Neosnovanost ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, nalazeći da trajanje parničnog postupka od skoro tri godine nije nerazumno. Deo žalbe protiv rešenja o odbacivanju revizije odbačen je jer nisu iscrpljena pravna sredstva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Jovanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 329/06, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Jovanović iz Beograda podneo je 31. jula 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 3255/07.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo: da je žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 329/06 od 14. maja 2007. godine izjavio 31. maja 2007. godine; da je „žalba uredno prosleđena“ Okružnom sudu u Beogradu 26. juna 2007. godine; da je 2. aprila 2008. godine predsedniku Okružnog suda u Beogradu uputio urgenciju na postupanje tog suda, nakon čega je dopisom zamenika predsednika suda obavešten da će biti preduzete sve mere u okviru zakonskih ovlašćenja da se odluka donese u što skorijem roku.

Podnosilac je 1. decembra 2008. godine dopunio ustavnu žalbu, navodeći da se 7. novembra 2008. godine ponovo obraćao predsedniku Okružnog suda u Beogradu u vezi čega je primio odgovor zamenika predsednika tog suda „potpuno identičan prethodnom“, te kako preduzete mere nisu dale nikakve rezultate, to se „osnovano može zaključiti da je na delu diskriminacija prema žaliocu u smislu odredbi člana 21. stav 2. Ustava“.

Podneskom od 3. juna 2009. godine podnosilac je osporio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 329/06 od 25. maja 2009. godine, kojim mu je odbačena kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 3255/07 od 12. novembra 2008. godine, jer je nije izjavilo lice koje je advokat. Podnosilac je naveo da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na sudsku zaštitu, zajemčeno članom 22. Ustava, jer je imao pravo da ostvari sudsku zaštitu pred Vrhovnim sudom Srbije bez obzira na lično svojstvo i profesiju.

Podnosilac se podnescima od 20. aprila 2010. godine, kao i od 18. januara i 8. aprila 2011. godine ponovo obratio Ustavnom sudu urgencijom da odluči o njegovoj ustavnoj žalbi, iznoseći, pri tome, svoj stav o „pravosudnom sistemu“, a kao primer je naveo da postupak koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 554/10 još nije okončan iako traje od 1. novembra 2006. godine, kao i da prvostepena presuda doneta u tom postupku „ostavlja u pravnom prometu i na pravnoj snazi očigledno neustavne akte“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 329/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 14. februara 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Bezbednosno-informativne agencije. Navedenom tužbom, koju je po zahtevu suda uredio 10. maja 2006. godine, tužilac je tražio da sud poništi presudu Višeg disciplinskog suda Bezbednosno-informativne agencije broj 02-11267-3-3/06 od 2. februara 2006. godine kojom je potvrđena presuda Disciplinskog suda Bezbednosno-informativne agencije Republike Srbije broj DS:02-11267-3/05 od 26. decembra 2005. godine, a kojom je podnosilac oglašen krivim zbog toga što je izvršio tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 1) Zakona o policiji - odbijanje izvršenja ili neizvršavanje ili omalovažavanje zakonitog službenog naređenja starešine izdatog u vršenju ili povodom vršenja službenog zadatka, te mu je izrečena novčana kaznau u iznosu od 40% od plate koju je ostvario za mesec koji je prethodio mesecu u kojem je kazna izrečena, u trajanju od jednog meseca. Pored navedenog, tužbom je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za nanete duševne boli i patnje, naruženosti i povrede ugleda i časti isplati izno od 1.000.000, 00 dinara.

Presudom Prvog opštinskog suda P1. 329/06 od 14. maja 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, dok je zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka odbačen je kao neuredan. Protiv ove presude tužilac je 31. maja 2007. godine izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužioca, doneo je 12. novembra 2008. godine presudu Gž.I 3255/07 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 329/06 od 14. maja 2007. godine. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 8. aprila 2009. godine, a pismeni otpravak presude dostavljen je parničnim strankama 15. i 24. aprila 2009. godine.

Tužilac je 21. maja 2009. godine protiv navedenog drugostepenog rešenja lično izjavio reviziju. Prvi opštinski sud u Beogradu, rešavajući o reviziji tužioca, doneo 25. maja 2009. godine, van ročišta, osporeno rešenje P1. 329/06 kojim je odbacio reviziju tužioca kao nedozvoljenu, s obzirom na to da reviziju nije izjavilo lice koje je advokat.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja tužilac je izjavio žalbu 3. juna 2009. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, o žalbi odlučuje Viši sud Beogradu, a predmet je dobio broj Gž.I 366/10.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciće rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, kao i da je revizija, između ostalog, nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije (član 401. stav 1. i stav 2. tačka 2)).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da su ustavnom žalbom osporene dve faze postupka pokrenutog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu tužbom P1. 329/06. Stoga je Ustavni sud cenio postojanje povrede u odnosu na celokupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. U sprovedenom postupku Ustavi sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja uređene tužbe 10. maja 2006. godine do pravnosnažnog okončanja trajao dve i po godine, a do dostavljanja drugostepene odluke parničnim strankama – dve godine i 11 meseci, da je o reviziji tužioca prvostepeni sud rešio u roku od četiri dana, kao i da o žalbi podnosioca od 3. juna 2009. godine, izjavljenoj protiv prvostepenog rešenje kojim je odbačena revizija, još nije odlučeno.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Ovo stoga jer su parnični sudovi pravnosnažno odlučili o pravima i obavezama podnosioca i o tome ga obavestili u roku od tri godine od momenta kada su se stekli uslovi da prvostepeni sud postupa, što se nikako ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Takođe, Ustavni sud naglašava da je i o vanrednom pravnom sredstvu nadležni sud postupio izuzetno efikasno donoseći odluku u roku od četiri dana. Činjenica da je Okružni sud u Beogradu izradio pismeni otpravak presude i spise predmeta vrati prvostepenom sudu nakon pet meseci od donošenja odluke, nije od uticaja na drugačiju ocenu Ustavnog suda. Takođe, ni činjenica da o žalbi podnosioca na rešenje kojim je odbačena revizija još nije doneta odluka, ne može da utiče na drugačiju ocenu Ustavnog suda o osnovanosti ustavne žalbe, jer izjavljivanjem nekog pravnog sredstva, kao što je u konkretnom slučaju revizija, na način suprotan merodavnom zakonu, podnosilac ne može legitimno da očekuje donošenje meritorne odluke, niti da bude u neizvesnosti kada je reč o ishodu postupka, ne samo o tom pravnom sredstvu, već, pre svega, o osnovanosti samog tužbenog zahteva.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 329/06, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnosioca, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđenje povrede ustavnog principa zabrane svakog vida diskriminacije.

Ustavni sud ukazuje da navode o eventualnoj povredi prava zajemčenih Ustavom u postupku P. 554/10 koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i odluka donetih u tom postupku nije razmatrao, jer se ne odnose na parnični postupak koji je osporen ustavnom žalbom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu.

6. U pogledu dela ustavne žalbe kojim se osporava rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 329/06 od 25. maja 2009. godine, kojim je odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u tom delu nije dopuštena, jer protiv ovog rešenja nisu iscrpljena sva pravna sredstva.

Naime, iz navedenih odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom. Ustavni sud konstatuje da se iscrpljenost pravnih sredstava pre podnošenja ustavne žalbe vezuje za donošenje odluke o poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu, a ne za samo izjavljivanje tog pravnog sredstva. Stoga, kako je podnosilac ustavnu žalbu protiv navedenog rešenja izjavio istog dana kad i žalbu protiv osporenog rešenja, te kako nisu iscrpljena sva pravna sredstva protiv osporenog rešenja, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Neosnovanost ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti