Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu V.B. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za poništaj otkaza ugovora o radu. Postupak je trajao šest godina i deset meseci, što je ocenjeno kao nerazumno dugo, te je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 202 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3215/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo V. B . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. B . iz Beograda je , 21. septembra 2020. godine, preko punomoćnika S . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3215/13, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1573/18 od 27. maja 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi s e, pored ostalog, navodi: da imajući u vidu period trajanja predmetnog parničnog postupka, koji je pokrenut tužbom od 8. avgusta 2013. godine, kao i pravnu prirodu spora, podnosiocu je nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je podnosiocu otkazan ugovor o radu na osnovu nepostojećeg otkaznog razloga (odbijanje da se podvrgne alkotestiranju nakon isteka radnog vremena); da je osporena revizijska presuda proizvoljna i arbitrerna, s obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud ekstenzivnim tumačenjem norme opšteg akta tuženog poslodavca ocenio da je pobijano rešenje zakonito.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.600 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Drugog osnovn og sud a u Beogradu u predmetu P1. 3215/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. avgusta 20 13. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen og poslodavca – privrednog društva „G.“ d.o.o. Beograd, radi poništaja rešenja o otkaz u ugovora o radu od 21. juna 2013. godine i vraćanja na rad . Predmet je zaveden pod brojem P1. 3215/13.

Nakon 1. januara 2014. godine, predmet je prešao u nadležnost Drugog osnovnog suda u Beogradu.

Pripremno ročište zakazano je i održano 16. aprila 2014. godine. Naredna tri ročišta za glavnu raspravu (20. juna, 6. oktobra i 26. decembra 2014. godine) nisu održana zbog štrajka advokata. Stoga je prvo ročište za glavnu raspravu održano 26. maja 2015. godine. U periodu do presuđenja, zakazano je i održano još tri ročišta za glavnu raspravu, i to 30. oktobra, 20. novembra 2015. i 4. aprila 2016. godine. U okviru dokaznog postupka saslušano je četvoro svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 3215/13 od 4. aprila 2016. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u celini. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 16. maja 2016. godine.

Tuženi je 2. juna 2016. godine izjavio žalbu, a tužilac je podneskom od 15. juna 2016. godine obavestio sud da se odriče od prava na odgovor na žalbu.

Spisi parničnog predmeta su 21. juna 2016. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Presudom Gž1. 2183/16 od 10. novembra 2017. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan. Predmet je 5. decembra 2017. godine vraćen prvostepenom sudu.

Tužilac je 12. januara 2018. godine izjavio reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 30. januara 2018. godine. Spisi parničnog predmeta su 19. juna 2018. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu. Osporenom presudom Rev2. 1573/18 od 27. maja 2020. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca. Predmet je prvostepenom sudu vraćen 23. jula 2020. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da će po prijemu odgovora ili po proteku roka za odgovor, prvostepeni sud da dostavi reviziju i odgovor na reviziju, sa spisima predmeta, Vrhovnom kasacionom sudu preko drugostepenog suda, u roku od 15 dana (član 411. stav 3.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja , Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 8. avgusta 201 3. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasaciono g sud a Rev2. 1573/18 od 27. maja 2020. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina i deset meseci , što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, polazeći od toga da je u okviru dokaznog postupka saslušano samo četvoro lica.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe ima o izuzetan interes da sud o nje govim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o pravnoj zaštiti za slučaj prestanka radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da ne postoji njegov doprinos dužini trajanja postupka .

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je pr ipremno ročište održano osam meseci nakon podnošenja tužbe; da je i prilikom zakazivanja ostalih ročišta (izuzev jednog, kada je vremenski interval između ročišta iznosio 20 dana) primetno nepoštovanje načel a hitnosti u rešavanju ove vrste spora ; da su spisi parničnog predmeta revizijskom sudu dostavljeni četiri meseca nakon što su se za to stvorili procesni uslovi. Takođe, Ustavni sud smatra da je, u okolnostima konkretnog slučaja, odnosno, da je predmet hitne prirode i da nije bio činjenično i pravno složen, trajanje revizijskog postupka od skoro dve godine izvan granica razumnog roka .

Međutim, Ustavni sud ima u vidu da se neodržavanje tri ročišta za glavnu raspravu tokom štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine, ne može staviti na teret sudu, već da je u pitanju objektivn a okolnost koj a je dovel a do produžavanja trajanja osporenog parničnog postupka.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče osporenog akta, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

U vezi sa istaknutom povred om prava na rad, Ustavni sud ukazuje da pravo iz člana 60. Ustava ne sadrži garancije da se zaposlenje dobije i zadrži, podjednako kao što to pravo nema kao svoj korelat obavezu države da rad obezbedi. Otkaz je institut radnog prava, koji se razrađuje zakonima iz radnopravne oblasti, prevashodno opštim, a potom i posebnim, dok je sadržinom Ustavom zajemčenog prava na rad utvrđeno, pored ostalog, pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Stoga Ustavni sud naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom. Polazeći od toga da ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravne razloge kojima se argumentuje povreda prava na pravično suđenje, sledi da nema ustavnopravnih razloga ni za tvrdnje o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da su o zakonitosti prestanaka radnog odnosa podnosi oca ustavne žalbe odlučivali sudovi u tri instance.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti