučivanje Ustavnog suda o povredi označenog ustavnog prava od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom rešenju pogrešno ocenjeni dokazi, da je iz utvrđenih činjenica izveden pogrešan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je pogrešno primenjen pravni propis na osnovu koga se rešava upravna stvar, ili ako nađe da je na osnovu slobodne ocene trebalo doneti drukčije rešenje, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 233. stav 1.).

Odredbom člana 24. stav 3. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta ima mesta žalbi nije u roku od 60 dana ili u posebnim propisom određenom kraćem roku doneo nikakvo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da se obrati svojih zahtevom drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje, pod uslovom da ga nije doneo ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju. Važeći Zakon o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) sadrži odredbu suštinski iste sadržine u članu 19. stav 2. zakona.

Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji se vodi pred Gradskom upravom za urbanizam i stambene poslove grada Novog Sada u predmetu broj I-3-353-283/96. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je period merodavan za odlučivanje o povredi označenog prava započeo 18. aprila 1996. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe Đurađ Mitraković podneo zahtev za izdavanje urbanističke dozvole i da predmetna upravna stvar ni posle 19 godina još nije pravnosnažno rešena. Ovaj sud je, takođe, konstatovao da se u spisima ne nalazi zahtev ostalih podnosilaca ustavne žalbe za izdavanje urbanističke dozvole, ali je imao u vidu da je u osporenom postupku odlučivano o zahtevu svih investitora za izdavanje urbanističke dozvole, na osnovu ugovora o ustupanju tavanskog prostora koji su podnosioci ustavne žalbe kao investitori zaključili sa predmetnom stambenom zgradom 14. decembra 2001. godine, te je od navedenog datuma ocenjivao opravdanost trajanja postupka u odnosu na ostale podnosioce ustavne žalbe.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u predmetnom postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da je prvostepeni organ dva puta prekinuo postupak odlučivanja o predmetnom zahtevu, do pravnosnažnog okončanja upravnog spora, odnosno parničnih postupaka, te da je postupak bio u prekidu ukupno nešto duže od osam godina. Ustavni sud naglašava da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti Odluku Ustavnog suda Už-27/2010 od 18. jula 2012. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs), ukoliko ne postoji neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka. Ovaj sud je, s tim u vezi, utvrdio da su navedeni postupci pred nadležnim sudovima okončani u rokovima koji se mogu oceniti razumnim, ali da je prvostepeni organ nedopustivo dugo odlagao donošenje rešenja o zahtevu nakon pravnosnažnog okončanja parničnih postupaka čiji je ishod čekao. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je prvostepeni organ pokazao neaktivnost u periodu nakon donošenja osporene presude Upravnog suda, budući da već dve i po godine nije doneo rešenje u ponovnom postupku. Međutim, po oceni Ustavnog suda, trajanju osporenog postupka prevashodno je doprineo drugostepeni organ, davanjem nejasnih i kontradiktornih naloga prvostepenom organu i propuštanjem da, saglasno članu 233. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, sam otkloni nedostatke u postupku donošenja prvostepenog rešenja i reši upravnu stvar. Ovo posebno stoga što su se, kao sporna, postavila pitanja ocene dokaza izvedenih u prvostepenom postupku, odnosno primene materijalnog prava. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud godinu dana i sedam meseci odlučivao o tužbi, da bi vratio predmet u fazu prvostepenog rešavanja, iako drugostepeno rešenje od 28. januara 2011. godine ne sadrži precizan nalog u skladu sa kojim prvostepeni organ treba da postupi donoseći rešenje u ponovnom postupku.

Ustavni sud nalazi da u predmetnoj upravnoj stvari nema posebno složenih činjeničnih ili pravnih pitanja, kao i da odluka u predmetnoj upravnoj stvari za podnosioce ustavne žalbe nije od egzistencijalnog značaja, budući da iz spisa predmeta proizlazi da su podnosioci za sve vreme trajanja postupka imali rešeno stambeno pitanje.

Prilikom ispitivanja da li su podnosioci ustavne žalbe svojim radnjama doprineli predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke. Ustavni sud, takođe, ukazuje da stranke imaju pravo da koriste sva procesna sredstva, uključujući pravne lekove, pri čemu se vreme koje je objektivno potrebno za odlučivanje o njihovim zahtevima ne može računati ni kao radnja odlaganja od strane podnosioca, niti se može staviti državi na teret. Ustavni sud je, međutim, utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe, uprkos tome što je pre donošenja odluke o njihovom zahtevu podneta tužba za poništaj spornog ugovora o ustupanju tavanskog prostora, pred nadležnim sudom osporavali drugostepeno rešenje kojim je zbog navedene okolnosti poništeno rešenje o izdavanju urbanističke dozvole, čime su postupak nepotrebno produžili za godinu i po dana. Ustavni sud, takođe, ocenjuje da su podnosioci mogli uticati na brže odlučivanje nadležnih organa blagovremenim podnošenjem predloga za nastavak postupka koji je bio u prekidu. Konačno, podnosioci ustavne žalbe su se obraćali isključivo prvostepenom organu, propuštajući da izjave žalbu drugostepenom organu zbog nepostupanja po njihovom zahtevu u ponovnom postupku, a potom i tužbu zbog ćutanja uprave, u skladu sa zakonom, čime bi sprečili neaktivnost prvostepenog organa u periodu od pet i po godina. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe Đurađ Mitraković 18. aprila 1996. godine podneo neuredan zahtev i da ga je uredio posle pet godina i osam meseci, na zahtev nadležnog organa.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome se već 19 godina odlučuje o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za izdavanje urbanističke dozvole, navedeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak, te je utvrdio povredu prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje predmetnog postupka i doprinos podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od toga da upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim organima da preduzmu neophodne mere kako bi se predmetni upravni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 4. izreke.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im zbog „nezakonitog, odnosno nepravilnog rada upravnih organa“ pripada pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, te da im je, posledično, imovina umanjena za iznos koji je postavljen u odštetnom zahtevu. Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 35. i člana 58. stav 1. Ustava vezuje za zahtev za naknadu štete istaknut u postupku pred ovim sudom, Ustavni sud nije razmatrao ove navode sa stanovišta označenih ustavnih prava.

8. U vezi sa zahtevom podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosioci nisu dostavili dokaze o šteti koja im je prouzrokovana i dokaze o uzročnoj vezi između postupanja upravnih organa i Upravnog suda i prouzrokovane materijalne štete, te je zahtev odbacio rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke ove odluke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Podnositeljka ustavne žalbe Sunčica Jojić smatra da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da meritorno odlučuje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja istog suda kojim je odbačen njen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, te da su rešenjem Rž up. 8/14 od 28. novembra 2014. godine, kojim je odbačena njena žalba, povređena prava podnositeljke na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja tog suda R4 u. 60/14 od 2. oktobra 2014. godine, kojim je odbačen kao nedozvoljen njen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnet 23. septembra 2014. godine, budući da je postupak u predmetu U. 2494/11 Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2494/11 okončan donošenjem presude 5. oktobra 2012. godine. U obrazloženju osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda se navodi da iz odredbe člana 8b Zakona o uređenju sudova proizlazi da taj sud odlučuje o žalbama protiv rešenja kojima je odlučeno o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku samo kao drugostepeni sud, odnosno kada je u pitanju žalba izjavljena protiv rešenja kojima su nižestepeni sudovi odlučivali o tom zahtevu, iz čega proizlazi da žalba protiv rešenja kojim je Vrhovni kasacioni sud odlučio o tom zahtevu nije dozvoljena.

Ustavni sud ukazuje da je odredbama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/2009, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13) propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a stav 1.); da ako se zahtev odnosi na postupak koji je u toku pred Privrednim apelacionim sudom, Prekršajnim apelacionim sudom ili Upravnim sudom, o zahtevu odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 8a stav 3.); da se protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana (član 8b stav 3.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom (član 30. stav 1.); da ako zakonom nije drukčije određeno, Vrhovni kasacioni sud o pravnim sredstvima odlučuje u veću od pet sudija (član 32.).

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82, 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13 i 55/14) propisano je da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14) propisano je: da Vrhovni kasacioni sud odlučuje u veću sastavljenom od troje sudija (član 37. stav 2.); da se žalba podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud i protivnu stranku (član 377. stav 1.); da će prvostepeni sud neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu da odbaci rešenjem, bez odlaganja (član 378. stav 1.); da je žalba nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, ako je žalbu izjavilo lice koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili ako lice koje je izjavilo žalbu nema pravni interes za izjavljivanje žalbe (član 378. stav 3.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da odbaci žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili kao nedozvoljenu (član 387. stav 1. tačka 1)); da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano (član 399. stav 1.); da se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na žalbu protiv presude, osim odredbe člana 383. stav 4. ovog zakona, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano (član 402).

Imajući u vidu navedene odredbe Zakona o uređenju sudova, Ustavni sud ocenjuje da se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Upravnim sudom, može podneti zahtev za zaštitu tog prava Vrhovnom kasacionom sudu i da se protiv odluke donete o tom zahtevu može izjaviti žalba Vrhovnom kasacionom sudu, nezavisno od toga koji sud je odlučivao o zahtevu. Ovo stoga što je nadležnost Vrhovnog kasacionog suda za odlučivanje o žalbi protiv rešenja donetog po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ustanovljena odredbom člana 8b stav 3. tog zakona i Zakona o uređenju sudova i nije suspendovana drugom odredbom zakona. Iz navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku proizlazi da se kao nedozvoljena može odbaciti žalba lica koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili koje nema pravni interes za izjavljivanje žalbe. Ustavni sud, s tim u vezi, ističe da je Vrhovni kasacioni sud osporeno rešenje doneo primenom odredbe člana 387. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, koja ovlašćuje drugostepeni organ da odbaci žalbu kao nedozvoljenu, pri čemu iz obrazloženja osporenog rešenja ne proizlazi da je žalba nedozvoljena iz nekog od razloga navedenih u članu 378. stav 3. tog zakona. Polazeći od svega navedenog, ovaj sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio merodavno procesno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, što je dovelo do povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. Ustava. Imajući u vidu da je žalba protiv rešenja dozvoljena, ako zakonom nije drugačije propisano, a da pravo na žalbu protiv odluke o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku nije isključeno nijednom odredbom zakona, Ustavni sud nalazi da je osporenim aktom podnositeljki istovremeno povređeno i pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, jer joj je uskraćeno pravo da se u postupku pred Vrhovnim kasacion im sud om meritorno odluči o navedenom pravnom sredstvu.

Utvrdivši navedene povrede prava, Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog članom članom 36. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacion og sud a Rž up. 8/14 od 28. novembra 2014. godine, odlučujući kao u tački 1. izreke.

10. Polazeći od toga da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odlučivano o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu, kojim postupak rešavanja o zahtevu podnosilaca nije pravnosnažno okončan, već se upravni postupak i dalje vodi pred Gradskom upravom za urbanizam i stambene poslove grada Novog Sada u predmetu broj I-3-353-283/96, a imajući u vidu da je Ustavni sud već utvrdio povredu označenog ustavnog prava u tom postupku, to nije postojala potreba da se, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda ili odredi drugi način otklanjanja posledica povrede prava utvrđene u tački 1. izreke.

11. Ocenjujući navode ustavne žalbe da je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2494/11 od 5. oktobra 2012. godine podnosiocima povređeno „pravo da sud nepristrasno odluči o tome koje materijalno pravo se ima primeniti“, Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba preuranjena.

Saglasno odredbi člana 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak. U tom slučaju, drugostepeni organ je dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo da izjavi žalbu.

Kako je drugostepenim rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo poništeno prvostepeno rešenje Gradske uprave za urbanizam i stambene poslove grada Novog Sada broj I-3-353-283/96 od 11. novembra 2010. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje prvostepenom organu, te kako u ponovnom postupku nije donet konačni upravni akt, upravni postupak u kome se rešava o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe još uvek je u toku. Činjenica da je sud u upravnom sporu pokrenutom protiv drugostepenog rešenja kojim je uvažena žalba protivne stranke u postupku i poništeno prvostepeno rešenje, odbio kao neosnovanu tužbu podnosilaca ustavne žalbe, ne znači da su iscrpljena pravna sredstva u ovoj pravnoj stvari, jer će podnosioci ustavne žalbe u ponovnom postupku pred upravnim organom imati mogućnost da istaknu sve činjenice koje su iznosili u tužbi, kao i da brane svoja prava i zakonom zaštićene interese, što i Upravni sud konstatuje u osporenoj presudi.

Ustavni sud je, stoga, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2494/11 od 5. oktobra 2012. godine , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući, takođe, kao u drugom delu tačke 2. izreke.

12. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

13. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti