Utvrđena povreda prava na imovinu zbog neizvršenja presude protiv društvenog preduzeća

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude protiv preduzeća sa pretežnim državnim kapitalom. Nalaže se isplata materijalne štete podnositeljki iz budžetskih sredstava u visini njenog potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tah irović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. G. iz sela R, Opština Bosilegrad , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. G . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2081/13 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 2018/13 od 31. maja 20 13. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. G. iz sela R, Opština Bosilegrad, podnela je Ustavnom sudu, 29. decembra 2014. godine, ustavnu žalbu zbog nesprovođenja u razumnom roku pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Bosilegradu P1. 336/08 od 26. decembra 2008. godine, smatrajući da su joj u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2081/13 povređena prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnositeljka je tražila da Ustavni sud „naredi nadležnim državnim organima da sprovedu rešenje o izvršenju i realizuju pravosnažnu i izvršnu presudu suda…“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju I. 2018/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju I. 2018/13 od 31. maja 2013. godine je usvojen predlog za izvršenje ovde podnositeljke ustavne žalbe, na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Bosilegradu P. 336/08 od 26. decembra 2008. godine, kojom je obavezana H. k. P. k. „Y.“ AD iz V, kao izvršni dužnik, da tužilji, kao izvršnom poveriocu, na ime ispunjenja Sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, isplati iznos od 70.387,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, troškove parničnog postupka i troškove izvršenja, plenidbom i prenosom novčanih sredstava, a posredstvom NBS – Direkcije za registre i prinudnu naplatu.

Rešenjem Višeg suda u Vranju R4-I.1192/15 od 20. januara 2016. godine utvrđeno je da je predlagaču, ovde podnositeljki ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu izvršenja Osnovnog suda u Vranju I. 2018/13 i naloženo je Osnovnom sudu u Vranju da u najkraćem mogućem roku okonča postupak u tom predmetu.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe u delu kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2018/13, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, dana 29. januara 2013. godine , doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja , na taj način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na s uđenje u razumnom roku“ i povrede „ prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domać im presud ama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnositeljke ustavne žalbe , a protiv dužnika H. k. P. k. „Y.“ AD iz V. koji ima pretežan državni kapital , u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčeno odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1358/2016 od 17. marta 2016. godine) .

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 2018/13 od 31. maja 20 13. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnositeljki ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koj u je podnositeljka pokušala na prinudan način da ostvar i u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 6731/2014: Povreda prava na imovinu zbog neizvršenja sudske presude
• Už 8655/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude
• Už 992/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja
• Už 3165/2015: Povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu
• Už 1358/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja sudske odluke
• Už 12368/2018: Povreda prava na imovinu zbog neizvršenja presude protiv društvenog preduzeća