Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Podnosiocu se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P. iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. P. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 1574/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1229/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba V. P. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 1574/11 od 2. aprila 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4572/13 od 1. oktobra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P. iz Loznice je, 29. decembra 2014. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 1574/11 od 2. aprila 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4572/13 od 1. oktobra 2014. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava Republike Srbije, načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 1574/11.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenim presudama pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i na tako utvrđeno činjenično stanje je pogrešno primenjeno materijalno pravo; da sudovi u osporenim presudama nisu prihvatili izvedene dokaze kojima je podnosilac dokazao osnovanost tužbenog zahteva i paušalno su naveli da tužilac nije dokazao da je od tuženih pozajmio iznos od 6.500,00 nemačkih maraka, da mu je na isti iznos tuženi računao kamatu od 8% mesečno, te da je njegov ukupan dug narastao na 35.000,00 nemačkih maraka, a uz to još 2.000,00 nemačkih maraka na ime plaćenog poreza, a takođe nije dokazao ni da su tuženi, nakon prodaje kuće koja je ranije pripadala tužiocu za cenu od 19.000,00 evra, a na ime razlike između ostvarene cene i duga tužioca, trebali da mu isplate iznose koje on od njih potražuje; da sudovi nisu odlučili na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno; da je podnosilac 7. jula 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Loznici, prva prvostepena presuda je doneta tek 15. aprila 2009. godine, ali je ukinuta rešenjem Apelacionog suda od 1. septembra 2011. godine; da je u ponovnom prvostepenom postupku doneta presuda P. 1574/11 od 2. aprila 2013. godine, a Apelacioni sud u Beogradu je odlučio presudom Gž. 4572/13 od 1. oktobra 2014. godine; da je predmetni postupak trajao 11 godina, te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava, i poništi osporene presude.

Zahtevao je naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 1574/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. jula 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv tuženih M. T. i Lj. T, radi duga. Predmet je dobio broj P. 1229/03.

Tužbeni zahtev je preciziran 16. marta 2009. godine

Pred prvostepenim sudom je bilo održano 18 ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je suočenje između parničnih stranaka, kao i suočenje između svedoka, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomske struke, saslušan je veštak, i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok 13 ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na zahtev punomoćnika tuženog, tri zbog nedolaska pozvanog svedoka, tri iz procesnih razloga, dva zbog odsustva tužioca.

Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 683/08 od 15. aprila 2009. godine, u stavu prvom izreke, obavezani su tuženi da tužiocu na ime duga isplate iznos od 12.980,18 evra, sa pripadajućom domicilnom kamatom na ovaj iznos obračunatom po eskontnoj stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka, u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu na dan isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi solidarno obavežu da tužiocu na ime duga isplate, u dinarskoj protivvrednosti, iznos od 15.750 evra umanjen za 900 evra po kursu na dan 6. avgust 2002. godine, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 121.025,00 dinara, a preko tog iznosa zahtev za naknadu parničnih troškova je odbijen kao neosnovan. Rešenjem Opštinskog suda u Loznici P. 683/08 od 8. jula 2009. godine ispravljena je navedena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2650/10 od 1. septembra 2011. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Loznici P. 683/08 od 15. aprila 2009. godine, ispravljena rešenjem Opštinskog suda u Loznici P. 683/08 od 8. jula 2009. godine i predmet je upućen Osnovnom sudu u Loznici na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Osnovnim sudom u Loznici održano je četiri ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušane su parnične stranke i izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, dok tri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga.

Tužbeni zahtev je preciziran 30. maja 2012. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Loznici P. 1574/11 od 2. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno plate iznos od 14.972,46 evra na ime glavnog potraživanja i iznos od 7.969,36 evra na ime pripadajućih kamata na glavno potraživanje od 14.972,46 evra za period od 2. aprila 2002. do 26. aprila 2012. godine, a po osnovnim (eskontnim) kamatnim stopama Evropske centralne banke uvećanim za 3% poena na godišnjem nivou na ukupan iznos od 22.941,82 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke plaćaju navedenu valutu u mestu plaćanja na dan isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu solidarno plate iznos od 14.935,17 evra na ime glavnog potraživanja i iznos od 7.627,28 evra na ime pripadajućih kamata na glavno potraživanje od 14.935,17 evra za period od 6. jula 2002. do 26. aprila 2012. godine, a po osnovnim (eskontnim) kamatnim stopama Evropske centralne banke uvećanim za 3% poena što ukupno iznosi 22.562,45 evra, sa pripadajućom kamatom po osnovnim (eskontnim) kamatnim stopama Evropske centralne banke uvećanim za 3% poena na godišnjem nivou na ukupan iznos od 22.562,45 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke plaćaju navedenu valutu u mestu plaćanja na dan isplate; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno plate iznos od 9.879,40 evra na ime glavnog potraživanja i iznos od 5.258,498 evra na ime pripadajućih kamata na glavno potraživanje od 9.879,40 evra za period od 2. aprila 2002. do 26. aprila 2012. godine, a po osnovnim (eskontnim) kamatnim stopama Evropske centralne banke uvećanim za 3% poena što ukupno iznosi 15.137,89 evra sa pripadajućom kamatom po osnovnim (eskontnim) kamatnim stopama Evropske centralne banke uvećanim 3% poena na godišnjem nivou na ukupan iznos od 15.137,89 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke plaćaju navedenu valutu u mestu plaćanja na dan isplate; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno plate iznos od 8.781,89 evra na ime glavnog potraživanja i iznos od 4.484,85 evra na ime pripadajućih kamata na glavno potraživanje od 8.781,89 evra za period od 6. avgusta 2002. do 26. aprila 2012. godine a po osnovnim (eskontnim) kamatnim stopama Evropske centralne banke uvećanim za 3% poena što ukupno iznosi 13.266,74 evra, sa pripadajućom kamatom po osnovnim (eskontnim) kamatnim stopama Evropske centralne banke uvećanim za 3% poena na godišnjem nivou na ukupan iznos od 13.266,74 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke plaćaju navedenu valutu u mestu plaćanja na dan isplate; u stavu petom izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 889.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je zahtev za naknadu troškova parničnog postupka za iznos od još 66.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4572/13 od 1. oktobra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Loznici P. 1574/11 od 2. aprila 2013. gdoine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i obavezujućem delu petog stava njene izreke.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tuženi Lj. T. 2000. godine dao zajam tužiocu u nemačkim markama, a zatim je na zajam tužiocu dat još jedan iznos nemačkih maraka od strane tužene M. T, supruge tuženog Lj. T, pa kako tužilac nije vratio zajam u toku 2002. godine, predložio je da se kuća koju je on sagradio u Lešnici, a koja se i dalje vodila na prethodne vlasnike, prevede na tuženu M. T, radi namirenja duga po osnovu zajma, te je zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov. 1808/02 od 2. aprila 2002. godine koji je tužena M. T. zaključila sa prethodnim vlasnicima predmetne nepokretnosti, uz saglasnost tužioca, a u toku 2002. godine navedena kuća prodata je svedoku G. Ž. za kupoprodajnu cenu od 19.000 evra u vezi čega je zaključen ugovor o kupoprodaji Ov. 4226/02 od 6. avgusta 2002. godine; da je nakon zaključenja ovog ugovora, tuženi Lj. T. tužiocu na ime razlike između ostvarene kupoprodajne cene i duga koji je tužilac imao po osnovu zajma, u iznosu od 35.000 nemačkih maraka uz još 2.000 nemačkih maraka na ime plaćenog poreza povodom kupoprodaje navedene nepokretnosti, isplatio tužiocu iznos od 500 evra; da je prvostepeni sud zaključio da je osnovni tužbeni zahtev neosnovan, kao i eventualno postavljeni tužbeni zahtevi koji predstavljaju razliku između ostvarene kupoprodajne cene i duga po osnovu zajma u iznosu od 6.500 DEM, a koji se razlikuju u zavisnosti od načina obračuna i visine kamatne stope; da je po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud pravilno ocenio izvedene dokaze i primenom pravila o teretu dokazivanja, zaključio da tužilac nije dokazao da je od tuženih uzeo zajam u iznosu od 6.500 DEM i da je zbog obračuna i pripisa ugovorene kamate od 8% mesečno, ukupan dug narastao na iznos od 35.000 DEM na dan 2. aprila 2002. godine, te da su tuženi bili u obavezi da mu nakon prodaje kuće isplate razliku između ostvarene cene i duga po osnovu zajma; da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno u smislu člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da suprotno žalbenim navodima tužioca, teret dokazivanja činjenice o iznosu zajma i ugovorenoj kamati po stopi većoj od dozvoljene, bio je na tužiocu, a sam tužilac ni u činjeničnim navodima tužbe, niti u pismenu koje je upućeno tuženima pre podnošenja tužbe, nije tvrdio da je kamata na zajam ugovorena u visini kamatne stope od 8% mesečno, već naprotiv naveo je da je iznos zajma 6.500 DEM, odnosno 3.250 evra, bez ugovorene kamate i da se zahteva razlika ostvarena prodajom kuće u iznosu od 15.750 evra; da se žalbenim navodima tužioca zapravo vrši analiza izvedenih dokaza, koje je prvostepeni sud pravilno ocenio i primenom pravila o teretu dokazivanja zaključio o bitnim činjenicama (iznos zajma i stopa ugovorene kamate), pa se neosnovano žalbom tužioca ukazuje na postojanje elemenata zelenaškog pravnog posla kod predmetnog ugovora o zajmu koji je zaključio sa tuženima; da kako je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilac nije dokazao da je na zajam ugovorena kamata veća od dozvoljene, to ne stoje ni žalbeni navodi u pogledu pogrešne primene materijalnog prava iz člana 141 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Članom 18. Ustava utvrđeno je načelo neposredne primene zajemčenih prava, članom 20. Ustava utvrđena su načela ograničenja ljudskih i manjinskih prava, a članom 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i četiri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 10. jula 2003. godine, pa do okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao 11 godina i tri meseca što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da je na neprimereno dugo trajanje postupka prvenstveno uticalo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je prvu odluku doneo nakon skoro šest godina od podnete tužbe. Međutim, po oceni Suda, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali. Tako je prvi žalbeni postupak trajao dve godine, ponovni prvostepeni postupak je trajao godinu i po dana, a drugostepeni takođe godinu i po dana.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku i u neznatnoj meri je doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da dva ročišta nisu bila održana zbog njegovog odsustva.

Po oceni Suda, iako je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je sud odlučivao o više tužbenih zahteva i tokom postupka je bilo potrebno razjasniti veći broj kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja, ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za trajanje parničnog postupka od preko 11 godina.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 1574/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1229/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, doprinos podnosioca trajanju postupka kao i složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio adekvatne dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti kao i jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom, sudu nema osnova za naknadu troškova pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, dostupno preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

8. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Osnovnog suda u Loznici P. 1574/11 od 2. aprila 2013. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4572/13 od 1. oktobra 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe protiv prvostepene presude o kojoj se drugostepeni sud već detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud nalazi da se osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu kojom je potvrđena prvostepena presuda, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je drugostepeni sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je potvrđujući prvostepenu presudu dao potpuno ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoj stav da podnosilac kao tužilac nije dokazao, primenom pravila o teretu dokazivanja u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku, da je od tuženih uzeo zajam u iznosu od 6.500 maraka i da je zbog obračuna ugovorene kamate od 8% mesečno, njegov ukupan dug sa kamatom narastao na iznos od 35.000 maraka, te da su tuženi bili u obavezi da mu nakon prodaje kuće isplate razliku između ostvarene cene i duga po osnovu zajma u iznosima traženim u osnovnim i eventualnim tužbenim zahtevima, te je njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

U pogledu navoda podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ovaj navod nije potkrepljen dokazima o različitom postupanju suda poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a što predstavlja neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Stoga je Sud našao da ustavna žalba u ovom delu ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke. Dakle, podnosiocu su tokom trajanja postupka stajala na raspolaganju sva zakonom raspoloživa pravna sredstva koja je i koristio, ali se njima ne garantuje i uspeh u žalbenom postupku ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo zakonskog osnova.

U vezi navoda podnosioca kojima se poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim ustavnim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode na osnovu nekog ličnog svojstva, što u konkretnoj stvari nije slučaj.

U vezi navoda o povredi načela iz čl. 18. i 20. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se sadržina navedenih ustavnih načela ne može dovesti u vezu sa navodima ustavne žalbe, ni sadržinom sudskih odluka donetih tokom predmetnog postupka.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuju od člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Stoga je Ustavni sud u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 1574/11 od 2. aprila 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4572/13 od 1. oktobra 2014. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti