Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog devetogodišnjeg trajanja izvršnog postupka. Postupak je bio prekinut zbog restrukturiranja dužnika, koje Agencija za privatizaciju nije okončala u zakonskom roku. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu uz dosudu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milomira Jovanovića iz Lazarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milomira Jovanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 253/06 od 19. decembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 334/07 od 31. januara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 699/07 od 24. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milomir Jovanović iz Lazarevca je, preko punomoćnika Gojka Šarenca, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu 3. avgusta 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 253/06 od 19. decembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 334/07 od 31. januara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev.II 699/07 od 24. aprila 2008. godine, „zbog povrede prava iz radnog odnosa i zbog povrede prava na odbranu i što je direktor doneo rešenje o otkazu ugovora o radu, a ne komisija, i zbog povrede ljudskih prava iz člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu“.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom prvostepenom presudom odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio poništaj rešenja direktora tuženog SP „Lastra“ d.o.o. Lazarevac broj 3054 od 20. aprila 2006. godine, da je osporenom drugostepenom presudom odbijena žalba podnosioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda, te da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena revizija podnosioca kao neosnovana. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, osporenim presudama povređena su njegova prava „iz radnog odnosa i to odredbe čl. 1, 3, 179, 181, 185. stav 5. u vezi stava 1. Zakona o radu i člana 7. odeljak B i člana 4. Konvencije 158 o prestanku rada radnika i člana 29. stav 1. Ustava Republike Srbije, tada važećem“. Podnosilac smatra da osporene presude nisu zasnovane na zakonu. Ovo iz razloga, kako navodi podnosilac, što „ne stoje zakonski razlozi“ i što tuženi poslodavac nije uredio prava, obaveze i odgovornosti radnika kolektivnim ugovorom, kao i što tuženo preduzeće nije pribavilo mišljenje nezavisnog sindikata kome podnosilac ustavne žalbe pripada. Takođe, podnosilac je istakao da je njemu stavljeno na teret da je učinio povredu radne obaveze iz člana 106. stav 2. tač. 1, 10, 28. i 29. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog poslodavca broj 329 od 17. januara 2003. godine, a da je on povredu učinio 20. marta 2006. godine, te da tuženi nije mogao primeniti navedene odredbe kolektivnog ugovora, jer zbog stupanja na snagu novog Zakona o radu iz 2005. godine iste ne važe. S tim u vezi, podnosilac je naveo da tuženi nije uskladio svoj normativni akt sa zakonom, te da ga zbog toga i nije mogao primeniti. Takođe, podnosilac je naveo i da je pogrešan zaključak prvostepenog, drugostepenog i Vrhovnog suda da je on učinio povredu radne obaveze, iako u predmetnom postupku uopšte nije utvrđeno da je postojala bilo kakva šteta za tuženog. Iz navedenih razloga, podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji podnetu ustavnu žalbu i poništi osporene presude Opštinskog suda u Lazarevcu, Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 253/06 od 19. decembra 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje Saobraćajnog preduzeća „Lastra“ d.o.o. Lazarevac broj 3054 od 20. aprila 2006. godine kojim mu je otkazan ugovor o radu broj 5858 od 14. jula 2003. godine i aneks ugovora o radu broj 4916 od 21. juna 2005. godine i da se obaveže tuženo preduzeće da ga vrati na poslove konduktera, u roku od osam dana od dana prijema presude. U stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova isplati iznos od 33.750 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca počev od 21. juna 2003. godine, na osnovu zaključenog ugovora o radu broj 5858 od 14. jula 2003. godine, a da je na osnovu aneksa ugovora broj 9487 od 20. novembra 2003. godine bio raspoređen na poslove konduktera; da je prilikom vršenja kontrole od strane terenskih kontrolora dana 10. marta 2006. godine na liniji Obrenovac-Lajkovac-Lazarevac, utvrđeno da tužilac nije izdao vozne karte za tri putnika, da je naknadno, po obavljenoj kontroli, izdao još tri karte, s tim što je dve izdao po nižoj ceni od predviđene, kao i da je korektorom izbrisao konstatovane primedbe kontrolora na putnoj listi; da je upozorenjem u pisanoj formi vršioca dužnosti direktora tuženog broj 2329 od 27. marta 2006. godine tužilac upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu; da je pribavljeno mišljenje Samostalnog sindikata organizacije voznog osoblja koje je zauzelo stav da tužilac nije počinio povredu radne obaveze zbog koje mu može biti otkazan ugovor o radu; da je rešenjem vršioca dužnosti direktora tuženog poslodavca broj 3054 od 20. aprila 2006. godine tužiocu otkazan ugovor o radu od 14. jula 2003. godine i aneks ugovora o radu od 21. juna 2005. godine, zbog toga što je napred navedenim ponašanjem učinio povredu radne obaveze iz člana 106. stav 2. tač. 1, 10, 28. i 29. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog broj 329 od 17. januara 2003. godine. Prema stanovištu prvostepenog suda, tužilac je u konkretnom slučaju nesavesno, nekvalitetno i nemarno izvršavao radnu obavezu, prouzrokovao je štetu preduzeću u iznosu od 40 dinara, izvršio je brisanje podataka u dokumentaciji i propustio da izda karte putnicima, čime su bili ispunjeni uslovi za otkazivanje ugovor o radu, predviđeni navedenim odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Navode tužioca da je u konkretnom slučaju primenjen Pojedinačni kolektivni ugovor koji nije usklađen sa Zakonom o radu iz 2005. godine, prvostepeni sud je ocenio neosnovanim iz razloga što je u članu 284. stav 1. navedenog zakona predviđeno da odredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona ostaju na snazi do zaključenja Kolektivnog ugovora, u skladu sa ovim zakonom. Pozivajući se na odredbu člana 179. tačka 2) Zakona o radu, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac u konkretnom slučaju učinio povredu radne obaveze predviđene pojedinačnim kolektivnim ugovorom, zbog koje mu je zakonito i pravilno otkazan ugovor o radu, pa je stoga odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 334/07 od 31. januara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 253/06 od 19. decembra 2006. godine. U obrazloženju presude je navedeno da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca, kao i da je za svoju odluku dao razloge koje u suštini prihvata i drugostepeni sud. Kao relevantne odredbe materijalnog prava, drugostepeni sud je, pored odredaba člana 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu, naveo i odredbe člana 106, stav 2. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog poslodavca, kojim je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni učini povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom o radu i ovim kolektivnim ugovorom i to zbog nesavesnog, neblagovremenog, nekvalitetnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza (tačka 1.), prouzrokovane štete preduzeću (tačka 10.), prepravljanja ili brisanja ili nečitkog ispisivanja voznih karata ili druge dokumentacije u vezi naplaćivanja usluge (tačka 28.), i neizdavanja karata odnosno računa (tačka 29.). Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, drugostepeni sud je našao da je tužilac radnjama neizdavanja karata, izdavanja karata po nižoj ceni i brisanja korektorom naznačene konstatacije kontrolora na putnom listu, učinio povrede radne obaveze predviđene članom 106. stav 2. tač. 1, 10, 28. i 29. Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Prema stanovištu drugostepenog suda, nesavesno izvršavanje radnih obaveza je pravni standard čija se sadržina određuje od slučaja do slučaja, ali uvek u okvirima odstupanja od redovno usklađenog i uobičajenog postupanja dobrog privrednika ili dobrog domaćina, dok je nemarno izvršavanje radnih obaveza takođe pravni standard, ali se njegova sadržina određuje u okvirima odstupanja od normalne uobičajene pažnje potrebne za redovno odvijanje procesa rada. Drugostepeni sud je ocenio da je tužilac u konkretnoj situaciji izdavanjem karata po nižoj ceni postupao kako ne bi postupao iole pažljiv čovek, iako je bio dužan da postupa sa profesionalnom pažnjom koja se od računopolagača traži. S tim u vezi, drugostepeni sud je naveo da je tužilac bio računopolagač, jer je radio na poslovima konduktera, a poslovi konduktera kod izdavanja karata podrazumevaju i naplaćivanje cene karte što mora biti u skladu sa cenovnikom tuženog poslodavca. Po oceni drugostepenog suda, tužilac je, s obzirom na poslove koje je obavljao, bio svestan svojih radnih dužnosti i radnih obaveza i bio je dužan da postupa sa pažnjom koja se traži od računopolagača, zbog čega je ostvareno nehatno ponašanje, a u odnosu na radnju brisanja primedbi na naznačenoj ispravi i namerno izvršenje povrede radne obaveze. Navod žalbe da je pobijana presuda zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer nema razloga o odlučnim činjenicama koje se odnose na prouzrokovanje štete, po oceni drugostepenog suda nisu osnovani, jer su prethodni razlozi za otkaz ugovora o radu dovoljni i za njihovu upotrebu, te nije potreban dodatni objektivni uslov inkriminacije prouzrokovanja štete poslodavcu. S tim u vezi, drugostepeni sud je naveo i da je tuženi poslodavac upotrebio i taj razlog za otkaz ugovora o radu, ocenjujući da pogrešna pravna kvalifikacija tužiocu ne koristi kada i sa stanovišta pravilne pravne kvalifikacije sledi isti zaključak, a podnosilac žalbe je upravo prevideo da su u konkretnom slučaju kao otkazni razlozi upotrebljeni i oni iz člana 106. stav 2. tač. 1, 28. i 29. Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Drugostepeni sud je ocenio da je bez značaja navod žalbe da tuženi poslodavac nije uredio prava, obaveze i odgovornosti radnika kolektivnim ugovorom, jer kod tuženog ne postoji reprezentativni sindikat, a tuženi ima više stotina zaposlenih. Ovo iz razloga što je, kako drugostepeni sud navodi, stvar zaposlenih kako će se organizovati i tuženi poslodavac ne može snositi zbog toga štetne posledice. Takođe, drugostepeni sud je našao da je bez značaja i žalbeni navod da tuženi nije pribavio mišljenje nezavisnog sindikata čiji je tužilac član, jer nepribavljanje mišljenja sindikata ne predstavlja bitnu povredu odredaba postupka otkaza, budući da bi i da je to mišljenje pribavljeno, sledila ista radnopravna posledica – otkaz ugovora o radu.

Odlučujući o reviziji tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Rev.II 699/07 od 24. aprila 2008. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu GžI. 334/07 od 31. januara 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj otkaza ugovora o radu, jer je tužilac učinio navedene povrede radnih obaveza koje mu se stavljaju na teret, te su ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu, u skladu sa odredbama člana 179. tač. 2) i 3) Zakona o radu. Vrhovni sud je našao da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je neizdavanjem karata za tri putnika i naknadnim izdavanjem tri karte, od kojih su dve karte izdate po nižoj ceni od predviđene, tužilac izvršio povredu radne obaveze iz člana 106. stav 2. tačka 29. Pojedinačnog kolektivnog ugovora (neizdavanje karata), u vezi člana 106. stav 1. navedenog Kolektivnog ugovora (nesavesno, neblagovremeno, nekvalitetno i nemarno izvršavanje radnih obaveza). Nesavesno izvršavanje radnih obaveza, po stanovištu Vrhovnog suda, postoji uvek kada se odstupa od redovnog, usklađenog i uobičajenog postupanja dobrog privrednika ili dobrog domaćina, dok nemarno izvršavanje radnih obaveza postoji kada zaposleni ne pokazuje uobičajenu pažnju koja se očekuje od prosečnog zaposlenog i ne ponaša se kao dobar domaćin, iako je morao biti svestan štetnih posledica takvog ponašanja. Pored toga, Vrhovni sud je našao da je brisanjem naznačenih primedbi od strane terenske kontrole tužilac učinio i povredu radne obaveze iz člana 106. stav 2. tačka 28. Kolektivnog ugovora. Kako je u postupku utvrđeno da je tužilac učinio navedene povrede radnih obaveza koje mu se stavljaju na teret, koje predstavljaju osnov za otkaz ugovora o radu, kao i da je pismeno upozoren na postojanje zakonskog razloga, Vrhovni sud je ocenio da je rešenje tuženog poslodavca o otkazu ugovora o radu zakonito i doneto u skladu sa čl. 180. i 181. i članom 185. stav 5 u vezi člana 187. stav 1. Zakona o radu. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci. Takođe, Vrhovni sud je odlučio i da detaljno ne obrazlaže revizijsku odluku, s obzirom na to da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud pravilo ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke se ne bi postiglo ni novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (član 405. stav 2. ZPP).

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 60. Ustava utvrđeno je: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano je: da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi, da poštuje organizaciju rada i poslovanja kod poslodavca, kao i uslove i pravila poslodavca u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa, da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu i da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti za život i zdravlje i nastanak materijalne štete (član 15); da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje u pravnom licu - direktor ili zaposleni koga on ovlasti (član 192. stav 1. tačka 1)); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (član 179. tačka 2.), kao i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (član 179. tačka 3)); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1) - 6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (član 180. stav 1.); da je poslodavac dužan da upozorenje iz člana 180. ovog zakona dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član, kao i da je sindikat dužan da dostavi mišljenje u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja (član 181.); da odredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa ovim zakonom (član 284. stav 1.).

5. Iz sadržine ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da podnosilac ukazuje da mu je osporenim aktima u suštini povređeno pravo na rad, zajemčeno odredbama člana 60. Ustava, te je u tom smislu Sud navode ustavne žalbe cenio u odnosu na pomenute ustavne odredbe.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 60. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Opštinskog suda u Lazarevcu, Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad.

U predmetnom parničnom postupku utvrđeno je da je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, koji je kod tuženog poslodavca radio kao kondukter, otkazan ugovor o radu 20. aprila 2006. godine, zbog toga što je 10. marta 2006. godine, prilikom vršenje kontrole na liniji Obrenovac-Lajkovac-Lazrarevac utvrđeno da nije izdao vozne karte za tri putnika, da je naknadno po obavljenoj kontroli izdao tri karte, s tim što je dve izdao po nižoj ceni od predviđene, kao i da je korektorom izbrisao konstatovane primedbe kontrolora, čime je učinio povrede radnih obaveza iz člana 106. stav 2. tač. 1, 28. i 29. Pojedinačnog kolektivnog ugovora zaključenog kod tuženog poslodavca. Takođe, utvrđeno je da je, pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tužilac upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Iz navedenih razloga, prvostepeni i drugostepni sud, kao i Vrhovni sud Srbije u osporenim presudama, zaključili su da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu, predviđen članom 179. tač. 2) i 3) Zakona o radu, s obzirom na to da je navedenim ponašanjem tužilac učinio povrede radnih obaveza koje su mu stavljene na teret.

Ustavni sud nalazi da su u osporenim presudama izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu da je podnosilac ustavne žalbe učinio povrede radnih obaveza predviđenih navedenim odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora, te da mu je zbog toga, saglasno članu 179. tač. 2) i 3) Zakona o radu, rešenjem poslodavca otkazan ugovor o radu. Po oceni Ustavnog suda, odluke sudova sadržane u osporenim presudama zasnovane su na tumačenju materijalnog prava koje prihvata i Ustavni sud, s obzirom na to da su bili ispunjeni uslovi iz Zakona o radu, čije su se odredbe primenjivale na konkretan slučaj, da se zbog nastupanja navedenog otkaznog razloga podnosiocu otkaže ugovor o radu.

Ustavni sud nalazi da nije osnovan navod podnosioca ustavne žalbe da tuženi poslodavac nije mogao primeniti odredbe Pojedinačnog kolektivnog ugovora, budući da su one prestale da važe stupanjem na snagu Zakona o radu iz 2005. godine. Ovo iz razloga što je pravilno prvostepeni sud ocenio da, saglasno članu 284. stav 1. Zakona o radu, odredbe navedenog pojedinačnog kolektivnog ugovora koji je bio na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa tim zakonom.

Takođe, Ustavni sud je ocenio neosnovanim i druge tvrdnje podnosioca kojima ukazuje da osporene presude nisu zasnovane na zakonu. Naime, Ustavni sud nalazi da one predstavljaju njegovo subjektivno shvatanje merodavnog prava i interpretaciju činjeničnog stanja, a što ne može biti dokaz o povredi ustavnog prava na koje se poziva. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi Ustavom zajemčenog prava na rad identični navodima koji su već izneti u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene odluke i reviziji izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude, a koje su Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije razmotrili i detaljno cenili u osporenim presudama.

S obzirom na izneto, te činjenicu da se Ustavom zajemčeno pravo na rad ostvaruje u skladu sa zakonom, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe nisu osnovani i da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad, zajemčeno odredbama člana 60. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti