Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro sedam godina. Sud je zaključio da je prvenstvena odgovornost za odugovlačenje na sudu zbog neefikasnog postupanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9310/2018
21.01.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . M . iz L . kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5581/11 podnositeljki ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz L . kod Beograda podnela je Ustavnom sudu, 8. avgusta 2018. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. Ustav Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5581/11.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je predmetni radni spor, koji je za nju imao veliku važnost s obzirom na posledice koje je pretrpela usled povrede na radu, trajao sedam godina, pri čemu se ne radi o složenom postupku. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5581/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 20. jula 2011. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu, kojom je tražila da sud obaveže tužene, njenog poslodavca i određenu osiguravajuću organizaciju, da joj, na ime naknade štete nastale povredom na radu , isplate opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 3689/11.

Rešenjem P1. 3689/11 od 28. septembra 2011. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim. Označeno prvostepeno rešenje ukinuto je u postupku po žalbi tužilje, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1353/11 od 9. novembra 2011. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak 21. decembra 2011. godine.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 5581/11, Prvi osnovni sud u Beogradu je prvo ročište zakazao za 18. maj 2012. godine.

U 2012. godini zakazana su još dva ročišta (za 14. septembar i 26. novembar), ali ona nisu održana, prvo jer tužilja nije došla iako je bila uredno pozvana, a na prethodnom ročištu je , na njen zahtev , određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužilje, a drugo zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

U toku 2013. godine zakazana su tri ročišta (za 4. mart, 4. jun i 26. novembar), od kojih jedno nije održano (4. jun) jer tužilja nije uplatila predujam za izvođenje dokaza veštačenjem.

Prvostepeni sud je u 2014. godini zakazao jedno ročište (za 28. mart), koje nije održano jer su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka neuropsihijatrijske struke . Nakon što je taj veštak vratio spise, oni su dostavljeni veštaku ortopedu, radi obavljanja veštačenj a. Prvostepeni sud je, rešenjem od 27. novembra 2014. godine, odredio drugog veštaka ortopeda, budući da prethodno određeni veštak sedam meseci nije postupio po nalogu suda. Novoodređeni veštak je nalaz sa mišljenjem dostavio 25. februara 2015. godine sudu, koji je taj nalaz parničnim strankama dostavio pre početka ročišta zakazanog za 9. mart 2015. godine, usled čega su stranke tražile kraći rok za izjašnjenje, te ročište nije održano.

Do zaključenje glavne rasprave zakazano je još šest ročišta ( za 20. maj, 5. oktobar i 24. decembar 2015. godine, 3. mart, 25. maj i 23. jun 2016. godine), od kojih dva nisu održana.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5581/11 od 23. juna 2016. godine kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje istaknut prema tuženom poslodavcu, dok je u odnosu na osiguravajuću organizaciju konstatovano da je tužilja povukla tužbu (na završnom ročištu).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3777/16 od 4. maja 2018. godine potvrđena je označena drugostepena presuda, osim u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, koji je preinačen.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) propisano je da: stranaka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da će sud da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara veštaka fizičko lice, odnosno od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice koje obavlja veštačenje, ako veštak ne dođe na ročište iako je uredno pozvan, a izostanak ne opravda ili ako u ostavljenom roku ne podnese svoj nalaz i mišljenje (član 267. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe, 20. jula 2011. godine, Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu od 4. maja 2018. godine, trajao šest godina i devet i po meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, prema oceni Ustavnog suda, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio pravno ni činjenično posebno složen.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je istaknuti zahtev za podnositeljku bio od većeg značaja, budući da je odlučivano o osnovanosti njenog zahteva za naknadu štete zbog povrede na radu.

Ustavni sud je ocenio i da je podnositeljka svojim ponašanjem, nedolaženjem na zakazano ročište na kojem je trebalo da bude saslušana i propustom da blagovremeno uplati novčani iznos neophodan da se izvede dokaz veštačenjem, u manjoj meri doprinela trajanju pred metnog postupka.

Međutim, Ustavni sud je ocenio, da opisan doprinos podnositeljke ne može da bud e opravdanje što je taj postupak okončan posle šest godina i devet i po meseci, već da odgovornost za to prvenstveno leži na parničnom sudu, čija je zakonska obaveza da postupak sprovede bez odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud pojedina ročišta zakazivao u razmaku od četiri, četiri i po, pa i pet i po meseci, kao i da je prvo ročište zakazao tek pet meseci pošto mu je predmet vraćen na ponovno postupanje , a po ukidanj u rešenja o nenadležnosti . Takođe, Ustavni sud ukazuje da u periodu od 28. marta 201 4. do 20. maja 2015. godine, odnosno 14 meseci nije održano nijedno ročište. Ustavni sud je imao u vidu da su u navedenom periodu zakazana dva ročišta , ali i da ta ročišta nisu održana jer veštaci koje je sud odredio nisu blagovremeno postupili po nalogu suda , kao i da su spisi predmeta sedam meseci nalazili kod jednog od veštaka koji u navedenom periodu nije obavio veštačenje, a da u tim okolnostima prvostepeni sud nije primenio odredbe merodavnog procesnog zakona kojima je uređeno ovlašćenj e suda u slučaju procesne nediscipline veštaka . U vezi sa navedenim, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. Treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman i Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine , broj predstavke 8737/79).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, opisani doprinos podnosioca, kao i ekonomsko-socijalne prilike i standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti