Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora zbog opasnosti od bekstva. Sud je ocenio da su redovni sudovi dali dovoljne i relevantne razloge za produženje pritvora, kao što su dvojno državljanstvo i porodične veze u inostranstvu.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-9305/2013
16.01.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K. iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2014. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. K. protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3228/13 od 30. oktobra 2013. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. K. iz S. podneo je Ustavnom sudu 14. novembra 2013. godine, preko punomoćnika B. K, advokata iz S, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3228/13 od 30. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da mu je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki. 26/13 od 20. marta 2013. godine i da mu se računa od 19. marta 2013. godine kada je lišen slobode; da mu je pritvor poslednji put produžen nakon izricanja presude Višeg suda u Novom Sadu kojom je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3228/13 od 30. oktobra 2013. godine odbijena kao neosnovana žalba njegovog branioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1752/13 od 18. oktobra 2013. godine, kojim mu je pritvor produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, a do upućivanja u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi.
Podnosilac ustavne žalbe iz navedenog zaključuje da pritvor „nije sveden na najkraću moguću meru“, niti je „preispitano da li se može zameniti blažom merom“, imajući u vidu da su „njegove putne isprave predate na poslednjem glavnom pretresu“ i dodaje da „ne postoji nijedna osobita okolnost koja bi ukazivala na to da bi puštanjem na slobodu uzurpirao dalji krivični postupak“. Takođe, podnosilac ukazuje i da se pritvor nakon izricanja kazne zatvora u trajanju ispod pet godina „izriče u najdelikatnijim slučajevima“.
Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da je podnosiocu povređeno zajemčeno pravo iz člana 31. Ustava, preinači osporeno rešenje i pusti ga na slobodu.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak
Pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 140/13 vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu.
Krivični postupak je pokrenut 20. marta 2013. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga, a nepravnosnažno je okončan 26. septembra 2013. godine donošenjem presude K. 140/13 kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.
B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor
Podnosilac se do dana podnošenja ustavne žalbe (14. novembar 2013. godine) nalazio u pritvoru skoro osam meseci, računajući od 19. marta 2013. godine kada je lišen slobode.
Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Novom Sadu Ki. 26/13 od 20. marta 2013. godine.
Tokom trajanja krivičnog postupka pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan.
Nakon donošenja prvostepene presude, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1752/13 od 18. oktobra 2013. godine produžen do upućivanja u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, a najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene prvostepenom presudom, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.
Obrazlažući razloge za produženje pritvora iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku prema podnosiocu ustavne žalbe, Viši sud u Novom Sadu je u rešenju naveo da i dalje stoje razlozi za primenu mere pritvora po navedenoj zakonskoj odredbi, jer „iz spisa predmeta proizlazi da okrivljeni D. K. ne živi na adresi na kojoj je prijavljen“, jer „po sopstvenom kazivanju, njegovi roditelji, zajedno sa njegovim bratom, žive u Austriji, gde je i on sam boravio u toku kraćeg vremenskog perioda, pa pored toga, veće je cenilo i okolnost da okrivljeni po sopstvenom kazivanju nema ni stalno zaposlenje, niti stalne izvore prihoda, već mu novac, po njegovoj izjavi, daju članovi njegove porodice, koji žive u inostranstvu, a pri tome okrivljeni pored državljanstva Republike Srbije poseduje i državljanstvo Republike Mađarske, kao i putnu ispravu, izdatu od nadležnih organa te države, zbog čega je ovo veće zaključilo da sve navedene okolnosti u svojoj sveobuhvatnosti, ukazuju na postojanje opasnosti da bi okrivljeni, u slučaju da se nađe na slobodi, mogao da napusti teritoriju Republike Srbije i ode u inostranstvo... te bi isti na taj način postao nedostupan organima gonjenja i onemogućio bi dalji redovan tok ovog krivičnog postupka...“.
Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1752/13 od 18. oktobra 2013. godine izjavio žalbu.
Apelacioni sud u Novom Sadu je 30. oktobra 2013. godine doneo osporeno rešenje Kž2. 3228/13, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe, našavši da je „veće prvostepenog suda pravilno postupilo kada je primenom člana 425a stav 5. ZKP produžilo pritvor okrivljenom D. K. iz razloga predviđenim članom 211. stav 1. tačka 1) ZKP, nalazeći da isti i dalje stoje“. Apelacioni sud u Novom Sadu je posebno istakao: da „iz spisa predmeta proizlazi da okrivljeni D. K. ne živi na adresi... na kojoj je inače prijavljen i koju je naveo kao adresu svog prebivališta prilikom saslušanja“; da je „propisno upozoren na dužnost da obavesti nadležne organe o svakoj promeni adrese i posledice neprijavljivanja promene iste“; da „povremeno odlazi u inostranstvo, tj. Austriju, gde mu žive roditelji i brat“; da „nema stalno zaposlenje, niti stalne izvore prihoda“. Apelacioni sud je ocenio da sve navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na bojazan da bi okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, puštanjem na slobodu mogao pobeći i postao nedostupan državnim organima, te da je produženje pritvora opravdano, kao i da predstavlja jedinu meru koja obezbeđuje nesmetano vođenje krivičnog postupka, te da se ista svrha ne može ostvariti drugom merom.
4. Odredbama člana 31. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da, pored ostalog, sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).
Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.
Pritvor nakon izricanja prvostepene presude propisan je odredbama člana 425a ZKP, prema kojima, pored ostalog: kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, veće će optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); ako se optuženi već nalazi u pritvoru, a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoji razlog iz člana 211. stav 1. tačka 4) ovog zakonika, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor, kao i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana, može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).
Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da protiv rešenja organa postupka donesenih u prvom stepenu, stranke, branilac i lica čija su prava povređena mogu izjaviti žalbu uvek kada u ovom zakoniku nije izričito određeno da žalba nije dozvoljena (član 465. stav 1.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i da se o sednici veća mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari, kao i da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu, nedozvoljenu ili neurednu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti i, po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 467. st. 2. i 4.).
5. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3228/13 od 30. oktobra 2013. godine nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao.
Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.
Podnosilac ustavne žalbe je nepravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 140/13 od 26. septembra 2013. godine oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.
Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen nakon izricanja prvostepene presude na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.
U odnosu na navedeni pritvorski razlog, u obrazloženju prvostepenog rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kv. 1752/13 od 18. oktobra 2013. godine je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe nepravnosnažnom presudom tog suda osuđen zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, da ne živi na adresi na kojoj je prijavljen, da, po sopstvenom kazivanju, povremeno boravi u Austriji gde mu žive roditelji i brat, da pored državljanstva Republike Srbije poseduje i državljanstvo Republike Mađarske, koje okolnosti, po mišljenju prvostepenog suda, ukazuju na opasnost od bekstva i da će „postati nedostupan organima gonjenja i onemogućiti dalji redovan tok ovog krivičnog postupka“. Ovakav zaključak prvostepenog suda je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenom drugostepenom rešenju ocenio pravilnim, dodajući da „ne živi na adresi ... na kojoj je inače prijavljen i koju je naveo kao adresu svog prebivališta prilikom saslušanja“, a da je „propisno upozoren na dužnost da obavesti nadležne organe o svakoj promeni adrese i posledice neprijavljivanja promene iste“, te da sve navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na bojazan da bi okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, puštanjem na slobodu mogao pobeći i postati nedostupan državnim organima, te da je produženje pritvora opravdano, kao i da predstavlja jedinu meru koja obezbeđuje nesmetano vođenje krivičnog postupka, te da se ista svrha ne može ostvariti drugom merom.
Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporeno rešenje zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava i postupio je u skladu sa ZKP kada je utvrdio da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Nadležni sud je u osporenoj odluci argumentovano obrazložio konkretne okolnosti koje u ovom slučaju ukazuju na opasnost od bekstva i ocenio da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe nakon izricanja prvostepene presude, te stoga Ustavni sud ne nalazi da je osporeno rešenje posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.
Imajući u vidu sve izloženo, nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe „ne postoji nijedna osobita okolnost koja bi ukazivala na to da bi puštanjem na slobodu uzurpirao dalji krivični postupak“.
U pogledu navoda iz ustavne žalbe o tome da se pritvor „nije sveden na najkraću moguću meru“, Ustavni sud naglašava da je za ocenu osnovanosti ovog navoda od prvenstvenog značaja to da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.
Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodio protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica, zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga pred Višim sudom u Novom Sadu relativno složen, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je nadležni prvostepeni sud raspravljao i ocenjivao, te na osnovu kojih je potom doneo presudu. Do trenutka podnošenja ustavne žalbe, krivični postupak je trajao osam meseci, za koje vreme je sprovedena istraga, podignuta optužnica, održan glavni pretres i doneta prvostepena presuda.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je nadležni sud sa primerenom hitnošću vodio predmetni krivični postupak, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.
Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je u dosadašnjem toku vođen sa potrebnom hitnošću.
Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na koje se pozvao, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.