Usvajanje ustavne žalbe zbog nedovoljne naknade štete za povredu razumnog roka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Dosuđeni iznos od 600 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku ocenjen je kao neadekvatan i povišen na 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. M . iz sela Bajevica kod Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. M . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2169/12 od 25. septembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2169/12 od 25. septembra 2 012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku po žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 1277/11 od 12. januara 2012. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M . iz sela Bajevica kod Novog Pazara podneo je , 4. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Š . D, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2169/12 od 25. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav. 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 1277/11 od 12. januara 2012. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio utvrđenje prava svojine na označenim delovima predmetnih nepokretnosti. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, drugostepeni sud je u osporenoj presudi ocenio da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je pogrešno primenio materijalno pravo. Podnosilac je naveo da je drugostepeni sud u konkretnom slučaju primenio odredbu člana 226. stav 1. Zakona o udruženom radu, a da pri tome nije naveo kada je taj zakon objavljen i do kada je bio na snazi. Podnosilac je istakao da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer se sud pozvao na to da je tužilac znao da su sporne nepokretnost i upisan e na tužene, a što je suprotno utvrđenom činjeničnom stanju. S tim u vezi, podnosilac je naveo da se on na ročištu održanom 7. decembra 2011. godine izjasnio da je do saznanja te činjenice došao neposredno pred podnošenje tužbe, s obz irom na to da je on i sada u državini predmetnih nepokretnosti, a da sud tu činjenicu uopšte nije cenio. Prema navodima podnosioca, drugostepeni sud nije imao u vidu da je on bio savestan držalac predmetnih nepokretnosti i da u odnosu na njega nije vođen bilo kakav postupak, niti je utvrđeno da je on na bilo koji način bio nesavestan, jer mu državina nikad nije bila osporena od strane tuženih. Podnosilac je istakao da drugostepeni sud nije osporio činjenicu da je on stekao pravo svojine na predmetnim nepokretnostima na osnovu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, već je ocenio kao pravilno utvrđenu, ali je nasuprot tome prvostepenu presudu preinačio pozivajući se na odredbe Zakona o udruženom radu, koje se ne mogu primeniti na imovinske odnose fizičkih lica. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete. Pored toga, podnosilac je tražio i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i predmet Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 1277/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 1277/11 od 12. januara 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema tuženim Republici Srbiji, JP „P . S .“ B. i JP „S .“ B. – V . „M .“ N, i utvrđeno da je tužilac vlasnik nepokretnosti označen ih kao: deo katastarske parcele broj 866/1 , KO B, mzv. R . J, sa merama i granicama bliže opisanim u izreci, u površini od 105 m² i deo katastarske parcele broj 868/1 , KO B, putno zemljište, u merama i granicama bliže opisanim u izr eci, u površini od 151 m², pa su obavez ani tuženi da mu ovo pravo priznaju i trpe promene u Katastru nepokretnosti. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac u tužbi i tokom rasprave, preko svog punomoćnika, istakao da je vlasnik i korisnik predmetnih nepokretnosti, te da su 1970. godine predmetne nepokretnosti upisane na tužene bez pravnog osnova; da među strankama nije sporno da su predmetne nepokretnosti do 1970. godine bile u svojini I. M, oca tužioca; da je među strankama sporno da li su tuženi predmetne nepokretnosti stekli legalno, sa pravnim osnovom, na jedan od zakonom propisanih načina iz člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te ako nisu, da li je tužilac kao zakonski naslednik svog oca vlasnik nepokretnosti po osnovu nasleđivanja ili po osnovu pravnog posla; da kako je tužilac jedini naslednik pok. I. M, koji je bio vlasnik spornih nepokretnosti do 1970. godine, kada su te nepokretnosti up isane na ime tuženih, te kako su ugovorom o deobi (poklonu) od 26. aprila 1961. godine iste poklonjene tužiocu, to ih je on stekao putem nasleđivanja i pravnog posla; da tuženi sporne nepokretnost i nisu stekli ni na jedan od načina iz člana 20. Zakona o osno vama svojinskopravnih odnosa, te oni ovu nepokretnost drže bez pravnog osnova.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2169/12 od 25. septembra 2012. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 1277/11 od 12. januara 2012. godine, tako što je odbijen predmetni tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da su se predmetne katastarske parcele po popisnom katastru vodile na I. M, oca tužioca, čiji je on jedini zakonski naslednik; da se od aerofotogrametrijskog premera 1970. godine sporne parcele vode kao vlasništvo Republike Srbije, s tim što je na katastarskoj parceli 866/1, KO B . upisan kao korisnik JP „S .“, a na katastarskoj parceli 868/1, KO B. upisan kao korisnik JP „P . S .“; da prvostepeni sud nalazi da su u toku postupka izrade Katastra nepokretnosti predmetne parcele bez pravnog osnova upisane kao državna svojina, a da su kao korisnici označeni drugotuženi i trećetuženi, te da su bez pravnog osnova deposedirane i prešle sa I. M. na tužene; da je pri tome utvrđeno da je 26. aprila 1961. godine pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru zaključen ugovor o deobi Ov. broj 10/II-61 između I. M, oca tužioca, i tužioca i N. M, te da isti ugovor predstavlja ugovor o poklonu; da je navedenim ugovorom I. M. kao poklonodavac poklonio tužiocu sporne nepokretnosti, iz čega proizlazi da je tužilac putem pravnog posla stekao pravo svojine na tim nepokretnostima i da su ispunjeni uslovi iz člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je prvostepeni sud našao da tuženi sporne nepokretnost i nisu stekli ni po jednom pravnom osnovu, da je drže bez pravnog osnova, te je utvrdio da je tužilac vlasnik istih; da drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je pogrešno primenio materijalno pravo usled čega je odluka preinačena; da, shodno članu 226. stav 1. Zakona o udruženom radu, ako je nepokretnost postala društveno sredstvo bez pravnog osnova njeno vraćanje se može zahtevati u roku od pet godina počev od dana saznanja, a najdocnije u roku od deset godina; da tužilac tokom postupka nije dokazao da je na spornim nepokretnostima plaćao obaveze prema društvenoj zajednici deset ili više godina, da nije dokazao da je bio u državini predmetnih nepokretnosti, te da za vreme važenja istog Zakona nije podnosio tužbu za priznanje prava svojine ili tužbu za naknadu štete zbog nekorišćenja, te da stoga proizlazi da su iste zakonskom konvalidacijom postale društvena svojina; da je na osnovu iznetih razloga, a sh odno članu 380. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (član 7. stav 2.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke (član 221. stav 1.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 223. stav 1.); da će se sud postavljanjem pitanja i na drugi pogodan način starati da se u toku rasprave daju objašnjenja o svemu što je potrebno da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku, kao i da, izuzetno, odredi izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, radi utvrđivanja činjenica bitnih za odluku, samo kada je to određeno zakonom (član 299.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave (član 369. stav 1.); da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.); da će drugostepeni sud rešenjem ukinuti prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje i kad je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo n epotpuno utvrđeno (377. tačka 2)); da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 380. tačka 4)).

Odredbom člana 226. stav 1. Zakona o udruženom radu („Službeni list SFRJ“, br. 53/76, 57/83, 85/87, 6/88, 11/88 - prečišćen tekst i 40/89) bilo je propisano da ako je nepokretnost postala društveno sredstvo bez pravnog osnova, njeno vraćanje može se zahtevati u roku od pet godina počev od dana saznanja, a najdocnije u roku od deset godina. Osnovni tekst Zakona o udruženom radu („Službeni list SFRJ“, broj 53/76) sadržao je u članu 268. stav 1. istu odredbu. Stupanjem na snagu Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava SRJ („Službeni list SRJ“, broj 1/92), 27. aprila 1992. godine, bilo je propisano u članu 13. stav 1. tačka 6) da prestaje da važi Zakon o udruženom radu.

Odredbama člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da se pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na tome da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio predmetni tužbeni zahtev.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

U predmetnom parničnom postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da je pravni prethodnik tužioca, čiji je on jedini zakonski naslednik, bio vlasnik spornih katastarskih parcela, te da je tužilac na osnovu pravnog posla (ugovora o poklonu) stekao pravo svojine na tim parcelama. Pored toga, utvrđeno je da su u toku postupka izrade Katastra nepokretnosti sporne parcele bez pravnog osnova upisane kao državna svojina, a da su kao korisnici označena tužena javna preduzeća. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja , prvostepeni sud je usvojio predmetni tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine. Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi potpuno i pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. U osporenoj presudi drugostepeni sud se pozvao na odredbu člana 226. stav 1. Zakona o udruženom radu, te je ocenio da su sporne katastarske parcele „zakonskom konvalidacijom“ postale društvena svojina. U prilog takvom svom stavu, drugostepeni sud je naveo da tužilac tokom postupka nije dokazao da je bio u državini predmetnih nepokretnosti.

Ustavni sud konstatuje da se, u skladu sa odredbom člana 226. stav 1. Zakona o udruženom radu, vraćanje nepokretnosti koja je postala društveno sredstvo mo glo zahtevati u roku od pet godina od dana saznanja, a najkasnije u roku od deset godina. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da primena navedene odredbe Zakona o udruženom radu na određeni imovinskopravni odnos podrazumeva ne samo da je određena nepokretnost upisana u javne knjige kao društveno sredstvo nekog društveno-pravnog lica, već da je to društveno-pravno lice i ušlo u posed nepokretnosti i da je ko risti (videti Odluku Ustavnog suda Už-6164/2012 od 9. aprila 2015. godine). U konkretnom slučaju, prvostepeni sud nije imao u vidu navedenu zakonsku odredbu, te stoga nije ni utvrđivao da li su tuženi u posedu spornih nepokretnosti, odnosno u čijoj državini se one nalaze. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da su među strankama sporne činjenice da li su tuženi na predmetnim nepokretnostima stekli pravo svojine na jedan od zakonom propisanih načina, u skladu sa članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, i da li je tužilac vlasnik tih nepokretnosti po osnovu nasleđivanja ili pravnog posla, pa je sud te činjenice i utvrđivao u postupku, smatrajući da su samo one pravno relevantne za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva. S obzirom na to da prvostepeni sud u predmetnom postupku nije utvrdio koja od parničnih stranaka se nalazi u posedu spornih nepokretnosti, a da je drugostepeni sud ocenio da je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, Ustavni sud nalazi da je zaključivanje drugostepenog suda da tužilac tokom postupka nije dokazao da je bio u državini predmetnih nepokretnosti proizvoljno. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je tužilac u tužbi i tokom rasprave isticao da je korisnik spornih nepokretnosti , a što je konstatovano u prvostepenoj presudi, dok tuženi tokom postupka nisu isticali da se te nepokretnosti nalaze u njihovoj državini. Pored tog a, Ustavni sud nalazi da ocena drugostepenog suda da tužilac tokom postupka nije dokazao da je na spornim nepokretnostima plaćao obaveze prema društvenoj zajednici, kao i ocena da tužilac nije podnosio tužbu za utvrđenje prava svojine, odnosno tužbu za naknadu štete zbog nekorišćenja istih nepokretnosti, nisu pravno relevantne za primenu odredbe člana 226. stav 1. Zakona o udruženom radu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj presudi nije dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoju ocenu o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 1277/11 od 12. januara 2012. godine. Stoga je , primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđenje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava za sada preuranjen, budući da će se postupak po žalbi tuženih ponoviti, čime će i eventualna povreda ovog prava biti preispitana u postupku pred nadležnim sudom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs).

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/ 13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog nedovoljne naknade štete za povredu razumnog roka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti