Povreda prava na pravično suđenje zbog nedozvoljenog utvrđivanja ništavosti zaveštanja

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio sudsko rešenje. Sud u ostavinskom postupku nije imao ovlašćenje da kao prethodno pitanje utvrđuje ništavost usmenog zaveštanja, već je morao uputiti stranke na parnicu zbog spornih činjenica.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9281/2013
04.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalb i Jovanke Tomić iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovanke Tomić i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 533/13 od 26. septembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Šapcu Gž. 533/13 od 26. septembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi učesnice u postupku Jovanke Tomić izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici O. 247/13 od 30. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovanka Tomić iz Loznice podnela je, 12. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Dragana Filipovića, advokata iz Loznice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 533/13 od 26. septembra 2013. godine i rešenja Osnovnog suda u Loznici O. 247/13 od 30. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka se istovremeno poziva i na povredu prava garantovanih odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je Republika Srbija proglašena za naslednika predmetne zaostavštine, budući da ostavilac nije imao zakonske naslednike, a u ostavinskom postupku je utvrđeno da je usmeno zaveštanje ostavioca ništavo. Navodi o povredi Ustavom zajemčenih prava zasnivaju se, u suštini, na tvrdnji da spor oko punovažnosti zaveštanja ne može biti predmet vanparničnog postupka, već se isključivo u parničnom postupku može utvrđivati pravna valjanost zaveštanja. Polazeći od navedenog, podnositeljka smatra da su joj osporenim rešenjima povređena označena prava, pa predlaže da se ta rešenja ponište, kao i da joj se odredi naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporena rešenja i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Osnovnog suda u Loznici O. 437/12 od 18. jula 2012. godine prekinut je ostavinski postupak vođen iza smrti pok. D. M. i upućena je Republika Srbija da protiv Jovanke Tomić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, u roku od 30 dana od pravosnažnosti ovog rešenja, podnese tužbu radi utvrđenja da je ništavo usmeno zavešatanje ostavioca od 21. septembra 2010. godine, a ukoliko u nevedenom roku ne pokrene parnicu ili po pravosnažnom okončanju parnice, ostavinski postupak će se nastaviti. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da se Republika Srbija javila na nasleđe zajedno sa zaveštajnim naslednikom i da se pozvala na ništavost usmenog zaveštanja, pa je, u smislu člana 119. Zakona o vanparničnom postupku, Osnovni sud odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Loznici O. 247/13 od 30. aprila 2013. godine na zaostavštini pok. D. M, koju čini imovina bliže označena u izreci ovog rešenja, za naslednika je oglašena Republika Srbija.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 533/13 od 26. septembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba učesnice, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Loznici O. 247/13 od 30. aprila 2013. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je Jovanka Tomić bila vanbračna supruga ostavioca; da je ostavilac, pred smrt, poslednju volju izrekao pred dva svedoka i vanbračnom suprugom, u čiju je korist raspolaganje izvršeno; da su ta dva svedoka u pismenoj formi sačinili izjavu o poslednjoj volji zaveštaoca, koja je predata sudu 29. oktobra 2010. godine; da je prvostepeni sud na ročištu održanom 29. decembra 2010. godine proglasio usmeno zaveštanje; da je prvostepeni sud u ostavinskom postupku pravilno zaključio da Jovanka Tomić nema pravnog osnova da bude oglašena za naslednika na zaostavštini svog vanbračnog druga, jer je usmeno zaveštanje bilo ništavo.

Polazeći od odredaba člana 110, člana 160. stav 3. i člana 161. Zakona o nasleđivanju, drugostepeni sud je ocenio da nije bio opravdan prekid ostavinskog postupka i upućivanje Republike Srbije da podnese tužbu radi utvrđenja da je usmeno zavešatanje ništavo, budući da, u konkretnom slučaju, nisu bile sporne činjenice koje se odnose na punovažnost predmetnog zaveštanja, tako da nepokretanje takve parnice nije od značaja za odluku da je zakonski naslednik predmetne zaostavštine Republika Srbija.

Pored toga, drugostepeni sud ukazuje i da propust prvostepenog suda da oceni izjavu svedoka usmenog zaveštanja D. A. od 20. juna 2012. godine, nije bilo od takvog značaja da bi pobijano rešenje moralo biti ukinuto. Ovo stoga što iz izjave svedoka na osnovu kojih je usmeno zaveštanje proglašeno, jasno i nedvosmisleno proizlazi da osim pomenutih lica niko više nije bio prisutan izjavi poslednje volje zaveštaoca, pa ni svedok D. A, koji je svoju izjavu dao po proteku roka predviđenog odredbom člana 111. Zakona o nasleđivanju, tako da ta izjava nije u skladu sa tom odredbom Zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su garantovana odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03) je propisano da su ništave one odredbe usmenog zaveštanja kojima se nešto ostavlja zaveštajnim svedocima, njihovim bračnim drugovima, precima, potomcima i srodnicima u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva zaključno, kao i bračnim drugovima svih tih lica (član 160. stav 3.).

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „ Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05) propisano je: da ako su među učesnicima sporne činjenice važne za rešenje prethodnog pitanja, sud će ih uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu ili postupak pred upravnim organom radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa, da će sud uputiti na parnicu, odnosno na postupak pred upravnim organom onog učesnika čije pravo smatra manje verovatnim, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 23.); da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, a ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno na postupak pred upravnim organom (član 24.); da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ili postupak pred organom uprave, ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo, da će ovako sud postupiti ako su sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, a naročito punovažnost ili sadržina testamenta ili odnos naslednika i ostavioca na osnovu koga se po zakonu nasleđuje (član 119.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, što bi ukazivalo na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Republika Srbija se prijavila kao nasledni učesnik, zajedno sa zaveštajnim naslednikom - podnositeljkom ustavne žalbe, i pozvala se na ništavost predmetnog usmenog zaveštanja, pa je sud doneo rešenje kojim je prekinut ostavinski postupak vođen iza smrti pok. D. M. i upućena je Republika Srbija da protiv podnositeljke ustavne žalbe podnese tužbu radi utvrđenja da je ništavo navedeno zaveštanje. Međutim, iako, u međuvremenu, Republika Srbija nije pokrenula parnični postupak radi utvrđenja ništavosti pomenutog zaveštanja, drugostepeni sud je osporenim rešenjem odbio kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv prvostepenog rešenja o nasleđivanju, zasnivajući svoju odluku na pravnom stavu da je predmetno usmeno zaveštanje ništavo, te da nije bio opravdan prekid ostavinskog postupka i upućivanje Republike Srbije da podnese tužbu radi utvrđenja da je to zaveštanje ništavo, budući da nisu bile sporne činjenice koje se odnose na punovažnost predmetnog zaveštanja.

Iz odredaba člana 119. Zakona o vanparničnom postupku proizlazi da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da povedu parnicu ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, a naročito punovažnost ili sadržina testamenta . To znači da u slučaju kada je među naslednim učesnicima sporna činjenica - punovažnost zaveštanja, sud u postupku raspravljanja zaostavštine nema ovlašćenja da, kao prethodno pitanje, utvrđuje da li je sporno zaveštanje ništavo, već je dužan da uputi naslednog učesnika koji osporava zaveštanje da, u određenom roku, pokrene parnicu kako bi dokazao da je to zaveštanje ništavo. Ako nasledni učesnik, koji je u postupku raspravljanja zaostavštine upućen da pokrene parnicu kako bi dokazao da je zaveštanje ništavo, u ostavljenom roku, ne pokrene parnični postupak, sporno zaveštanje koje je proglašeno pred sudom ostaje punovažno sve dok se u parničnom postupku, koji bi eventualno pokrenuo nezadovoljni nasledni učesnik, ne utvrdi njegova ništavost.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da nije pravno utemeljen stav drugostepenog suda da se u postupku raspravljanja zaostavštine iza smrti pok. D. M kao prethodno pitanje mogla utvrditi ništavost predmetnog usmenog zaveštanja, a što je za pravnu posledicu imalo da se za naslednika navedenog ostavioca oglasi Republika Srbija, a ne podnositeljka ustavne žalbe, kao zaveštajni naslednik. Naime, drugostepeni sud je izašao iz okvira zakonom propisanog ovlašćenja kada je, kao prethodno pitanje, utvrđivao ništavost predmetnog zaveštanja. Ovo naročito zato što su među učesnicima nasleđivanja bile i sporne činjenice – broj svedoka zaveštanja od kojih zavisi punovažnost predmetnog zaveštanja. Na taj način, po oceni Ustavnog suda, podnositeljki ustavne žalbe je zbog proizvoljne primene procesnog, a s tim u vezi i materijalnog prava, osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjima podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 533/13 od 26. septembra 2013. Godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi nasledne učesnice u postupku Jovanke Tomić izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici O. 247/13 od 30. aprila 2013. godine , pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke određeno otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi ostalih označenih prava .

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog nedozvoljenog utvrđivanja ništavosti zaveštanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti