Odluka Ustavnog suda kojom se odbija ustavna žalba zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je krivični postupak trajao sedam godina, utvrđeno je da je podnosilac značajno doprineo dužini postupka svojim nedolascima, te pravo nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9290/2012
21.05.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zlativoja Andrejića iz Zvečke, opština Obrenovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zlativoja Andrejića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 2896/12 (ranije pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 555/06), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zlativoje Andrejić iz Zvečke, opština Obrenovac je, 5. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Veselina Kićovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5384/11 od 9. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 34. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se prava iz člana 6. Konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, to Ustavni sud eventualnu povredu ovih prava ceni u odnosu na označenu odredbu Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je „Treće opštinsko javno tužilaštvo podiglo optužnicu 26. aprila 2006. godine, a postupak je pravosnažno okončan 9. oktobra 2012. godine, više od šest godina nakon podizanja optužnice“. Podnosilac dalje ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, jer je „u ponovnom postupku prvostepeni sud propustio je da postupi po primedbama i uputstvima iz rešenja drugostepenog suda, već je doneo presudu zasnovanu samo na dokazima izvedenim u prvom prvostepenom postupku, ne uzimajući u obzir navode branioca okrivljenog iz žalbe podnete na prvu prvostepenu presudu, a što je bio dužan da učini“, odnosno jer je „prvostepeni sud ponovo propustio da utvrdi da li su sporne usluge stvarno pružene ili ne, budući da od toga zavisi da li je okrivljeni učinio navedeno krivično delo ili ne“, a da je „Apelacioni sud ne poštujući odredbe Zakonika o krivičnom postupku potvrdio prvostepenu presudu, čime je povredio zakon“. Konačno, podnosilac ističe i da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, navodeći: da je „tužilaštvo pogrešno kvalifikovalo krivično delo, jer je u trenutku izvršenja krivičnog dela važeći bio Krivični zakon Republike Srbije koji je propisivao da se delo zloupotrebe službenog položaja može učiniti tako što se pribavi imovinska korist fizičkom, a ne pravnom licu“; da „važeći Krivični zakonik propisuje da se krivično delo zloupotrebe službenog položaja može učiniti tako što se pribavi imovinska korist bilo fizičkom bilo pravnom licu“; da je „sud pogrešno primenio zakon koji nije bio na snazi u trenutku eventualnog izvršenja krivičnog dela, čime je povređena pravna sigurnost u kaznenom pravu“, jer su „iznosi na osnovu faktura, a po ugovorima zaključenim između okrivljenog i agencije Laki uplaćivani na račun agencije, koja je pravno lice“, te nema obeležja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu i „naloži Apelacionom sudu u Beogradu da donese novu odluku“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa ili organizacija kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 2896/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (ranije pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu) koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 22. avgusta 2005. godine donošenjem rešenja istražnog sudije Trećeg opštinskog suda u Beogradu Ki. 835/05 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Nakon sprovedene istrage, tokom koje je salsušano više svedoka i obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, Treće opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 20. aprila 2006. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu za navedeno krivično delo.

Do donošenja prve prvostepene presude (15. mart 2011. godine) sud je redovno zakazivao glavni pretres, koji nije redovno i održavan u svakom zakazanom terminu. Glavni pretres zakazan je 17 puta, a održan je 5 puta. Glavni pretres nije održan 12 puta i to: šest puta zbog nedolaska ili na molbu podnosioca ustavne žalbe (22. februara 2007. godine, jer je imao zakazano suđenje pred drugim sudom; 19. septembra 2007. godine, jer je njegov branilac imao zakazano drugo suđenje; 30. novembra 2007. godine, jer je bio bolestan o čemu je dostavio medicinsku dokumentaciju; 8. maja i 13. juna 2008. godine, jer je njegov branilac imao druga suđenja, a svoju odbranu nije hteo da iznese bez branioca; 10. juna 2009. godine, jer je bio bolestan o čemu je dostavio medicinsku dokumentaciju); dva puta zbog nedolaska pozvanih svedoka i javnog tužioca (20. novembar 2009. i 25. januar 2011. godine); dva puta zbog sprečenosti – bolesti postupajućeg sudije (7. maj 2007. i 20. mart 2009. godine); dva puta radi pribavljanja novih dokaza, odnosno ponovnog saslušanja pojedinih svedoka na zahtev odbrane ( 14. oktobar 2009. i 13. maj 2010. godine).

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Prvi osnovni sud u Beogradu je 15. marta 2011. godine doneo presudu K. 6883/10 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrekao mu je uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od tri meseca i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od jedne godine ne izvrši novo krivično delo. Pismeni otpravak presude je ekspedovan strankama 11. aprila 2011. godine, ali podnosiocu ustavne žalbe nije mogao biti uručen sve do 23. juna 2011. godine kada je isti primio preko Ministarstav unutrašnjih poslova.

Apelacioni sud u Beogradu je 29. marta 2012. godine doneo rešenje Kž1. 3856/11 kojim je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je u ponovnom postupku glavni pretres zakazao tri puta (jedanput je održan, a dva puta nije i to oba puta na zahtev podnosioca ustavne žalbe koji je imao smrtni slučaj u porodici), te je nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 23. jula 2012. godine doneo presudu K. 2896/01 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrekao mu je uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od tri meseca i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od jedne godine ne izvrši novo krivično delo.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, 9. oktobra 2012. godine, doneo osporenu presudu Kž1. 5384/12 kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena; da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (član 34. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 242. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90, „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03, 67/03) bilo je propisano krivično delo zloupotreba službenog položaja i to: da će se, službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi drugog, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.); da će se, odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugoj organizaciji koje učini delo iz st. 1. i 3. ovog člana, kazniti kaznom propisanom za to delo (stav 4.).

Odredbama člana 359. Krivičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/25, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) propisano je krivično delo zloupotreba službenog položaja i to: da će se, službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 1.); da će se, ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četiristopedeset hiljada dinara, učinilac kazniti zatvorom od jedne do osam godina (stav 2.); da će se, ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 3.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog krivičnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak u odnosu na podnosioca započeo 22. avgusta 2006. godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Trećeg opštinskog suda u Beogradu Ki. 835/05, a da je pravnosnažno okončan 9. oktobra 2012. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5384/12, te da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postupak ukupno trajao sedam godina i dva meseca. Navedeno, samo po sebi, može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, u načelu, može smatrati složenim.

Takođe, Ustavni sud ukazuje i da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran po dva puta pred dve sudske instance, kao i da je Treći opštinski sud u Beogradu, a potom Prvi osnovni sud u Beogradu redovno zakazivao glavni pretres, ali da glavni pretres nije redovno održavan.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom bilo u interesu da se postupak što pre okonča, ali da glavni pretres osam puta nije održan upravo zbog nedolaska ili na zahtev podnosioca, a što je u presudonoj meri uticalo na ukupnu dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu da se krivični posupak vodio zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u produženom trajanju, da je predmet optužbe po dva puta razmatran pred dve sudske instance, pri čemu je nadležni prvostepeni sud glavni pretres redovno i ažurno zakazivao, Ustavni sud je ocenio da u okolnostima konkretnog slučaja, trajanje postupka, kao jedinstvene celine, ne izlazi iz okvira razumnog roka. Ustavni sud je posebno cenio da glavni pretres, iako redovno zakazivan, više puta nije održan upravo zbog nedolaska ili na zahtev podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac dostavljao sudu medicinsku dokumentaciju (kada zbog bolesti nije mogao da pristupi po pozivu), kao i izvod iz matične knjige umrlih (kada je zbog smrtnog slučaja u porodici bio sprečen da se odazove pozivu), te da je tražio odlaganje pretresa kada je njegov branilac bio sprečen da pristupi (što je sud zbog obezbeđenja prava na odbranu uvažavao), što se ne može staviti na teret podnosiocu, ali ni nadležnom prvostepenom sudu, pošto se radi o okolnostima koje su objektivno i značajno uticale na ukupno trajanje postupka.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da u krivičnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 2896/12 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano i prima facie ukazivali na to da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna prava. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je trebalo da podnosilac bude oslobođen od optužbe, odnosno da radnje za koje je osuđen nemaju obeležja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud posebno naglašava da su tvrdnje podnosioca vezane za neprimenjivanje blažeg zakona posledica njegovog pogrešnog tumačenja suštine odredaba kako ranije važećeg Krivičnog zakona Republike Srbije, tako i važećeg Krivičnog zakonika.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda kojom se odbija ustavna žalba zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti