Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete od države

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da je Apelacioni sud pravilno primenio materijalno pravo. Zaključeno je da se na zastarelost potraživanja naknade štete od države zbog akta terorizma primenjuju opšti rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Arsića iz Strelice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Arsića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2657/12 od 23. avgusta 2012. godine, u stavu drugom izreke .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Arsić iz Strelice izjavio je, 4. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Srđana Stankovića, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2657/12 od 23. avgusta 2012. godine , u stavu drugom izreke , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovani njegov tužbeni zahtevi kojim je tražio da se obaveže Republika Srbija da mu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene fizičke bolove, strah i naruženost, sa obrazloženjem da je u tom delu zastarelo potraživanje; da njegovo potraživanje nije zastarelo, jer je šteta pričinjena krivičnim delom terorizma, zbog čega je drugostepeni sud trebalo da primeni privilegovani rok zastarevanja (15 godina) na koji upućuje član 377. Zakona o obligacionim odnosima, a ne rok propisan odredbom člana 376. stav 1. istog zakona; da je drugostepeni sud bez ikakvog osnova za jedan vid nematerijalne štete (za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti) primenio objektivni - petogodišnji rok zastarevanja, dok je za ostale vidove nematerijalne štete primenio subjektivni - trogodišnji rok i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 44951/2010 od 16. februara 2011. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu, ovde podnosioc u ustavne žalbe , na ime naknade nematerijalne štete isplati - za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 400.000 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 150.000 dinara , kao i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 100.000 dinara, što ukupno iznosi 850.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke ove presude , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti razliku između traženih 500.000 dinara i dosuđenih 400.000 dinara, za pretrpljene fizičke bolove razliku između traženih 300.000 dinara i dosuđenih 200.000 dinara, za pretrpljeni strah razliku između traženih 300.000 dinara i dosuđenih 150.000 dinara , kao i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti razliku između traženih 200.000 dinara i dosuđenih 100.000 dinara, kao i pripadajuću zakonsku zateznu kamatu , dok je stavom trećim izreke tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Tužena je izjavila žalbu protiv stava prvog i trećeg izreke prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2657/12 od 23. avgusta 2012. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 44951/2010 od 16. februara 2011. godine u delu stava prvog njene izreke , kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 400.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i u tom delu je žalba tužene odbijena kao neosnovana. U stavu drugom izreke osporene drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati – za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 150.000 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 100.000 dinara, ukupno iznos od 450.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je , pored ostalog, navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac 13. septembra 1999. godine ranjen u predelu leve butine, prilikom napada albanskih terorista na kolonu vozila koja se kretala magistralnim putem između Bujanovca i Kosovske Kamenice; da je tužilac zbog zadobijene rane bio na bolničkom lečenju u periodu od 13. septembra, pa do 10. oktobra 1999. godine; da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke, specijaliste ortopedske hirurgije i traumatologije, utvrđeno da je povreda koju je tužilac zadobio teška telesna povreda, usled koje je trpeo bolove jakog intenziteta, srednjeg intenziteta i slabog intenziteta, kao i da će bolove imati i ubuduće zavisno od promene vremena i težih fizičkih napora; da je estetsko oštećenje tužioca lakog stepena; da umanjenje životne aktivnosti sa tog aspekta kod tužioca iznosi 15% trajno; da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke, specijaliste neuropsihijatrije, utvrđeno koliko dugo i u kom intenzitetu je tužilac prilikom povređivanja trpeo strah; da je zbog anksioznosti i depresivnosti u sklopu anksiozno-depresivnog sindroma kod tužioca došlo do umanjenja životne aktivnosti sa tog aspekta od 10%; da je bolest hroničnog toka, konačnog oblika, te da je lečenje tužioca u toku; da je na osnovu usaglašenih nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrđeno da ukupno umanjenje životne aktivnosti kod tužioca iznosi 20%. Dalje je navedeno: da je polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da je u smislu odredbe člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tužena odgovorna za štetu koju tužilac trpi, pa je primenom odredbe člana 200. istog zakona, obavezao tuženu da tužiocu na ime pravične novčane naknade za sve vidove nematerijalne štete isplati iznose navedene u stavu prvom izreke pobijane presude; da je pored toga, prvostepeni sud, ceneći istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da isti nije osnovan, s obzirom na to da od dana nastanka štete, pa do dana podnošenja tužbe nije proteklo vreme potrebno za zastarelost potraživanja; da je prvostepeni sud pravilno odlučio u delu stava prvog izreke pobijane presude, kada je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 400.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, zaključivši da je tužena u smislu odredbe člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima objektivno odgovorna za štetu koja je tužiocu prouzrokovana ; da je pravilno oce njeno i to da , u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima , tužiočevo potraživanje naknade za ovaj vid nematerijalne štete nije zastarelo; da tužena osnovano u žalbi ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio ma terijalno pravo, i to član 376. Zakona o obligacionim odnosima kada je odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog naruženosti, ocenio da istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja nije osnovan i zaključio da potraživanje za ove vidove nematerijalne štete nije zastarelo; da je tužilac za štetu po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova i straha saznao kada su bolovi, odnosno strah prestali, a u pogledu naruženosti, kada je postalo izvesno da se naruženost ne može više ukloniti niti bitno smanjiti; da je iz priložene medicinske dokumentacije, kao i na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da se tužilac neprekidno lečio oko tri meseca, iz čega proizlazi da je kod tužioca lečenje završeno krajem decembra 1999. godine, kada je zadobijena povreda konsolidovana i posledice dobile oblik konačnog stanja i kada je postalo izvesno da se naruženost ne može više ukloniti niti bitno smanjiti; da, kako je tuž ilac tužbu podneo 31. decembra 2003. godine - po proteku subjektivnog roka zastarelosti od tri godine od dana saznanja za štetu, to je u smislu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje tužioca za naknadu tih vidova nematerijalne štete zastarelo, zbog čega je tužbeni zahtev tužioca u tom delu odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu, kao i da to pravo zastareva u rokovima propisanim za zastarelost potraživanja naknade štete (član 180. st. 1. i 4.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Osnovnim krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ izazove eksploziju ili požar ili preduzme drugu opšteopasnu radnju ili akt nasilja kojim je stvoreno osećanje nesigurnosti kod građana, kazniće se zatvorom najmanje tri godine (član 125.); da za krivično delo iz čl. 114, 116, 120. i 121. i čl. 124. do 127. ovog zakona koje je imalo za posledicu smrt jednog ili više lica, ili je izazvalo opasnost za život ljudi, ili je praćeno teškim nasiljima ili velikim razaranjima ili je dovelo do ugrožavanja bezbednosti, ekonomske ili vojne snage zemlje, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina, da ako je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana učinilac sa umišljajem lišio života jedno ili više lica, kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od četrdeset godina, kao i da će se kaznom iz stava 2. ovog člana kazniti i ko učini krivično delo iz čl. 114. do 117, čl. 123. do 128. i čl. 132. i 136. ovog zakona za vreme ratnog stanja ili u slučaju neposredne ratne opasnosti (član 139.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Razmatrajući ovu ustavnu žalbu, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, odnosno na utvrđenje da je nj egovo potraživanje naknade prouzrokovane štete prema tuženoj zastarelo. Ustavni sud i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Što se tiče navod a o proizvoljnoj, odnosno arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud smatra da se, u konkretnom slučaju, najpre nameće kao ključno sporno pitanje to da li se u situaciji kada je šteta prouzrokovana aktom ili aktima terora primenjuju odredbe člana 180. ZOO, ili pak odredba člana 377. stav 1. ZOO. Od odgovora na to pitanje zavisi i koji će se rok zastarelosti potraživanja primeniti u konkretnom slučaju. Naime, ukoliko bi se prihvatilo stanovište koje zastupa Apelacioni sud, da je šteta nastala radnjom koja ima obeležja konkretnih nasilnih akata sadržanih u članu 180. stav 1. ZOO, tada se vreme zastarevanja ceni na osnovu stava 4. istog člana ZOO, koji upućuje na rokove zastarelosti potraživanja naknade štete propisane odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO (tri godine, odnosno pet godina). Sa druge strane, ukoliko se prihvati stanovište podnosioca ustavne žalbe, da se vreme zastarevanja potraživanja naknade štete vezuje za rok zastarevanja krivičnog gonjenja za krivično delo terorizma iz člana 125. OKZ, odnosno njegov kvalifikovani oblik propisan članom 139. OKZ, onda zastarelost potraživanja naknade štete nastupa u roku od 15 godina (u smislu člana 95. stav 1. tačka 2) istog zakona).

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 180. stav 1. ZOO, kao što je već navedeno, pored ostalog, propisuje da za štetu nastalu povređivanjem usled akata terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Takva radnja trećeg lica koje je pričinilo štetu, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo može (ali i ne mora) da ima sva obeležja bića krivičnog dela terorizma iz člana 125. OKZ. Međutim, kako navedena odredba ZOO na jasan način izdvaja i posebno normira takvu radnju kojom je pričinjena šteta, od ostalih štetnih radnji koje takođe mogu da imaju obeležja nekih drugih krivičnih dela, to Ustavni sud smatra da odredba člana 180. stav 1. ZOO, u odnosu međusobne konkurencije i kontradikcije, isključuje primenu odredbe člana 377. stav 1. ZOO u pogledu rokova za potraživanje od države naknade štete koja je nastala aktima terora, te da se stoga na zastarevanje ovakvih potraživanja primenjuju redovni rokovi propisani članom 376. ZOO, na koji pak neposredno upućuje odredba člana 180. stav 4. istog zakona. Stoga je za ovaj sud ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Beogradu da je predmetno potraživanje tužioca zastarelo zbog proteka rokova propisanih članom 376. ZOO. Štaviše, pravnim shvatanjem Vrhovnog suda Srbije zauzetim na sednici Građanskog odeljenja od 10. decembra 2001. godine, izražen je stav da kada se radi o ubistvima i ranjavanjima pripadnika oružanih snaga, tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, i kad je šteta pričinjena od strane članova i aktivista OVK, koja je odlukom Savezne vlade Republike Jugoslavije proglašena terorističkom organizacijom, da je saglasno članu 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u ovakvim slučajevima država odgovorna da oštećenima naknadi štetu, bez obzira da li se radi o pripadnicima oružanih snaga ili civilima i bez obzira na to da li su ove štete prouzrokovane u vreme vojnih aktivnosti zemalja NATO alijanse. Ustavni sud je u Odluci Už-1881/2011 od 23. oktobra 2013. godine zauzeo identičan stav. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je ovde iskazano stanovište u skladu sa stavom Suda od 7. jula 2011. godine. Naime, u označenom stavu je, pored ostalog, utvrđeno da se rok zastarelosti krivičnog gonjenja (član 377. ZOO) primenjuje ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje, a da se u svim ostalim slučajevima primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Što se tiče navoda da drugostepeni sud nije mogao da odbije kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, te pretrpljene fizičke bolove i strah, zbog toga što, po mišljenju podnosioca , nije protekao objektivni - petogodišnji rok propisan odredbom člana 376. stav 2. ZOO, Ustavni sud , nasuprot tvrdnjama podnosioca, nalazi da je Apelacioni sud u Beogradu obrazloženje osporene presude zasnovao na jasnom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba materijalnog prava. Naime, u konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu je našao da kako je zastarelost počela teći od kraja 1999. godine (kada je lečenje tužioca završeno, odnosno „kada je zadobijena povreda konsolidovana i posledice dobile oblik konačnog stanja i kada je postalo izvesno da se naruženost ne može više ukloniti, niti bitno smanjiti“), a s obzirom na činjenicu da je tužba podneta 31. decembra 2003. godine, to je u tom delu podnosiočevo potraživanje zastarelo na osnovu odredbe člana 376. stav 1. ZOO . Iz činjenica utvrđenih u parničnom postupku kao i sadržine navedene odredbe ZOO, proizlazi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni objektivnog roka zastarevanja, jer je podnosilac ustavne žalbe kao oštećenik već krajem 1999. godine znao za štetu i za lice odgovorno za istu.

U vezi sa navodima da je Apelacioni sud u Beogradu, bez ikakvog osnova, za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u osporenoj presudi primenio objektivni - petogodišnji rok zastarevanja, a za ostale vidove nematerijalne štete subjektivni – trogodišnji rok, Ustavni sud ukazuje da, u konkretnom slučaju, takvi navodi nisu od uticaja, jer je primena trogodišnjeg roka iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima već ocenjena kao ustavnopravno prihvatljiva.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.