Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu zbog trajanja postupka od jedanaest godina. Utvrđeno je da su sudovi postupali neefikasno, tri puta ukidajući prvostepene odluke. Podnositeljki je dosuđena naknada od 1200 evra, dok su ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje odbačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9306/2018
28.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i dr Nikola Banjac, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. aprila 2026. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 222/15 (ranije u predmetu Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 268/07), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu 9. avgusta 2018. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1329/17 od 1. juna 2018. godine, zbog povrede načela iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 222/15 (ranije u predmetu Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 268/07).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpretirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i istaknuto da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, kao i da je postupak ukupno trajao 11 godina.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i načela i poništi osporeni akt. Tražila je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 222/15 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Tužilja M. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 24. jula 2007. godine tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Š. „Z.“ iz Beograda, radi poništaja odluke o dodeli stana. Predmet je formiran pod brojem P1. 268/07.

Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 268/07 od 10. juna 2008. godine odbacio tužbu podnositeljke kojom je tražila da se poništi odluka Stambene komisije tužene kojom je D.Č. dodeljen stan u Beogradu, da se tužena obaveže da joj prizna bodove po osnovu celokupnog radnog staža, bodove za vanbračnog muža sa kojim ima dvoje dece i bodove na ime zalaganja van svoje osnovne delatnosti i dodeli sporni stan.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 31/09 od 16. septembra 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke i potvrdio rešenje prvostepenog suda u delu u kojem je odbačena tužba kojom je traženo da se tužena obaveže da joj prizna bodove po osnovu celokupnog radnog staža, bodove za vanbračnog muža sa kojim ima dvoje dece i bodove na ime zalaganja van svoje osnovne delatnosti i dodeli sporni stan, dok je ukinuo prvostepeno rešenje u delu u kojem je odbačena tužba kojom je traženo da se poništi odluka Stambene komisije tužene kojom je D.Č. dodeljen stan u Beogradu i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova postupak je nastavljen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5754/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 5754/10 od 15. aprila 2011. godine odbacio tužbu podnositeljke kao neosnovanu.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1520/11 od 21. marta 2013. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak 17. aprila 2013. godine. Predmet je dobio novi broj P1. 1713/13. Prvo naredno ročište je zakazano za 15. oktobar 2013. godine. Predmet je 2014. godine prešao u nadležnost Drugog osnovnog suda u Beogradu.

Drugi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 1713/13 od 23. juna 2014. godine odbacio tužbu.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 697/14 od 19. marta 2015. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak 3. decembra 2015. godine. Prvo naredno ročište je zakazano za 31. mart 2016. godine. Predmet je dobio novi broj P1. 222/15.

Na ročištu održanom 31. marta 2016. godine podnositeljka ustavne žalbe je izvršila „ispravku petituma tužbe“ tako što je tražila da se tužena obaveže da joj prizna bodove po osnovu celokupnog radnog staža, bodove za vanbračnog muža sa kojim ima dvoje dece i bodove na ime zalaganja van svoje osnovne delatnosti i dodeli sporni stan

Drugi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 222/15 od 30. novembra 2016. godine odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi odluka Stambene komisije tužene kojom je D.Č. dodeljen stan u Beogradu i odbacio je tužbu u delu kojom je traženo da se tužena obaveže da joj prizna bodove po osnovu celokupnog radnog staža, bodove za vanbračnog muža sa kojim ima dvoje dece i bodove na ime zalaganja van svoje osnovne delatnosti i dodeli sporni stan.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 1329/17 od 1. juna 2018. godine potvrdio prvostepenu presudu.

U predmetnom parničnom postupku zakazno je 17 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu jedno ročište, zakazano za 13. maj 2014. godine nije održano zbog tuženog. U postupku je izveden dokazni postupak uvidom u pismena, saslušavanjem svedoka i parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u trenutku podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao od 1. februara 2012. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da je prvostepeni sud dužan da roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda održi ročište na kojem će da odredi vremenski okvir za novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom (član 398. stav 1.).

5. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. U vezi s tim, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan je period od kada je podnositeljka podnela tužbu, 24. jula 2007. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1329/17 od 1. juna 2018. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao 11 godina.

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da po svojoj pravnoj prirodi spor nije bio u toj meri činjenično i pravno složen, da bi opravdao ovako dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja prava za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je konkretni spor bio od izuzetnog značaja za podnositeljku i da je ona imala interes da sud okonča postupak u razumnom roku, imajuću u vidu da se odlučivalo o stambenog pitanju nje i članove njene porodice.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je ona uredno postupala po nalozima suda i prisustvovala je svim ročištima.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da je drugostepeni sud tri puta ukidao prvostepena rešenja o odbačaju tužbe podnositeljke (prvi put to je uradio Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž1. 31/09 od 16. septembra 2009. godine, drugi put je to uradio Viši sud u Beogradu rešenjem Gž1. 1520/11 od 21. marta 2013. godine i treći put je to uradio, takođe, Viši sud u Beogradu rešenjem Gž1. 697/14 od 19. marta 2015. godine). Ustavni sud ukazuje na pravni stav Evropskog suda za ljudska prava, koji prihvata i Ustavni sud, da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države (videti presudu u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, kao i Odluku Už-1144/2021 od 31. oktobra 2024. godine). Zatim, Ustavni sud je utvrdio da su nakon donošenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 1520/11 od 21. marta 2013. godine spisi predmeta dostavljeni prvostepenom sudu 17. aprila 2013. godine, ali sledeće naredno ročište je zakazano tek za 15. oktobar 2013. godine, dok su nakon donošenja rešenja istog drugostepenog suda Gž1. 697/14 od 19. marta 2015. godine spisi predmeta dostavljeni prvostepenom sudu 3. decembra 2015. godine, ali sledeće naredno ročište je zakazano tek za 31. mart 2016. godine, iako zakonski rok za održavanje ročišta u toj procesnoj situaciji iznosi 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 222/15 (ranije u predmetu Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 268/07), podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, složenost spora, značaj ove pravne stvari za podnositeljku, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1329/17 od 1. juna 2018. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio da se u ustavnoj žalbi, u osnovi, ponavljaju navodi koja je podnositeljka isticala u žalbi protiv prvostepene presude i u toku parničnog postupka, a o kojima se Apelacioni sud u Beogradu već izjasnio, dajući detaljne i obrazložene razloge za donetu odluku kojom je potvrdio, takođe, iscrpno obrazloženu prvostepenu presudu, a ovakvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim ni proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje.

U vezi sa navodima podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim aktom povređeno načelo iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica utvrđene povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti