Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje u presudi Privrednog apelacionog suda. Sud je poništio deo presude koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu, zbog arbitrerne primene materijalnog prava pri određivanju dospelosti potraživanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9317/2013
05.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. d . za p, t . i u . „P .“ o.d. B. P . i d rugi iz Đurakovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. d . za p, t . i u . „P .“ o.d. B. P . i dr ugi i utvrđuje da je stavom I izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6391/12 od 26. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se stav I izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6391/12 od 26. septembra 2013. godine, u delu u kome je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 60.266,06 dinara i 5.563,63 dinara, počev od 1. juna 1999. godine, pa do 28. maja 2007. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv stava II izreke presude Privrednog suda u Beogradu P. 700/10 od 8. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. d . za p, t . i u . „P .“ o.d. B. P . i drugi iz Đurakovca izjavilo je , 14. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Ž . V, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6391/12 od 26. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Kako je označena odredba Evropske konvencije sadržinski gotovo identična odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povredu te odredbe Konvencije cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da mu je dosuđena naknada za korišćenje stvari tokom ratnog stanja, u mnogo manjem iznosu nego što propisuje Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, kao i da je zakonska zatezna kamata dosuđena počev od podnošenja tužbe, što je po njegovom mišljenju protivno odredbi člana 20. stav 4. navedene Uredbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 700/10 od 8. decembra 2011. godine, u stavu I izreke , delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - VP 9808 Beograd , da tužiocu ovde podnosioc u ustavne žalbe , na ime naknade za korišćenje servisa i benzinske pumpe u periodu od 10. aprila 1999. pa do 25. aprila 1999. godine, plati iznos od 60.266,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2007. godine pa do isplate, kao i da na ime naknade za korišćenje dva tegljača i dve auto-cisterne, plati iznos od 5.563,63 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2007. godine pa do isplate ; u stavu II izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da mu tužena plati - zakonsku zateznu kamatu na iznos od 60.266,06 i 5.563,63 dinara , počev od 1. juna 1999. godine pa do 28. maja 2007. godine, na ime naknade za korišćenje dva tegljača i dve auto cisterne iznos od 27.822,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. juna 1999. godine pa do isplate, na ime naknade za korišćenje opreme u servisu iznos od 175.792,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 1999. godine, pa do isplate; na ime naknade amortizacije za korišćenje benzinske pumpe za period od 26. aprila 1999. godine, pa do 16. juna 1999. godine, iznos 186.998,13 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29. maja 2007. godine, pa do isplate, na ime naknade amortizacije za korišćenje dva tegljača i dve auto-cisterne iznos od 61.376,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29. maja 2007. godine pa do isplate, na ime naknade amortizacije za korišćenje opreme u servisu iznos od 26.7896,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29. maja 2007. godine pa do isplate ; stavom III izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da sud obaveže tuženog da mu u preuzetom stanju vrati više pokretnih stvari, a da se tuženi može osloboditi te obaveze ako tužiocu plati iznos od 23.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2007. godine pa do isplate; u stavu IV izreke odbijen je tužbeni zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka, kao neosnovan , dok je stav om V izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškov e postupka. U obrazloženju navedene prvostepene presude, pored ostalog, navedeno je da tužilac na iznos od 60.266,06 dinara ima pravo na zakonsku zateznu kamatu počev od dana podnošenja tužbe saglasno odredbama čl. 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira na to što je tužena znala da tužilac ima pravo na naknadu za korišćenje i u vreme korišćenja objekta, ali kako nije sačinjen zapisnik o predaji objekta, te kako tužilac ne mora već samo može potraživati naknade za korišćenje, to je tužena u docnji od dana podnošenja tužbe (29. maja 2007. godine). Što se tiče zakonske zatezne kamate dosuđene na iznos od 5.563,63 dinara, počev od 29. maja 2007. godine, prvostepena presuda ne sadrži nikakve razloge.

Tužilac je u žalbi, pored ostalog, istakao da se povreda materijalnog prava u prvostepenoj presudi ogleda i u tome što je zakonska zatezna kamata priznata tek od dana utuženja, a ne u roku od 15 dana od dana vraćanja stvari, kako je to propisano osnovnim tekstom Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze. Tužena je izjavila žalbu protiv st. I, IV i V izreke prvostepene presude.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6391/12 od 26. septembra 2013. godine u stavu I izreke odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka, pa je potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda Beogradu P. 700/10 od 8. decembra 2011. godine u stavu I, u delu stava II izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da mu tužena plati zakonsku zateznu kamatu na iznose od 60.266,06 i 5.563,63 dinara, počev od 1. juna 1999. do 28. maja 2007. godine, na ime naknade za korišćenje dva tegljača i dve auto cisterne iznos od 27.822,93 dinara , sa zakonskom zateznom kamato m počev od 1. juna 1999. godine pa do isplate, na ime naknade za korišćenje opreme u servisu iznos od 175.792,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamato m počev od 1. juna 1999. godine pa do isplate, na ime naknade amortizacije za korišćenje opreme u servisu iznos od 26.7896,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2007. godine pa do isplate, te u st. III i IV izreke. U stavu II izreke drugostepene presude ukinuta je prvostepena presuda u delu stava II izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev na ime naknade amortizacije za korišćenje benzinske pumpe, za period od 26. aprila 1999. godine, pa do 16. juna 1997. godine u iznosu od 186.998,13 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 29. maja 2007. godine pa do isplate, na ime naknade amortizacije za korišćenje dva tegljača i dve auto cisterne u iznos u od 61.376,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2007. godine pa do isplate, kao i u stavu V izreke, i predmet vrać en prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno, da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužena za vreme NATO bombardovanja 10. aprila 1999. godine ušla u prostorije tužioca, te da je započela sa korišćenjem rezervoara 4. i 5, kao i prostorija u kojima se obavljao tehnički pregled automobila i pomoćnih objekata u ukupnoj površini od 1000 m2; da je tužena navedeni prostor koristila sve do 6. juna 1999. godine; da je u istom periodu tužena koristila dva tegljača i dve cisterne; da je prvostepeni sud, odlučujući o visini naknade za korišćenje objekata i prevoznih sredstava, izveo dokaz veštačenjem; da je iz nalaza i mišljenja sduskog veštaka od 23. novembra 2009. godine, koji je sačinjen u skladu sa Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je sastavni deo Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, sa izmenama i dopunama Uredbe, utvrđeno sledeće; da za period od 10. do 25. aprila 1999. godine visina naknade za korišćenje preostalih stvari (bliže opisanih u obrazloženj u presude) iznosi 7.384,64 dinara, da visina naknade, bruto poslovne dobiti, za korišćenje sredstava (bez dva tegljača i dve cisterne) preostalih stvari (bliže opisanih u obrazloženju presude), iznosi 55.150,72 dinara; da je predmet veštačenja bio i period od 26. aprila do 16. juna 1999. godine za koji je sudski veštak našao – da visina naknade za korišćenje dva tegljača i dve cisterne iznosi 4.979,80 dinara, visina amortizacije benzinske pumpe i opreme benzinske pumpe iznosi 7.968,24 dinara, dok visina amortizacije svih preostalih stvari iznosi 23.538,54 dinara, da visina naknade, bruto poslovne dobiti, za korišćenje sredstava (bez dva tegljača i dve cisterne „Utva“) benzinske pumpe i opreme benzinske pumpe, dva rezervoara, iznosi 175.792,92 dinara; da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 21. marta 2011. godine, kao i naknadnih izjašnjenja datih povodom primedbi parničnih stranaka, proizlazi da je visina naknad e na ime amortizacije izvršena po obračunu amortizacione stope iz Pravilnika o nomenklaturi osnovnih sredstava sa amortizacionim stopama po grupama osnovnih sredstava primenom proporcionalne metode, i ista ukupno za benzinsku pumpu za period od 10. aprila pa do 25. aprila 1999. godine (16 dana) i na ime amortizacije za 51 dan za sve preostale stvari za vremenski period od 26. aprila , pa do 16. juna 1999. godine, iznosi 26.789,00 dinara ; d a je visina naknade na ime korišćenja utvrđena primenom prosečne neto zarade u privredi P epublike Crbije u mesecu aprilu 1999. godine i iznosi 1.010,00 dinara mesečno, odnosno 33,67 dnevno sa procentom uvećanja iz Uredbe, te za dva tegljača i dve cisterne „Utva“, ukupno iznosi 5.563,63 dinara, a za preostale stvari za vremenski period od 26. aprila pa do 16. juna 1999. godine, iznosi 175.792,92 dinara, što sve ukupno iznosi 181.356,55 dinara. Dalje je navedeno: da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je našao da je tužbeni zahtev tužioca osnovan u delu koji se tiče naknade za korišćenje prostorija servisa i pumpe u periodu od 10. aprila 1999. do 25. aprila 1999. godine, tj. za 16 dana; da zakupnina za servis površine 1.000 m2 i objekat pumpe iznosi 10.000,00 nemačkih maraka mesečno, što znači da zakup na dnevnom nivou iznosi 333,33 nemačkih maraka, preračunato u dinare po tržišnom kursu od 11,30 dinara u navedenom periodu, a što za 16 dana iznosi ukupno 60.266,06 dinara; da je prvostepeni sud našao da tužiocu pripada naknada za korišćenje dva tegljača i dve cisterne u ukupnom iznosu od 5.563,63 dinara, a taj iznos je obračunat primenom procenta od 120% iz Tarife u odnosu na tegljače i primenom procentom od 42% za cisterne za gorivo iz Tarife, a prema neto dnevnoj zaradi u iznosu od 33,67 dinara za jedan dan, a sve ukupno za 51 dan u skladu sa odredbama čl. 4, 14, 15, 19. i 20. Uredbe o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze i čl. 262, 277, 317. i 374. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev za naknadu od 175.792,92 dinara, sa opredeljenom kamatom, na ime korišćenja preostale opreme u periodu od 26. aprila , pa do 16. juna 1999. godine , uz obrazloženje da tužilac nije dostavio dokaz e da je tužena koristila navedenu opremu; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio sve činjenice koje su od značaja i na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo kada je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca; da je za svoju odluku prvostepeni sud dao jasne razloge koje u celini prihvata i drugostepeni sud; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev, kao neosnovan , na ime naknade za amortizaciju benzinske pumpe u iznosu od 186.998,12 dinara za period od 26. aprila pa do 16. juna 1999. godine, na ime naknade za amortizaciju za korišćenje dva tegljača i dve cisterne za isti period u iznosu od 61,376,00 dinara, sa obrazloženjem da tužilac nije imao pravo na naknadu u visini amortizacije, već isključivo pravo na naknadu za korišćenje u smislu člana 19. Uredbe, koja je propisana Tarifom za određivanje naknade; da je prvostepena presuda u delu stava II izreke zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku; da u pogledu naknade amortizacije za korišćenje benzinske pumpe, dva tegljača i dve auto cisterne, prvostepeni sud nije imao u vidu Uredbu o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze koja je objavljena u „Službenom listu SRJ“ , od 25. aprila 1999. godine, jer je odredbom člana 19. t e uredbe propisano da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada u visini amortizacije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da d užnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, kao i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.).

Odredbom člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98) bilo je propisano da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana - mesečno unazad.

Odredbom člana 4. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, brisan je stav 4. člana 20. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98).

5. Razmatrajući najpre navode ustavne žalbe u kojima podnosilac ističe da mu je visina dosuđene naknade prenisko određena , Ustavni sud ukazuje da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola načina na koji je utvrđeno činjenično stanje, ocena dokaza ili primena zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da ovakvi navodi ne predstavljaju ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje, već se njima izražava nezadovoljstvo delom osporene presud e, koje se u suštini svodi na osporavanje pravilnosti načina na koji je utvrđena visin a dosuđene naknade. Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom utvrđuje činjenice, kao i da ispituje da li je pravilno utvrđena visina naknade koja u konkretnom slučaju pripada podnosiocu. Stoga se ovakvi navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Sa druge strane, analizirajući osporenu presudu sa stanovišta citiranih propisa i navoda ustavne žalbe da su sudovi arbitrerno primenili materijalno pravo nalazeći da podnosiocu pripada zakonska zatezna kamata od dana podnošenja tužbe, a ne po proteku roka od 15 dana od dana vraćanja stvari, kako je to propisano odredbom člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98) , Ustavni sud ukazuje da su privredni sudovi sadržinu odredbe člana 324. ZOO pravilno interpretirali, ali se način na koji su je primenili na konkret an slučaj, može okarakterisati kao proizvoljan.

Naime, odredba člana 324. ZOO propisuje više situacija u kojima dužnik dolazi u docnju. Privredni sudovi smatraju da je tužena (dužnik) došla u docnju danom podnošenja tužbe, odnosno započinjanjem parničnog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Međutim, podnošenje tužbe predstavlja uslov docnje samo ako vreme ispunjenja nije određeno, ali ukoliko je vreme u kome obavezu treba ispuniti određeno, dužnik pada u docnju kada to vreme protekne. Primenjujući rečeno na ovaj slučaj, Ustavni sud nalazi da privredni sudovi očigledno nisu imali u vidu da je odredbom člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza bilo propisano kada se naknada za korišćenje isplaćuje vlasnicima stvari, odnosno da je vreme ispunjenja obaveze određeno tom odredbom. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da zaključak privrednih sudova da je potraživanje podnosioca ustavne žalbe dospelo tek podnošenjem tužbe, što dalje znači da mu na osnovu odredbe člana 277. stav 1. ZOO zatezna kamata pripada tek od tog trenutka, predstavlja izraz arbitr ernog presuđenja. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da bez obzira na to što su predmetne stvari vraćene podnosiocu ustavne žalbe u vreme kada je važila Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza, na konkretan slučaj se primenjuje odredba člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza , koja je bila na snazi 10. aprila 1999. godine - kada je Vojska Jugoslavije započela korišćenje predmetnih stvari. Po stavu Ustavnog suda, primena Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza na konkretan slučaj bi predstavljala retroaktivnu primen u propisa na period pre njenog stupanja na snagu - 26. aprila 1999. godine . Ustavni sud je ovakav stav već izrazio u Odluci Už-406/2009 od 24. novembra 2011. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud ocenjuje da je stavom I izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6391/12 od 26. septembra 2013. godine u delu u kome je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 60.266,06 dinara i 5.563,63 dinara počev od 1. juna 1999. godine, pa do 28. maja 2007. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je stavom I izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6391/12 od 26. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio stav I izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6391/12 od 26. septembra 2013. godine, u delu u kome je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 60.266,06 dinara i 5.563,63 dinara počev od 1. juna 1999. godine, pa do 28. maja 2007. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv stava II izreke presude Privrednog suda u Beogradu P. 700/10 od 8. decembra 2011. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava iz člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava . Takođe, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je u ustavnoj žalbi na povredu ovog prava ukazano uzgred, tako da se zahtev podnosioca odnosi samo na osporenu presudu.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti