Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji traje preko 17 godina. Utvrđena je odgovornost sudova zbog neefikasnog postupanja, ponovnog otvaranja rasprava i dvostrukog ukidanja presuda, te je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. N. S. „T.“ u st. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. U. N. S. „T.“, u st , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3513/10, a sada se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2345/12.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. N. S. „T.“, u st , iz N . S. je podnela 28. februara 2011. godine, preko punomoćnika Č. R. N, advokata iz N, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3153/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 4. septembra 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije bio okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istakao da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3153/10 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2345/12, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih R. L, M. L i R. T, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 21.169,71 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Ročišta zakazana za 17. jun i 27. oktobar 1997. godine nisu održana, jer tuženima prvog i drugog reda tužba sa pozivom za glavnu raspravu nije uručena.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 6592/96 od 23. januara 1998. godine naložio punomoćniku tužioca da dostavi tačne adrese za tužene drugog i trećeg reda, po kome nije postupio.

Nakon toga su održana ročišta 15. marta, 23. maja i 11. decembra 2000. godine na kome je određeno izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, a nalaz je dostavljen sudu 22. marta 2001. godine. Potom su održana ročišta 4. juna 2001. godine, 22. januara, 12. marta, 3. juna i 26. septembra 2002. godine na kome je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P.6592/96 od 16. decembra 2002. je ponovo otvorena glavna rasprava i određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, a nalaz je dostavljen sudu 13. januara 2003. godine.

Po izvršenom veštačenju održana su ročišta 19. februara i 11. marta 2003. godine, a ročište zakazano za 14. april 2003. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6592/96 od 12. maja 2003. godine je konstatovano da je tužba tužioca povučena u odnosu na tužene drugog i trećeg reda i da se u odnosu na njih postupak obustavlja.

Na ročištu održanom 15. maja 2003. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6592/96 od 15. maja 2003. godine je u stavu prvom izreke obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 15.834,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2002. godine do isplate, a višak tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa od 15.834,74 dinara do traženog iznosa od 572.943,97 dinara sa zakonskom zateznom kamatom za period od 12. marta 2002. godine do 31. decembra 2002. godine je odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke presude obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 38.042,00 dinara. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan zahtev tužoca za dosudu zakonske zatezne kamate na parnične troškove.

Odlučujući o žalbama tužioca i tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3320/03 od 14. maja 2004. godine, vratio spise predmeta P. 6592/96 Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi otklanjanja procesnog nedostatka, u pogledu punomoćja za zatupanje tužioca.

Po otklanjanju procesnih nedostataka, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4638/04 od 8. decembra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6592/96 od 15. marta 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je održano ročište zakazano za 14. februar 2004. godine, a rešenjem od istog datuma je određeno i dopunsko finansijsko veštačenje, a nalaz je dostavljen sudu 9. marta 2005. godine. Potom su održana ročišta 11. aprila i 12. septembra 2005. godine. Ročište zakazano za 5. decembar 2005. godine nije održano, zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a na ročištu od 24. januara 2006. godine je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9801/04 od 17. jula 2006. godine je ponovo otvorena glavna rasprava zaključena 24. januara 2006. godine radi razjašnjenja pojedinih važnih pitanja, a na ročištu od 1. februara 2007. godine je ponovo zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9801/04 od 1. februara 2007. godine je, u stavu prvom izreke obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 154.524,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. septembra 2005. godine do isplate, a za višak preko dosuđenog iznosa od 154.524,80 dinara do traženog iznosa od 453.490,13 dinara tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalba tužioca i tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5658/07 od 8. maja 2009. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9801/04 od 1. februara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 17. jun 2009. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a na ročištu odžanom 10. septembra 2009. godine je određeno izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, a nalaz je dostavljen 11. januara 2010. godine

Po izvršenom veštačenju održana su ročišta 18. marta, 18. maja, 30. avgusta i 28. oktobra 2010. godine, a ročište zakazano za 25. januar 2011. godine nije održano zbog nepristupanja punomoćnika parničnih stranaka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 3153/10 od 26. januara 2011. godine utvrdio prekid postupka zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 21. februara 2011. godine, predložio nastavak postupka i obavestio sud da je stečajni upravnik preuzeo postupak u ovoj parnici.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 3153/10 od 21. aprila 2011. godine odredio nastavak postupka.

Rešenjem P. 4999/11 od 1. juna 2011. godine, Osnovni sud u Novom Sadu se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu su održana ročišta 14. novembra 2011. godine, a na ročištu od 5. aprila 2012. godine je prekinut postupak u smislu člana 215. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da od odluke povodom izazavanog sukoba nadležnosti, zavisi dalji tok postupka.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 16. oktobra 2012. godine predložio nastavak postupka.

Na ročištu od 27. februara 2013. godine je nastavljen postupak u ovoj parnici na predlog tužioca i određeno je izvođenje dokaza dopunskim finansijskim veštačenjem, a nalaz je dostavljen sudu 12. aprila 2013. godine. Potom su održana ročišta 18. juna i 27. septembra 2013. godine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. septembra 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i još uvek nije pravnosnažno okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak od ponošenja tužbe do odlučivanja po ustavnoj žalbi traje 17 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati osamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su tužilac i njegov punomoćnik, u određenoj meri doprineli neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, ročišta za glavnu raspravu zakazana za 17. jun i 27. oktobar 1997. godine nisu mogla biti održana zbog netačno označene adrese tuženih prvog i drugog reda. Pored toga, punomoćniku tužioca je rešenjem od 23. januara 1998. godine naloženo da dostavi tačne adrese za tužene drugog i trećeg reda, po kome nije postupio, tako da je prvo ročište održano 15. marta 2000. godine, odnosno nakon gotovo četiri godine od pondošenja tužbe.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud pre donošenja prve presude, na ročištu od 26. septembra 2002. godine zaključio glavnu raspravu, koju je ponovno otvorio nakon tri meseca 16. decembra 2002. godine, a potom je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. U ponovnom postupku prvostepeni sud je po zaključenju glavne rasprave 24. januara 2006. godine, ponovo otvorio glavnu raspravu nakon šest meseci 17. jula 2006. godine, a drugostepeni sud je potom ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. U postupku pred Privrednim sudom u Novom Sadu su održana četiri ročišta, ali postupak još uvek nije pravnosnažno okončan. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu da utvrđenu povred u prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, to je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti