Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Utvrđeno je da dužina postupka, s obzirom na složenost i doprinos podnositeljke, ne predstavlja povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. T . iz Novog Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. T . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 80095/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. T . iz Novog Beograda podnela je Ustavnom sudu, 10. februara 2015. godine, preko punomoćnika N. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srb ije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 80095/10 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 544/14 od 10. novembra 2014. godine zbog povrede načela i prava iz člana 21. st. 1. i 2, čl ana 32. st av 1, člana 36. st av 1, čl ana 58. st av 1. i čl ana 69. st av 3. Ustava.

Podnositeljka ističe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je ovaj parnični postupak usled nepostupanja sudova bespotrebno trajao više od sedam godina, ovo posebno iz razloga što je na kraju potvrđena prvostepena presuda doneta još 2009. godine. U odnosu na osporenu drugostepenu presudu u delu koji se odnosi na naknadu troškova parničnog postupka, istakla je da joj je ovakvim postupanjem suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer bi njenom pravnom prethodniku svakako bio dosuđen iznos na ime naknade nematerijalne štete. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakla je i zahtev za naknadu materijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80095/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. T . podneo je 4. januara 2008. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.

Nakon održanih šest ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i medicinskim veštačenjem, doneta je presuda P. 353/08 od 4. marta 2009. godine kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 470.000,00 dinara , za fizičke bolove iznos od 230.000,00 dinara, za strah iznos od 100.000,00 dinara i za duševne bolove zbog estetske naruženosti iznos od 200.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. marta 2009. godine do isplate, kao i na ime materijalne štete iznos od 32.020,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. juna 2005. godine do isplate. Tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u iznosu od 330.000,00 dinara, za fizičke bolove u iznosu od 20.000,00 dinara i za strah u iznosu od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. marta 2009. godine do isplate i obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 163.500,00 dinara.

Pre odlučivanja o žalbi tužene, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3219/09 od 23. septembra 2009. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu, na dopunu postupka, jer izvornik presude nije potpisan od strane predsednika veća.

Po izvršenoj dopuni postupka i nakon sačinjavanja službene beleške postupajućeg sudije prvostepenog suda da je predmet spora naknada štete iz građansko-pravnog odnosa, jer je prethodno predmet kod drugostepenog suda bio raspoređen kao radni spor, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 11509/10 od 15. jula 2010. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu u stavovima prvom i trećem njene izreke i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi ponovnog suđenja.

U ponovnom postupku održana su četiri ročišta i ponovo je izveden dokaz saslušanjem svedoka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80095/10 od 30. septembra 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 460.000,00 dinara, za fizičke bo love iznos od 220.000,00 dinara, za strah iznos od 90.000,00 dinara i za duševne bolove zbog estetske naruženosti iznos od 197.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. septembra 2011. godine do isplate, kao i na ime materijalne štete iznos od 32.020,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. juna 2005. godine do isplate. Tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu od 4. marta 2009. godine do 29. septembra 2011. godine i obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 282.437,00 dinara.

Prema sadržini zapisnika Apelacionog suda u Beogradu Gž. 229/12 od 29. maja 2013. godine, ista je održana u odsustvu uredno pozvanog tužioca i njegovog punomoćnika. Po obaveštenju zakonskog zastupnika tužene da je tužilac preminuo, drugostepeni sud je rešenjem Gž. 229/12 od 7. juna 2013. godine, na osnovu člana 306. Zakona o parničnom postupku, otvorio glavnu raspravu i predmet vratio prvostepenom sudu, radi dopune postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80095/10 od 8. oktobra 2013. godine prekinut je postupak u ovoj parnici, s tim da će se isti nastaviti u smislu člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Postupajući po predlogu supruge pok. M. T, ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 15. jula 2013. godine, a na osnovu rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 17988/11 od 26. marta 2012. godine (koje je postalo prvnosnažno 25. aprila 2012. godine), da stupi u parnicu na mesto tužioca u delu tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu materijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom i troškova parničnog postupka, prvostepeni sud je rešenjem P. 80095/10 od 28. novembra 2013. godine nastavio postupak u ovoj parnici.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 544/14 od 10. novembra 2014. godine, donetom u žalbenom postupku, preinačena je prvostepena presuda P. 80095/10 od 30. septembra 2011. godine u delu stava prvog njene izreke u odnosu na nematerijalnu štetu, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kao pravnog sledbenika pok. M . T, kao i u delu stava prvog njene izreke u odnosu na materijalnu štetu, tako što je obavezana tužena da tužilji naknadi materijalnu štetu u iznosu od 32.020,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. juna 2005. godine. Takođe je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe , utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21. stav 1. i 2.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.); pravo na imovinu (član 58. stav 1.) i pravo na socijalnu zaštitu (član 69. stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak pravnosnažno okončan za šest godina i deset meseci, što bi moglo da ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodio, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, pre svega, postojanje uzročno-posledične veze između demonstracija koje su se kritičnog dana održavale i povređivanja sada pok. tužioca, a potom osnovanost tužbenog zahteva tužioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile i obimniji dokazni postupak (saslušanje svedoka, saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke, veštačenje preko sudskih veštaka ortopeda i neuropsihijatra).

Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je nakon jedne godine i dva meseca od podnošenja tužbe doneta prva presuda, te da je u tom periodu pred prvostepenim sudom zakazano i održano pet ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, p ravnog prethodnika podnositeljke, u svojstvu parnične stranke, kao i da su izvedeni dokazi medicinskim veštačenjem. Međutim, i pored propusta prvostepenog suda koji se ogleda u nepotpisivanju izvornika presude, a potom i propusta drugostepenog suda prilikom raspoređivanja navedenog predmeta kao radnog spora, Ustavni sud nalazi da ova okolnost iako je doprinela dužem trajanju postupka pred drugostepenim sudom za deset meseci, nije znatno doprinela dužini trajanja celokupnog postupka. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom nakon godinu dana doneta nova presuda, ali da drugostepeni sud u postupku po žalbi nije ni mogao postupati, jer je u međuvremenu nastupila smrt tužioca, pravnog prethodnika ovde podnositeljke ustavne žalbe, te da se period od jedne godine i pet meseci ne može staviti na teret suda.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljka, kao tužilja i njen punomoćnik doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Naime, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 17988/11 od 26. marta 2012. godine za naslednika na zaostavštini pok. M. T . oglašena supruga ostavioca, ovde podnositeljka. Međutim, Ustavni sud nalazi da u periodu od 25. aprila 2012. godine, kada je ostavinsko rešenje postalo pravnosnažno, do 15. jula 2013. godine kada je podnositeljka preuzela parnicu u svojstvu tužioca, odnosno u periodu od jedne godine i tri meseca nije pokazala spremnost za vođenje i okončanje parničnog postupka u najkraćem roku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih načela i prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud ističe da se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te je stoga povreda ovih načela uvek akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

U pogledu navoda o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije navela u kojim konkretnim slučajevima su sudovi poslednje instance u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložila odgovarajuće dokaze, što predstavlja neophodnu pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 69. stav 3. Ustava, a imajući u vidu sadržinu osporene presude, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti