Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog diskriminacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda u sporu zbog diskriminacije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snježane Jolić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snježane Jolić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3424/08, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7877/12, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snježana Jolić iz Beograda je, 29. decembra 2014. godine, preko punomoćnika Violete Kočić Mitaček, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4164/14 od 29. oktobra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvenicije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom delimično preinačena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7877/12 od 10. decembra 2013. godine, kojom je bio usvojen u celini tužbeni zahtev tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe protiv tuženog Akcionarskog društva za vazdušni saobraćaj „Air Serbia“ iz Beograda, radi utvrđenja diskriminatorskog postupanja i naknade štete; da je protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu izjavljena revizija; da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje i obrazloženu sudsku odluku i pravo na suđenje u razumnom roku, jer se ne radi o posebno komplikovanom slučaju, te za trajanje postupka od punih šest godina nema nikakvog opravdanja predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke i odredi pravično zadovoljenje podnositeljke zbog povrede ustavnih prava u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 362/14, ranije predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7877/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. novembra 2008. godine podnela Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Akcionarskog društva za vazdušni saobraćaj „Air Serbia“ iz Beograda, radi utvrđenja diskriminatorskog postupanja i naknade nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog povrede prava ličnost, časti i ugleda.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 24. marta 2011. godine, tj. posle tri godine i četiri meseca od podnošenja tužbe. Za to vreme prvostepeni sud je zakazao devet ročišta (16. aprila, 26. maja, 2. oktobra, 18. novembra i 2. decembra 2009. godine, 10. novembra i 28. decembra 2010. godine, te 24. februara i 24. marta 2011. godine), od kojih je održano šest, a tri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije (2. decembra 2009. godine, 28. decembra 2010. godine i 24. februara 2011. godine) i izveo dokaze saslušanjem tužilje, saslušanjem jednog svedoka i izvođenjem pismenih dokaza.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 41117/10 od 24. marta 2011. godine odbio tužbeni zahtev u celini, a presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 24. avgusta 2011. godine.

Protiv navedene prvostepene presude podnositeljka je izjavila žalbu 9. septembra 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 5958/11 od 29. februara 2012. godine, ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41117/10 od 24. marta 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku zakazano je sedam ročišta (20. septembra i 6. novembra 2012. godine, te 8. februara, 26. marta, 24. juna, 8. novembra i 10. decembra 2013. godine), od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije (26. marta i 24. juna 2013. godine), jedno ročište na molbu punomoćnika tužilje (6. novembra 2012. godine), a dva ročišta su odložena zbog predloga pokušaja mirnog rešenja spora (20. septembra 2012. i 8. februara 2013. godine).

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 7877/12 od 10. decembra 2013. godine, usvojio tužbeni zahtev u celosti i stavom prvim izreke utvrdio da je tuženi postupio diskriminatorski prema tužilji, tako što je odbio da joj proda kartu i pruži uslugu prevoza zbog invaliditeta tužilje, stavom drugim obavezao tuženog da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, časti i ugleda isplati iznos od 350.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. decembra 2013. godine pa do isplate, a stavom trećim odlučio o troškovima parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 13. januara 2014. godine, a tužilja je odgovorila na žalbu 8. maja 2014. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 4164/14 od 29. oktobra 2014. godine, potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7877/12 od 10. decembra 2013. godine u stavu prvom njene izreke, u delu stava drugog izreke kojim je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 250.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. decembra 2013. godine pa do isplate, kao i u stavu trećem njene izreke, a preinačio ožalbenu presudu u preostalom delu stava drugog izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje preko dosuđenog iznosa od 250.000 dinara, a do traženog iznosa od 350.000 dinara, odnosno za iznos od 100.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu u stavu drugom izreke, tužilja je izjavila reviziju 31. decembra 2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 931/15 od 11. juna 2015. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4164/14 od 29. oktobra 2014. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnositeljke 23. oktobra 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe, 19. novembra 2008. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda 11. juna 2015. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem revizijske presude trajao šest godina i nepunih sedam meseci, što može da ukaže na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o jednostavnom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao ni sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnositeljka imala opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje o njenom tužbenom zahtevu.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije iole značajnije doprinela trajanju postupka (na molbu punomoćnika podnositeljke odloženo je jedno ročište - 6. novembra 2012. godine), ali je našao da se period od septembra 2012. do marta 2013. godine, u kome su ročišta odlagana zbog predloga parničnih stranaka za mirno rešenje spora, ne može staviti na teret suda.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem. Ova ocena zasniva se na činjenici da je u periodu od novembra 2009. godine do marta 2011. godine, tj. u periodu od preko šesnaest meseci održano samo jedno ročište, te da u periodu od sedam meseci (od 8. februara do 16. septembra 2013. godine) nije održano ni jedno ročište. Osim toga, prva prvostepena presuda P. 41117/10 od 24. marta 2011. godine dostavljena je punomoćniku podnositeljke pet meseci nakon donošenja, što je neprihvatljivo dugo vreme za dostavljanje pismenog otpravka donete presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3424/08, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7877/12, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povred i prava na pravično suđenje osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4164/14 od 29. oktobra 2014. godine, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava , kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Zakonom o zabrani diskriminacije (“Službeni glasnik RS“, broj 22/09), odredbom člana 41. stav 4, je propisano da je u sporovima zbog diskriminatorskog postupanja revizija uvek dopuštena.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, donošenjem odluke o reviziji u parničnom postupku su iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva dozvoljeno zakonom i kada je izjavljeno na način propisan zakonom. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u vreme njenog podnošenja u odnosu na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4164/14 od 29. oktobra 2014. godine bila preuranjena, s obzirom na to da o podnetoj reviziji protiv osporene presude još nije bilo odlučeno. Kako podnositeljka ustavne žalbe nije podnela ustavnu žalbu protiv revizijske presude kojom je predmetni postupak okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 7517/2014: Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog sukoba nadležnosti
• Už 8087/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1135/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 4387/2017: Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u sporu o dodeli stana