Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao 21 godinu. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog prekomerne dužine postupka pred upravnim organima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Upravom za imovinu i inspekcijske poslove Grada Niša u predmetu broj 464-529/92-04 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz Niša je, 8. februara 2012. godine, preko punomoćnika J. Š, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Upravom za imovinu i inspekcijske poslove Grada Niša u predmetu broj 464-529/92-04.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje činjenično stanje, tok osporenog postupka koji je prvo vođen pred Sekretarijatom za urbanizam gradske uprave Grada Niša, zatim pred Upravom za imovinu i inspekcijske poslove Grada Niša, a na kraju pred Upravnim sudom, zatim sadržina donetih odluka upravnih organa i Vrhovnog suda Srbije, i ističu se konkretne radnje upravnih organa koje su, po mišljenju podnositeljke, doprinele nerazumno dugom trajanju postupka i povredi prava na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem Sekretarijata za urbanizam gradske uprave Grada Niša broj 03-464-529/92 od 10. marta 1993. godine podnositeljki pripalo pravo na pripajanje zajedničkih prostorija u potkrovlju – perionice i sušionice, njenom stanu; da je rešenjem Ministarstva finansija i ekonomije Republike Srbije broj 360-02-00343/02-07 od 10. februara 2004. godine poništeno navedeno prvostepeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak; da su od tada nekoliko puta ukidane odluke prvostepenih upravnih organa od strane drugostepenog organa, i to na štetu podnositeljke; da je o predmetu više puta odlučivao i Vrhovni sud Srbije koji je odluke upravnih organa poništavao i vraćao na ponovni postupak; da je poslednje prvostepeno rešenje kojim je ponovo priznato pravo pripajanja zajedničkih prostorija stanu podnositeljke, doneto 14. jula 2010. godine, navedeno rešenje je potvrđeno od strane drugostepenog upravnog organa i zatim je protiv drugostepene odluke pokrenut upravni spor pred Upravnim sudom u predmetu U. 6712/12; da imajući u vidu da predmetni postupak traje već 20 godina, podnositeljki je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevala je i naknadu štete.

Iako je podnositeljka navela da joj je povređeno i pravo na pravično suđenje, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se osporava samo povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom upravnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Uprave za imovinu i inspekcijske poslove Grada Niša broj 464-529/92-04 i spise predmeta Upravnog suda U. 6712/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 1. aprila 1992. godine podnela zahtev Sekretarijatu za urbanizam gradske uprave Grada Niša za pripajanje zajedničkih prostorija - perionice i sušionice u potkrovlju zgrade, u ulici N. P. broj 65 u Nišu, stanu podnositeljke. Rešenjem Sekretarijata za urbanizam gradske uprave grada Niša broj 03-464-529/92 od 10. marta 1993. godine priznato je pravo podnositeljki na pripajanje tih zajedničkih prostorija njenom stanu.

Rešenjem Ministarstva finansija i ekonomije Republike Srbije 07 broj 360-02-00343/02 od 10. februara 2004. godine, donetim u postupku po žalbi vlasnika stanova u predmetnoj zgradi, poništeno je rešenje Sekretarijata za urbanizam gradske uprave Grada Niša broj 03-464-529/92 od 10. marta 1993. godine i predmet je vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. U ponovnom postupku, tada nadležan prvostepeni upravni organ - Uprava za imovinu Grada Niša je 9. maja 2005. godine donela rešenje 464-529/92-04 kojim je ponovo podnositeljki priznato pravo na pripajanje zajedničkih prostorija njenom stanu, ali je po žalbi Skupštine zgrade, rešenjem Ministarstva finansija i ekonomije broj 366-02-00343/02-07 od 8. novembra 2005. godine prvostepeno rešenje ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom upravnom organu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim upravnim organom, rešenjem Uprave za imovinu Grada Niša broj 464-529/92-04 od 27. februara 2006. godine ponovo je podnositeljki priznato pravo pripajanja zajedničkih prostorija njenom stanu.

Rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije 07 broj 360-02-00343/02 od 19. septembra 2006. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Skupštine zgrade i investitora, Preduzeća „P.“ d.o.o. iz Niša, izjavljene protiv rešenja Uprave za imovinu grada Niša broj 464-529/92-04 od 27. februara 2006. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 5739/06 od 25. oktobra 2007. godine tužbe Preduzeća „P.“ sa kojim je Skupština zgrade zaključila ugovor za rekonstrukciju krova na zgradi i nadgradnji stambene zgrade i Skupštine zgrade su uvažene i poništeno je rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije 07 broj 360-02-00343/02 od 19. septembra 2006. godine.

U izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 5739/06 od 25. oktobra 2007. godine, rešenjem Ministarstva finansija i ekonomije Republike Srbije 07 broj: 360-02-00343/02 od 20. decembra 2007. godine, potvrđeno je rešenje Uprave za imovinu grada Niša broj: 464-529/92-04 od 27. februara 2006. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 1670/08 od 15. oktobra 2009. godine tužba Preduzeća „P.“ d.o.o. iz Niša je uvažena i poništeno je rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije 07 broj 360-02-00343/02 od 20. decembra 2007. godine, a tužba Skupštine stanara je odbačena, kao neblagovremena.

U izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 1670/08 od 15. oktobra 2009. godine, Ministarstvo finansija Republike Srbije je rešenjem 07 broj 360-02-00343/02 od 18. marta 2010. godine poništilo rešenje Uprave za imovinu grada Niša broj 464-529/92-04 od 27. februara 2006. godine i predmet je vratilo na ponovni postupak prvostepenom upravnom organu.

Rešenjem Uprave za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša broj 464-529/92-04 od 14. jula 2010. godine ponovo je podnositeljki priznato pravo pripajanja zajedničkih prostorija njenom stanu, a rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije 07 broj 360-02-00343/02 od 14. marta 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba V. S, zastupnika, a zatim pravnog sledbenika Preduzeća „P.“ d.o.o, izjavljena protiv rešenja Uprave za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša broj 464-529/92-04 od 14. jula 2010. godine. V. S. je 21. maja 2012. godine podneo Upravnom sudu upravnu tužbu protiv rešenja Ministarstva finansija 07 broj 360-02-00343/02 od 14. marta 2012. godine.

Presudom Upravnog suda U. 6712/12 od 17. maja 2013. godine, donetom u upravnom sporu po tužbi tužioca V. S. protiv rešenja tuženog Ministarstva finansija Republike Srbije 07 broj: 360-02-00343/02 od 14. marta 2012. godine, uz učešće podnositeljke kao zainteresovanog lica, tužba je odbijena. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da Upravni sud nalazi da je tužba neosnovana; da je tuženi organ ocenio da je žalba neosnovana, jer je pravilno prvostepeni organ našao da je osnovan zahtev zainteresovanog lica za pripajanje zajedničke prostorije, podnet 11. aprila 1992. godine, u vreme važenja Zakona o nadziđivanju zgrada i pripajanju zajedničkih prostorija u stanove, a da je odredbom člana 2. Zakona o prestanku važenja ovog zakona, propisano da će se postupci nadziđivanja zgrada, pretvaranja zajedničkih prostorija u stanove, ateljea i poslovne prostorije i pripajanja zajedničkih prostorija u stanove u kojima je do dana stupanja na snagu ovog Zakona doneto pravnosnažno rešenje o utvrđivanju prava nadziđivanja, okončati po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu tog zakona; da je prilikom donošenja osporene odluke tuženi propustio da oceni da li je žalba V. S. izjavljena na prvostepeno rešenje od 14. jula 2010. godine, izjavljena od strane ovlašćenog lica; da je upravni postupak u ovoj upravnoj stvari pokrenut povodom zahteva zainteresovanog lica podnetog 11. aprila 1992. godine i u njemu je pored D. S. svojstvo stranke imalo i pravno lice „P.“ d.o.o. iz Niša; da je rešenjem Privrednog suda u Nišu broj I St. 240/10 od 22. juna 2010. godine, utvrđena ispunjenost stečajnog razloga-trajnije nespsobnosti plaćanja, pa je prema stečajnom dužniku „P.“ d.o.o. iz Niša, otvoren stečajni postupak i utvrđeno je da ne postoji interes poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka, te je stečajni postupak prema ovom stečajnom dužniku zaključen i odlučeno da po pravnosnažnosti rešenja imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije, koje rešenje je postalo pravnosnažno 5. avgusta 2010. godine; da je 26. septembra 2011. godine, nakon donošenja prvostepenog rešenja od 14. jula 2010. godine i rešenja Privrednog suda od 22. juna 2010. godine o otvaranju i zaključenju stečajnog postupka i tome da imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije, V. S. podneo zahtev Upravi za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša za priznavanje svojstva stranke, odnosno za učešće u postupku, navodeći da je on pravni sledbenik „P.“ i da kako je to preduzeće, koje je učestvovalo u postupku, prestalo da postoji, predložio je da se njemu prizna pravo na učešće u upravnom postupku u svojstvu stranke, ali da o ovom zahtevu nije odlučeno; da je V S. 7. novembra 2011. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja od 14. jula 2010. godine, o kojoj je odlučeno i doneto osporeno rešenje; da međutim, iz rešenja Privrednog suda od 22. juna 2010. godine, proizlazi da je imovina stečajnog dužnika „P.“ d.o.o. iz Niša prešla u svojinu Republike Srbije, a tužilac kao osnivač ovog pravnog lica nije njegov pravni sledbenik; da je imajući u vidu navedeno, Upravni sud našao da je žalba V. S. protiv prvostepenog rešenja izjavljena od strane neovlašćenog lica i kao takva je trebalo da bude odbačena, ali kako je njegova žalba odbijena, učinjena je povreda pravila postupka iz člana 229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, ali njenim donošenjem tuženi organ nije postupio na štetu tužioca; da je zbog toga Upravni sud našao da se navodima tužbe ne dovodi u sumnju pravilnost osporenog rešenja, pa je tužbu odbio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da je kada se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, između ostalog, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, u kom slučaju je drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju, i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.); da se rešenje doneseno u postupku izvršenja izvršava kad postane izvršno (član 261. stav 2.); da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrativnim putem (član 266. stav 1.); da organ nadležan za sprovođenje administrativnog izvršenja donosi po službenoj dužnosti ili po predlogu tražioca izvršenja, zaključak o dozvoli izvršenja, a da se zaključkom konstatuje da je rešenje koje treba izvršiti postalo izvršno i određuje način i sredstva izvršenja, kao i da je protiv ovog zaključka dopuštena žalba nadležnom drugostepenom organu (član 268. stav 1.); da će se na predmete čije je rešavanje započeto pre stupanja na snagu ovog zakona primenjivati odredbe ovog zakona ako postupak nije konačno završen (član 290.).

Ustavni sud konstatuje da su se tokom vođenja osporenog postupka primenjivale i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94), koji je prestao da važi 18. jula 1997. godine. Kako se odredbe navedenog zakona od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari nisu sadržinski razlikovale od citiranih odredaba važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud nije posebno navodio odredbe ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog postupka.

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) bilo je propisano: da se upravni spor može pokrenuti i kad nadležni organ o zahtevu, odnosno o žalbi stranke nije doneo odgovarajući upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 8.); da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (član 24. stav 1.); da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda u pogledu postupka (član 61.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevnog akta (član 19. stav 1.); da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, nadležni organ je dužan da umesto poništenog upravnog akta donese drugi bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, pri čemu je vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, a takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (član 62. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (član 63. stav 1.).

5. Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na uverenju da predmetni upravni postupak traje od 1. aprila 1992. godine, kada je podnela zahtev tadašnjem Sekretarijatu za urbanizam grada Niša za pripajanje zajedničkih prostorija svom stanu, Ustavni sud nalazi da se od 1. aprila 1992. godine, kao dana podnošenja zahteva, postupak smatrao pokrenutim.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, jemče i njihova sudska zaštita ostvaruje od 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da sama činjenica da je postupak trajao 21 godinu, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, odnosno da u znatnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj upravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da su postupajući prvostepeni i drugostepeni upravni organi u predmetnom postupku doprineli nerazumno dugom trajanju postupka, jer nisu efikasno i delotvorno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se predmetni postupak koji je trajao 21 godinu, okonča u razumnom roku.

Ispitujući postupanje nadležnih organa, Ustavni sud ocenjuje da najveću odgovornost i najveći doprinos dužini trajanja postupka snosi drugostepeni upravni organ koji je nakon 11 godina (10. februara 2004. godine) odlučio o žalbi protiv rešenja prvostepenog upravnog organa od 10. marta 1993. godine. Takođe, drugostepeni upravni organ je odgovoran za period neaktivnosti koji je usledio nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije U. 1670/08 od 15. oktobra 2009. godine, jer je u izvršenju te presude doneo rešenje posle pet meseci (18. marta 2010. godine). Dalje, drugostepeni upravni organ je nakon nepune dve godine (14. marta 2012. godine), odlučio o žalbi protiv prvostepene odluke od 14. jula 2010. godine,

Ustavni sud, takođe ukazuje da je nerazumno dugom trajanju postupka doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog upravnog organa, kao i ukidanje odluka upravnih organa od strane tada nadležnog Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava da ponavljanje naloga za postupanje u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (videti mutatis mutandis, odluku u predmetu „Wierciszewska protiv Poljske“, broj 41431/98, stav 46, od 25. novembra 2003. godine). Po oceni Ustavnog suda, navedeni stav se može primeniti i u slučaju ponavljanja naloga drugostepenom upravnom organu od strane nadležnog suda koji je odlučivao u upravnom sporu, posebno stoga što je, saglasno odredbi člana 38. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, sud rešavao spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku. To je imalo za posledicu vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje organu koji je doneo pobijano rešenje, čak i u slučaju kada sud oceni da je nadležni organ posle poništenja upravnog akta doneo upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da je postupak pred Upravnim sudom okončan za godinu dana, što ukazuje na činjenicu da je Upravni sud efikasno i delotvorno postupao i odlučio.

Ustavni sud je ocenio da je odlučivanje u ovom upravnom postupku iziskivalo utvrđivanje relativno složenih činjenica i rešavanje složenijih pravnih pitanja, da su u toku predmetnog postupka doneta četiri prvostepena rešenja, šest rešenja drugostepenog organa i da su donete tri presude suda koji je odlučivao u upravnom sporu, ali ni te okolnosti koje se odnose na relativnu složenost predmetnog postupka ne mogu biti opravdanje za prekomerno trajanje postupka od 21 godine.

Ustavni sud konstatuje da iako je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da nadležni organi o njenom zahtevu odluče u razumnom roku, mogla je da koristi procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, kojima bi pokušala da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Naime, Zakonom o opštem upravnom postupku su propisani rokovi za odlučivanje upravnih organa o zahtevu, odnosno o žalbi stranke. Takođe je određeno da stranka ima određena pravna sredstva na raspolaganju ukoliko upravni organi nisu poštovali ove rokove, a to su tzv. pravna sredstva protiv „ćutanja uprave“. Samo se za onu stranku koja je koristila sva procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, može smatrati da je pokušala da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njenim pravima i obavezama. Međutim, podnositeljka nije koristila procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, kojima bi pokušala da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Naime, podnositeljka je svoj zahtev prvostepenom organu podnela 1. aprila 1992. godine, a prvostepeni organ je odlučio posle skoro godinu dana, tako da je podnositeljka nakon isteka 30 dana od dana podnošenja svo zahteva, imala pravo da podnese tužbu zbog neodlučivanja o zahtevu, saglasno odredbi člana 15. Zakona o upravnim sporovima. Takođe, nakon poništaja prvostepene odluke od strane drugostepenog organa -10. februara 2004. godine, prvostepeni organ nije postupio u zakonskom roku od 30 dana, saglasno članu 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, već je odlučio nakon godinu dana i tri meseca, pa je i tada podnositeljka mogla da koristi procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, u smislu člana 15. Zakona o upravnim sporovima.

Po oceni Suda, predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnositeljku.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je u predmetu broj 464-592/92-04 vođen pred Upravom za imovinu i inspekcijske poslove grada Niša.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štet e u iznosu od 1,900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja postupka , kao i doprinos podnositeljke njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je pretrpela podno siteljka ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležn ih upravnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.