Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom, izvršnom i stečajnom postupku koji su ukupno trajali devet godina i tri meseca. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9303/2012
29.01.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirka Perišića iz Konareva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirka Perišića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 362/07, izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu I. 137/09 i stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu St. 441/11, dok se odbija kao neosnovana ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, a u preostalom delu ustavna žalba se odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirko Perišić iz Konareva je podneo, 5. decembra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P1. 362/07, u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu I. 137/09 i u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu St. 441/11 i protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pvž. 711/12 od 25. oktobra 2012. godine, zbog povrede načela utvrđenih čl. 21. i 22. Ustava, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava i prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je parnični postupak započet još 2004. godine, a da je okončan 2009. godine, da je zatim pokrenuo izvršni postupak i da izvršenje po rešenju I. 137/09 od 28. januara 2009. godine nije sprovedeno, jer je nad jednim od izvršnih dužnika pokrenut stečajni postupak, što ukazuje da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku; da je potom pokrenut stečajni postup ak nad oba izvršna dužnika; da je uplatio predujam za vođenje stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom „Elektron-inženjering“, nakon čega je ponovo pokrenut prethodni stečajni postupak, ali da je stečajni postupak otvoren i zaključen rešenjem St. 493/10 od 15. februara 2011. godine; da je po žalbi podnosioca ukinuto rešenje o otvaranju i zaključenju stečajnog postupka i ponovo otvoren stečajni postupak, te da je podnosilac prijavio svoje potraživanje prema stečajnom dužniku; da kako nije bio u mogućnosti da izvrši uplatu predujma za vođenje stečajnog postupka, to je stečajni sud nakon održanog završnog ročišta, zaključio stečajni postupak, koje rešenje je potvrđeno u postupku po žalbi podnosioca; da u stečajnom postupku koji se vodio nad stečajnim dužnikom „Elektron-inženjering“, podnosiocu nije ni priznato, niti osporeno potraživanje; da neefikasnim postupanjem nadležnih sudova tokom parničnog i izvršnog postupka podnosilac nije namirio svoje potraživanje; da propust države da izvrši pravnosnažne presude predstavlja mešanje u pravo na mirno uživanje imovine; da Uredba o evidentiranju dospelih neizmirenih obaveza društvenih preduzeća po izvršnim ispravama za potraživanja iz radnih odnosa ne predstavlja pravno sredstvo kojim podnosilac ustavne žalbe može ostvariti svoja prava, te da postojanje Uredbe ne utiče na činjenicu da su iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu podnosioca ustavne žalbe, kao i da je navedenom Uredbom izvršena očigledna diskriminacija na njegovu štetu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Opštinskog suda u Kraljevu P1. 362/07 i I. 3197/10 (ranije I. 137/09), kao i spise predmeta Privrednog suda u Kraljevu St. 441/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak P. 362/07

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneo 16. avgusta 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Kraljevu protiv tuženih: „Elektron“ AD, Kraljevo i „Elektron-inženjering“ DOO, Kraljevo, radi poništaja odluka i naknade štete.

Do donošenja presude održano je deset ročišta, na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušanjem svedoka i izveden je dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke. Pred prvostepenim sudom nije održano jedanaest ročišta, uglavnom zbog izostanaka tuženih sa ročišta.

Presudom Opštinskog suda u Kraljevu P1. 564/04 od 28. februara 2007. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje tuženog „Elektron-inženjering“ DOO, Kraljevo broj 14 od 16. jula 2004. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos, pa je obavezan tuženi da tužioca u roku od osam dana o d dana prijema prepisa presude vrati na poslove i radne zadatke u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim sposobnostima. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prema drugotuženom kojim je tražio da se poništi odluka predsednika upravnog odbora broj 15 od 16. jula 2004. godine kojom je razrešen dužnosti v .d. direktora sa zahtevom da bude vraćen na poslove i radne zadatke v .d. direktora u roku od osam dana po prijemu presude. Stavom trećim izreke presude je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je drugotuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog isplate umanjene i neisplaćene zarade za period od 1. avgusta 2002. do 16. jula 2004. godine isplati opredeljene mesečne iznose , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za potraživanje naknade štete zbog neisplaćene zarade za mesec e avgust i septembar. Stavom četvr tim izreke presude je obavezan drugotuženi da na ime tužioca uplati doprinose nadležnom fondu PIO za period od 24. septembra 2002. do 16. jula 2004. godine po stopi važećoj u momentu uplate doprinosa prema kvalifikacionoj strukturi, a odbijen je tužbeni zahtev za period od 1. avgusta 2002. do 24. septembra 2002. godine kao neosnovan. Stavom petim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi obaveza prvotuženog da tužiocu naknadi štetu u iznosima navedenim u stavu trećem izreke presude, kao i da izvrši uplatu doprinosa za period od 1. avgusta 2002. do 16. jula 2004. godine. Stavom šestim izreke presude je obavezan drugotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznos ud 117.956,00 dinara, a stavom sedmim izreke je obavezan tužilac da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.600,00 dinara.

Okružni sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 960/07 od 22. maja 2007. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kraljevu P1. 564/04 od 28. februara 2007. godine u stavu petom i sedmom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je žalbu tuženog izjavljenu u odnosu na stav šesti izreke odbacio.

U ponovnom postupku je nakon dva održana ročišta i izvođenja dokaza saslušanjem svedoka, zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Kraljevu P1. 362/07 od 10. jula 2007. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je prvotuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog isplate umanjene i neisplaćene zarade za period od 1. avgusta 2002. do 16. jula 2004. godine isplati opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotuženi da mu na ime naknade štete zbog isplate umanjene i neisplaćene zarade za period od 1. avgusta 2002. do 16. jula 2004. godine isplati opredeljene mesečne iznose , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke presude je obavezan prvotuženi da na ime tužioca uplati doprinose nadležnom fondu PIO za period od 1. avgusta 2002. do 16. jula 2004. godine po stopi važećoj u momentu uplate doprinosa prema kvalifikacionoj strukturi, a odbijen je tužbeni zahtev za period od 1. avgusta 2002. do 24. septembra 2002. godine kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke presude su obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 105.000,00 dinara.

Okružni sud u Kraljevu je presudom Gž. 1999/07 od 15. novembra 2007. godine ,u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu prvotuženog i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Kraljevu P1. 362/07 od 10. jula 2007. godine u stavu prvom i delu stava drugog izreke, za period od meseca avgusta 2002. godine zaključno sa avgustom 2003. godine i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude je preinačena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, za period od septembra 2003. godine zaključno sa julom (do 16. jula) 2004. godine i obavezan je prvotuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog isplate umanjene, a neisplaćene zarade za period od 1. septembra 2003. godine do 16. jula 2004. godine solidarno sa drugotuženim po pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Kraljevu P. 564/04 od 28. februara 2007. godine isplati mesečno opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke presude je ukinuta prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu P1. 362/07 od 2. aprila 2008. godine su obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 149.732,00 dinara.

Okružni sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 1459/08 od 8. septembra 2008. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Kraljevu P1. 362/07 od 2. aprila 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu P1. 362/07 od 7. novembra 2008. godine su obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 43.884,00 dinara. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 5. decembra 2008. godine.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na izvršni postupak I. 3197/10 (ranije I. 137/09)

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneo 13. januara 2009. godine predlog za izvršenje na osnovu izvršnih isprava presude pravnosnažne presude Opštinskog suda u Kraljevu P1. 654/04 od 28. februara 2007. godine i presuda Opštinskog suda u Kraljevu P1. 362/07 od 10. jula 2007. godine i Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1999/07 od 15. novembra 2007. godine, Opštinskom sudu u Kraljevu protiv izvršnih dužnika „Elektron“ AD, Kraljevo, i „Elektron-inženjering“ DOO, Kraljevo , i to izvršenjem na novčanim sredstvima izvršnih dužnika.

Opštinski sud u Kraljevu je doneo rešenje o izvršenju I. 137/09 od 28. januara 2009. godine.

Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika „Elektron“ AD, Kraljevo, Okružni sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 569/09 od 3. marta 2009. godine ukinuo rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Kraljevu I. 137/09 od 28. januara 2009. godine u stavu drugom tač. 1 . do 14 . izreke , i to u odnosu na izvršnog dužnika „Elektron-inženjering“ DOO, Kraljevo obustavio izvršenje u tom delu u celosti i ukinuo sve sprovedene radnje, dok je isto rešenje u preostalom delu potvrđeno, a žalba izvršnog dužnika je odbijena kao neosnovana.

Nakon ročišta od 31. avgusta 2011. godine zakazanog radi utvrđivanja tačne adrese izvršnog dužnika „Elektron-inženjering“ DOO, Kraljevo, rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu I. 3197/10 od 31. avgusta 2011. godine je prekinuto izvršenje određeno rešenjem istog suda I. 137/09 od 28. januara 2009. godine, usled otvaranja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom „Elektron“ AD, Kraljevo do okončanja postupka stečaja nad stečajnim dužnikom u predmetu Privrednog suda u Kraljevu St. 37/10.

3.3 Činjenice i okolnosti koje se odnose na stečajni postupak pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 441/11

Na osnovu obaveštenja Narodne banke Srbije od 12. aprila 2010. godine o obustavi plaćanja u neprekidnom trajanju od tri godine za pravno lice „Elektron-inženjering“, Kraljevo, rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 493/10 od 23. aprila 2010. godine je pokrenut prethodni stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Elektron-inženjering“, Kraljevo, radi utvrđivanja postojanja stečajnog razloga i postojanja pravnog interesa poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka.

Stečajni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je uplatio predujam troškova za sprovođenje postupka stečaja 21. juna 2010. godine, a po rešenju Privrednog suda u Kraljevu St. 493/10 od 23. aprila 2010. godine i o tome obavestio stečajni sud.

Privredni sud u Kraljevu je rešenjem St. 493/10 od 25. juna 2010. godine ponovo pokrenuo prethodni stečajni postupak radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga za otvaranje stečajnog postupka nad „Elektron-inženjering“, Kraljevo.

U stečajnom postupku nijedno od tri zakazana ročišta, radi raspravljanja o postojanju razloga za otvaranje stečajnog postupka nije održano, zbog neuredne dostave za stečajnog dužnika.

Privredni sud u Kraljevu je ponovo rešenjem St. 493/10 od 15. septembra 2010. godine, pokrenuo prethodni stečajni postupak radi utvrđivanja razloga za otvaranje stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom „Elektron-inženjering“, Kraljevo kojim su određene i mere obezbeđenja, a privremenom stečajnom upravniku je naloženo da obezbedi adekvatnu zaštitu imovine stečajnog dužnika.

Nakon ročišta održanog 23. novembra 2010. godine na kome je stečajni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, ostao kod predloga za otvaranje stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom „Elektron-inženjering“, Kraljevo, rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 493/10 od 15. februara 2011. godine je utvrđena ispunjenost stečajnog razloga, trajne nesposobnosti plaćanja dužnika „Elektron-inženjering“, Kraljevo i otvoren je i zaključen postupak stečaja nad dužnikom „Elektron-inženjering“, Kraljevo.

Odlučujući o žalbi stečajnog poverioca, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pvž. 386/11 od 2. juna 2011. godine ukinuo rešenje Privrednog suda u Kraljevu St. 493/10 od 15. februara 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nakon dva održana ročišta, Privredni sud u Kraljevu je rešenjem St. 441/11 od 5. avgusta 2011. godine je pokrenuo stečajni postupak nad dužnikom „Elektron-inženjering“, Kraljevo, usled stečajnog razloga trajne nesposobnosti plaćanja.

Po održanom prvom poverilačkom ročištu 20. oktobra 2011. godine i ispitnom ročištu od 21. decembra 2011. godine, kao i završnom ročištu od 21. maja 2012. godine, rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 441/11 od 21. maja 2012. godine je zaključen postupak stečaja nad dužnikom „Elektron-inženjering“, Kraljevo.

Odlučujući o žalbi stečajnog poverioca, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pvž. 711/12 od 20. septembra 2012. godine vratio spis predmeta St. 441/11, prvostepenom sudu, radi utvrđenja procesnih pretpostavki, odnosno izjašnjenja suda o prijavi stečajnog poverioca.

Nakon postupanja prvostepenog suda, rešenjem Privrednog apelacionog suda Pvž. 711/12 od 25. oktobra 2012. godine je odbijena kao neosnovana žalba poverioca i potvrđeno je rešenje Privrednog suda u Kraljevu St. 441/11 od 21. maja 2012. godine.

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je proverom na veb-sajtu Agencije za privredne registre, utvrđeno da je rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 37/10 od 14. aprila 2010. godine i nad izvršnim dužnikom „Elektron“ AD, Kraljevo otvoren i zaključen stečajni postupak i da je isto brisano iz registra privrednih subjekata 14. marta 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.).

Zakonom o stečaju („Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11 i 71/12-Odluka US) je propisano: da je cilj stečaja najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine (član 2.); da se stečajni postupak sprovodi tako da omogući ostvarivanje najveće moguće vrednosti imovine stečajnog dužnika i najvećeg mogućeg stepena namirenja poverilaca u što kraćem vremenu i sa što manje troškova (član 5.); da je stečajni postupak hitan (član 8. stav 1.); da a ko se utvrdi da stečajni dužnik ima samo jednog poverioca, otvoreni stečajni postupak se obustavlja bez odlaganja, da ako se utvrdi da je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka ili da je imovina stečajnog dužnika neznatne vrednosti, stečajni postupak se zaključuje bez odlaganja, da će u slučaju iz stava 2. ovog člana stečajni sudija rešenjem o zaključenju stečajnog postupka naložiti stečajnom upravniku da unovči imovinu stečajnog dužnika i ostvarenim sredstvima pokrije nastale troškove i da se izuzetno od odredbe stava 2. ovog člana stečajni postupak ne zaključuje ako poverilac ili stečajni dužnik podnesu zahtev za sprovođenje postupka i ako po nalogu stečajnog sudije podnosilac zahteva položi sredstva neophodna za pokriće troškova stečajnog postupka (član 13.) .

5. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, te da se izvršenje presude smatra sastavnim delom suđenja, stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja kako osporenog parničnog i izvršn og postupka, tako i osporenog stečajnog postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenih postupaka, Ustavni sud je ocenio da se trajanje i parničnog i izvršnog postupka, kao i stečajnog postupka, mora uzeti kao jedinstvena celina, koji stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazivši slično stanovište u presudi od 19. marta 1997. godine, u predmetu Hornsby protiv Grčke (broj aplikacije 18357/91, stav 40 .), kao i Ustavni sud u svojoj dosadašnjoj praksi (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-24/2009 od 7. aprila 2011. godine).

5.1. Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak P. 362/07 započet pred Opštinskim sudom u Kraljevu 16. avgusta 2004. godine , kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu sudu. Navedeni parnični postupak je okončan 7. novembra 2008. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni parnični postupak ukupno trajao četiri godine i tri meseca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se postupajući sud izjašnjavao.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u parničnom postupku, nije doprineo njegovoj dužini.

Ocenjujući postupanje suda u parničnom postupku, Ustavni sud je našao da parnični sud, u konkretnom slučaju, nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se parnični postupak što pre okončao.

Naime, pred prvostepenim sudom je održana polovina zakazanih ročišta i nakon dve godine i šest meseci doneta prva presuda koja je u postupku po žalbi delimično ukinuta. Nakon dva održana ročišta u ponovnom postupku, prvostepeni sud je doneo novu presudu, koja je potom u postupku po žalbi delimično potvrđena, preinačena i ukinuta u delu koji se odnosi na troškove postupka. U ponovnom postupku prvostepeni sud je rešenjem odlučio o troškovima postupka, koje je ponovo ukinuto u postupku po žalbi i novim rešenjem od 7. novembra 2008. godine je konačno odlučeno o troškovima postupka.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni tužbeni zahtev u parničnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadi zarade.

5.2. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku I. 137/09 (kasnije I. 3197/10), na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe takođe poziva, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Kraljevu postupajući po predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe od 13. januara 2009. godine doneo 28. januara 2009. godine rešenje o izvršenju I. 137/09. Navedeni izvršni postupak prekinut je 31. avgusta 2011. godine, jer je nad izvršnim dužnikom „Elektron“ AD o tvoren stečajni postupak. Ustavni sud je utvrdio da je izvršni sud, poštujući načelo hitnosti u izvršnom postupku u skladu sa tim načelom i postupao, a da je izvršni postupak prekinuo nakon što je nad izvršnim dužnikom pokrenut stečajni postupak. Iz napred navedenog proizlazi da je, do prekida, osporeni izvršni postupak trajao dve godine i sedam meseci. Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u izvršnom postupku, nije doprineo njegovoj dužini.

5.3. Ocenjujući osporeni stečajni postupak, Ustavni sud je utvrdio da je prethodni stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Elektron-inženjering“, Kraljevo pokrenut 23. aprila 2010. godine, a da je pravnosnažno okončan 25. oktobra 2012. godine, te da je trajao dve godine i šest meseci.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja osporenog stečajnog postupka.

Što se tiče značaja prava o kome je odlučivano u stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdan interes da uplati predujam na ime troškova za sprovođenje stečajnog postupka i da namiri njegovo potraživanje prema stečajnom dužniku koje je kao takvo utvrđeno izvršnim ispravama.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe svoje potraživanje Privrednom sudu u Kraljevu prijavio, te da svojim ponašanjem , u daljem toku stečajnog postupka, nije doprineo dužini njegovog trajanja.

U vezi sa složenošću činjeničnih i pravnih pitanja u ovom stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje da ona nisu bila složena i da nisu zahtevala obimniji i dugotrajniji postupak, polazeći od toga da je su u ovom stečajnom postupku svoja potraživanja prijavila dva stečajna poveri oca. Sud je kod ocene stečajnog postupka pošao od toga da njegova dužina ne zavisi uvek od postupanja organa koji ga sprovode, već i od drugih objektivnih okolnosti, poput toga da se na dinamiku prodaje nepokretne i/ili pokretne imovine stečajnog dužnika, tj. postupak unovčenja njegove imovine ne može uticati, ali je u konkretnom slučaju utvrdio da se u ovom stečajnom postupku na prvom poverilačkom ročištu stečajni upravnik izjasnio da stečajni dužnik ne poseduje nikakvu imovinu i da su troškovi postupka veći od iznosa uplaćenog predujma, nakon čega je po održanom završnom ročištu i zaključen stečajni postupak.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da kako je parnični postupak trajao četiri godine i tri meseca, da je izvršni postupak trajao dve godine i sedam meseci i da je stečajni postupak trajao dve godine i šest meseci, što je ukupno devet godina i tri meseca, to sve samo po sebi ukazuje da ovi postupci nisu okončani u okviru razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnih postupaka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Pored toga, Ustavni sud je ceneći i navedenu povredu prava na imovinu podnosioca ustavne žalbe, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, pošao od svog stava da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke, kojom je potraživanje dosuđeno, predstalja povredu prava na mirno uživanje imovine (videti Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine), imajući u vidu da se ovakav stav Suda ne može primeniti bez ograničenja kada se radi o potraživanjima utvrđenim odlukama suda u stečajnom postupku (videti Odluku Ustavnog suda Už-2808/2009 od 24. oktobra 2012. godine).

Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odluku izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke istog suda u predmetima Kačapor i dr. protiv Srbije, Burdov protiv Rusije ).

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, te 22. oktobra 2013. godine i presudu u istom predmetu, u kojima je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni ili društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama.

Međutim, Ustavni sud je takođe imao u vidu i da je Evropski sud za ljudska prava 13. januara 2015. godine doneo presudu u predmetu Jovičić i drugi protiv Srbije, kojom je utvrdio da su član 6 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju povređeni kada se radi o presudama podnosilaca predstavke za isplatu zarada, regresa za godišnji odmor, doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, osiguranje za slučaj nezaposlenosti i drugih potraživanja, koje su postale pravnosnažne pre konačne privatizacije dužnika. Dalje je utvrdio da čl. 6 . i 13 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 1. njenog Protokola 1 nisu povređeni kada se radi o presudama koje su postale pravnosnažne posle konačne privatizacije.

Sledom rečenog, preduzeće „Elektron“ sa p.o. Kraljevo je na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, privatizovan 25. avgusta 2003. godine, a pre pravnosnažnosti presude kojom je solidarno obavezan sa preduzećem „Elektron-inženjering“ DOO, Kraljevo da podnosiocu isplati naknadu zarade i doprinose za penzijsko – invalidsko osiguranje. Nakon sprovedene privatizacije nad preduzećem „Elektron“ AD, Kraljevo je otvoren i zaključen stečajni postupak i isto brisano iz registra privrednih subjekata, kod Agencije za privredne registre 14. marta 2011. godine. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud našao da podnosiocu nije povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, to je odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava na rad iz člana 60. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na ovaj deo odbacio ustavnu žalbu u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi načela iz člana 22. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenog rešenja Privrednog apelacionog suda Pvž. 711/12 od 25. oktobra 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava. Stoga je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ovaj pravni stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj ranijoj praksi (videti Rešenje Už. 1331/10 od 28. maja 2010. godine objavljeno na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je Uredbom o evidentiranju dospelih neizmirenih obaveza društvenih preduzeća po izvršnim presudama za potraživanja iz radnog odnosa („Službeni glasnik RS“, broj 23/12) podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu. Kako u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ , broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti