Odluka Ustavnog suda o upisu državine umesto svojine u katastar

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da nije povređeno pravo na imovinu. Upravni organ je ispravno, umesto prava svojine, upisao pravo državine na objektu koji je, iako prvobitno legalan, pretrpeo dogradnju bez građevinske dozvole, čime je promenio svoj pravni status.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeće za proizvodnju i trgovinu „DUO„ DOO , Niš, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju i trgovinu „DUO„ DOO i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 165/10 od 14. oktobra 2010. godine, povrđeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda iz tačke 1. izreke i određuje da isti sud donese novu odluku po reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 1043/09 od 7. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za proizvodnju i trgovinu „DUO“ DOO, Niš, podnelo je 28. februara 2011. godine, preko punomoćnika Srđana Aleksića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 165/10 od 14. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da revizijski sud nije cenio odlučnu činjenicu da osnivanje podnosioca nije izvršeno u vreme restrukturiranja tužioca, već u decembru 2004. godine, a da je Agencija za privatizaciju donela odluku o restrukturiranju tužioca 29. juna 2006. godine, odnosno dve godine po zaključenju ugovora o osnivanju podnosioca; da je Agenciji za privatizaciju bilo poznato da je tužilac osnovao i registrovao preduzeće, a da prethodno nije bila data saglasnot za osnivanje preduzeća; da ugovor o osnivanju podnosioca nije protivan prinudnim propisima u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, niti članu 398a Zakona o preduzećima, a ni članu 19. Zakona o privatizaciji i da je revizijski sud pogrešno primenio odredbu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 1123/07 od 23. decembra 2008. godine je, u stavu prvom izrke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca EI „Holding Korporacije“ AD, Niš, kojim je tražio da se utvrdi da je ugovor o osnivanju Preduzeća za proizvodnju, trgovinu i usluge „DUO“ DOO, Niš, Ov. br. 17056/04 od 30. decembra 2004. godine, ništav. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je ništava registracija tuženog, izvršena kod Agencije za privredne registre, rešenjem te agencije broj BD 65826 od 20. marta 2006. godine. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan predlog tužioca za određivanje privremene mere zabrane tuženom da otuđi i optereti opremu i nepokretnosti preduzeća „DUO“ DOO, Niš, a prema specifikaciji iz ugovora o osnivanju, uz zabeležbu zabrane upisa nepokretnosti u zemljišnim knjigama. Stavom četvrtim izreke presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 155.950,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi da odredbom člana 456. Zakona o privrednim društvima, a u vezi sa članom 398a Zakona o preduzećima , za osnivanje novog preduzeća nije izričito predviđena prethodna saglasnost Agencije za privatizaciju, ali se isto može podvesti pod pojam investicionog ulaganja u novo preduzeće, a što može dovesti do različitog tumačenja navedene odredbe Zakona o preduzećima. Prvostepeni sud dalje ističe da je Agencija za privatizaciju u vreme donošenja odluke tužioca i zaključenja ugovora o osnivanju tuženog imala sve podatke i informacije o osnivanju novih društava, pa i tuženog, a posebno napominje, da je u to vreme postojalo tumačenje Ministarstva za privredu da za osnivanje novih preduzeća, prethodna, formalna, pisana saglasnost nije bila potrebna, ali da je ista u praksi postojala. Po nalaženju prvostepenog suda , odredbe o ništavosti ugovora iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima predviđaju da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ništav i predviđene su u cilju zaštite zakonitosti, zaštite interesa savesnih strana u ugovorima, zaštite pravnog poretka i u širem društvenom interesu. Nalazeći da je tužilac, u konkretnom slučaju nesavesna strana, budući da je na strani tužioca postojala obaveza pribavljanja saglasnosti Agencije za privatizaciju i da je samo tužilac bio upoznat sa upozorenjem Agencije, a da o tome nije obavestio tuženog, to ugovor ostaje na snazi, u skladu sa odredbom člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je odbio i tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti registracije tuženog, kao i predlog za određivanje privremene mere.

Odlučujući o žalbi, Viši trgovinski sud je presudom Pž. 1043/09 od 7. maja 2009. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Nišu P. 1123/07 od 23. decembra 2008. godine. Iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da su odredbom člana 456. Zakona o privrednim društvima, koja se zasniva na primeni člana 398a Zakona o preduzećima, uređena prava i obaveze pravnih lica koja posluju većinskim društvenim kapitalom, u pogledu upravljanja sredstvima u društvenoj svojini do isteka roka za privatizaciju. Po oceni drugostepenog suda, navedene odredbe se ne odnose na osnivanje preduzeća, jer se osnivanjem društva sa ograničenom odgovornošću od strane tužioca u datom slučaju nije smanjio osnovni kapital tužioca, kao osnivača. Naime, tužilac je doneo odluku da se određena nepokretna i pokretna imovina, koja je navedena u ugovoru, unese u novoosnovano društvo sa ograničenom odgovornošću, na osnovu čega je stekao udeo u novonastalom preduzeću, tuženom, kao i pravo na sticanje dobiti u skladu sa veličinom ovog udela koji doprinosi i povećanju kapitala, te sud nalazi da se ne radi o ništavom ugovoru iz člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnisima, budući da isti nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, pa se samim tim nisu stekli ni uslovi za utvrđenje da je ništava registracija tuženog kao pravna posledica zaključenja navedenog ugovora.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 165/10 od 14. oktobra 2010. godine, usvojio reviziju i preinačio presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 1043/09 od 7. maja 2009. godine i Trgovinskog suda u Nišu P. 1123/07 od 23. decembra 2008. godine i presudio tako što je u stavu prvom izreke: utvrdio da je ugovor o osnivanju Preduzeća za proizvodnju, trgovinu i usluge „EI Duo“ DOO, Niš, Ov. br. 17056/04 od 30. decembra 2004. godine, ništav i utvrdio je da je ništava registracija tuženog, izvršena kod Agencije za privredne registre, rešenjem te agencije broj BD 65826 od 20. marta 2006. godine. Stavom drugim izreke osporene revizijske presude je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepenog rešenja kojim je pravnosnažno odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere. Stavom trećim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi da se tužilac nalazi u postupku privatizacije, kroz model restrukturiranja i da je sa tuženim zaključio ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću, koji je overen 30. decembra 2004. godine. Ugovoru je prethodila odluka nadležnog organa tužioca , za čije donošenje nije tražena saglasnost Agencije za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je 19. marta 2007. godine uputila upozorenje tužiocu, nalažući mu da raskine ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću i da stavi van snage odluku na osnovu koje je ugovor zaključen. Tužilac nije postupio po ovom upozorenju, a Agencija za privatizaciju je donela rešenje 5. aprila 2007. godine kojim je poništila odluku nadležnog organa tužioca na osnovu koje je zaključen ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću tuženog, a tužiocu je naloženo da postupi po ovoj odluci i da Agenciju za privatizaciju obavesti o tome. Revizijski sud navodi da su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o osnivanju tuženog od 30. decembra 2004. godine, sa obrazloženjem da nema mesta primeni člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da se ne radi o ništavom ugovoru. Međutim, revizijski sud ne prihvata pravni stav nižestepenih sudo va i smatra da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, i to odredba člana 19. Zakona o privatizaciji. Restrukturiranje u postupku privatizacije jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća koja omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, otpis glavnice duga, pripadajuće kamate i drugih potraživanja u celini ili delimično, otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirenja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije. Suprotno izraženim pravnim stavovima nižestepenih sudova, revizijski sud smatra da je Agencija za privatizaciju imala ovlašćenje da poništi odluku o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću – tuženog i da se radi o ugovoru koji je protivan imperativnim propisima iz čl. 19-21. Zakona o privatizaciji. Osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću od strane tužioca u konkretnom slučaju, nije bilo pravno dozvoljeno, te su se stekli uslovi za utvrđenje da je ništava i registracija tuženog kao pravna posledica zaključenja ništavog ugovora.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, a ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (član 103.).

Zakonom o privrednim društvima ("Službeni glasnik RS", broj 125/04 ) bilo je propisano da danom stupanja na snagu ovog zakona, prestaje da važi Zakon o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), osim čl. 392. do 399. i čl. 400a, 400b, 400v i 421a, koji ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju utvrđenih zakonom kojim se uređuje privatizacija (član 456).

Zakonom o preduzećima („Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02 ) je propisano da preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom ne može, bez prethodne saglasnosti agencije republike članice nadležne za poslove privatizacije, donositi odluke o smanjenju ili povećanju kapitala, reorganizaciji ili restruktuiranju, investicionom ulaganju, prodaji dela imovine, opterećivanju imovine, zalaganjem stvari ili uspostavljanjem hipoteke, dugoročnom zakupu, poravnanju sa poveriocima, uzimanju ili odobravanju kredita ili izdavanju garancija, van toka redovnog poslovanja i da će odluke donete suprotno odredbi stava 1. ovog člana poništiti agencija republike članice nadležna za poslove privatizacije (član 398a).

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS" br. 38/01, 18/03 i 45/05 ) bilo je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno (član 3. stav 1.); da a ko Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom, da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito: statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene; otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično; otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije (član 19. stav 1.).

5. Odlučujući o postojanju povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 165/10 od 14. oktobra 2010. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ističe pogrešnu primenu materijalnog prava, s obzirom na to da je ugovor o osnivanju podnosioca zaključen 30. decembra 2004. godine, a da je odluka o restrukturiranju nad tužiocem doneta rešenjem Agencije za privatizaciju od 29. juna 2006. godine, te da je revizijski sud shodno iznetom trebalo da primeni odredbu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud, i u ovom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, od 29. maja 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Hadjianastassiou protiv Grčke ", od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Už-1113/2008 od 10. februara 2010. godine i Odluku Už-705/2012 od 28. novembra 2012. godine).

Predmet tužbenog zahteva je bilo utvrđenje ništavosti ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću, odnosno podnosioca ustavne žalbe i utvrđenje ništavosti registracije podnosioca.

Polazeći od odredaba Zakona o privatizaciji, Ustavni sud nalazi da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital u preduzećima i drugim pravnim licima, odnosno subjektima privatizacije.

Odredbama člana 398a Zakona o preduzećima je propisano da preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom ne može, bez prethodne saglasnosti agencije republike članice nadležne za poslove privatizacije, donositi odluke o smanjenju ili povećanju kapitala, reorganizaciji ili restruktuiranju, investicionom ulaganju, prodaji dela imovine, opterećivanju imovine, zalaganj u stvari ili uspostavljanj u hipoteke, dugoročnom zakupu, poravnanju sa poveriocima, uzimanju ili odobravanju kredita ili izdavanju garancija, van toka redovnog poslovanja i da će odluke donete suprotno odredbi stava 1. ovog člana poništiti agencija republike članice nadležna za poslove privatizacije, na koji način su zakonom uređena prava i obaveze pravnih lica koja posluju većinskim društvenim kapitalom, u pogledu upravljanja sredstvima u društvenoj svojini do isteka roka za privatizaciju.

Iz navedenog proizlazi da odredbe člana 398a Zakona o preduzećima za donošenje odluke o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću od strane preduzeća koje posluje većinskim društvenim kapitalom ne predviđaju saglasnost Agencije za privatizaciju, s obzirom na to da izričito nije naznačeno da takva odluka predstavlja odluku van redovnog toka poslovanja.

Prema stanovištu izraženom u prvostepenoj i drugostepenoj presudi, osnivanjem društva sa ograničenom odgovornošću se ne smanjuje osnovni kapital osnivača, već za uloženi novac ili stvari osnivač stiče udeo u društvu sa ograničenom odgovornošću kao imovinsko pravo, bez ikakvih promena u pasivi (u kapitalu) osnivača, već samo uz promene u aktivi osnivača, u kojoj se više ne nalaze novac, odnosno stvari, već udeli (ili akcije) u drugom, osnovanom preduzeću. Nižestepeni sudovi nalaze da kada društveno preduzeće osniva društvo sa ograničenom odgovornošću, saglasnost Agencije za privatizaciju nije potrebna.

Međutim, iz sadržine osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, proizlazi da je revizijski sud potpuno prenebregao činjenicu da je Agencija za privatizaciju rešenjem od 29. juna 2006. godine donela odluku da se privatizacija tužioca sprovede kroz model restrukturiranja, a da je odluka tužioca, odnosno preduzeća koje koje posluje većinskim društvenim kapitalom o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću, ovde podnosioca ustavne žalbe doneta 30. decembra 2004. godine, odnosno pre donošenja navedene odluke Agencije za privatizaciju. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiv stav revizijskog suda u pogledu primene odredbe člana 19. Zakona o privatizaciji koja se odnosi na postupak restrukturiranja i promene koje se odnose na subjekt privatizacije u restrukturiranju.

Prema oceni Ustavnog suda, osporena revizijska presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ovo stoga što pravni stav Vrhovnog kasacionog suda u osporenoj presudi Prev. 165/10 od 14. oktobra 2010. godine, da ugovor o osnivanju podnosioca predstavlja ugovor protivan imperativnim propisima iz člana 19. Zakona o privatizaciji, iako je isti zaključen pre donošenja odluke o restrukturiranju tužioca, a posebno što revizijska presuda ne sadrži obrazloženje u pogledu odredbe člana 398a Zakona o preduzećima, predstavlja paušalnu, a time i proizvoljnu primenu materijalnog prava, te je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 735/10 od 7. aprila 2010. godine i određivanjem da nadležni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 1043/09 od 7. maja 2009. godine, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o upisu državine umesto svojine u katastar

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti