Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu o sticanju svojine građenjem

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presuda privrednih sudova u sporu radi utvrđenja ništavosti ugovora, dok je delove žalbe protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda i zbog dužine postupka odbacio. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje i imovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. M. izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 288/10 od 25. juna 2010. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 623/11 od 22. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajamčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Z. M. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 90/12 od 31. maja 2012. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Z. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 288/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M. iz Beograda je, 9. februara 2012. godine, preko punomoćnika P. M, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 623/11 od 22. decembra 2011. godine i presude Privrednog suda u Beogradu P. 288/10 od 25. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je Kompanija „R. B.“ a.d, u stečaju, 14. marta 2007. godine podnela tužbu protiv podnosioca kao tuženog, kojom je traženo da se utvrdi da je aneks ugovora o zakupu poslovnog prostora broj 200/131 od 14. januara 2003. godine, zaključen između tužioca i tuženog apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, i da je apsolutno ništav i protokol broj 200/25 od 20. januara 2003. godine, koji je zaključen između istih stranaka; da je 25. juna 2010. godine Privredni sud u Beogradu doneo presudu P. 288/10 kojom je usvojen tužbeni zahtev, a da je presudom Privrednog apelacionog suda od 22. decembra 2011. godine odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda; da su nejasni razlozi kojima su se sudovi rukovodili, kada su ocenjivali činjenicu da je podnosilac izgradio nepokretnost na tuđem zemljištu bez građevinske dozvole, jer do primene instituta građenja na tuđem zemljištu u smislu odredaba čl. 24. do 26. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, dolazi u situaciji kada graditelj nije vlasnik, pa prema tome nema ni građevinsku dozvolu na svoje ime; da je nejasno da li sud smatra da se u konkretnom slučaju ne može primeniti navedeni institut iz razloga što ne postoji građevinska dozvola ili iz nekog drugog razloga; da nije sporno da je podnosilac predmetni objekat izgradio sopstvenim sredstvima, a da se tužilac ovoj izgradnji nikada nije suprotstavio, već je i primio uplatu u iznosu od 2.850.000,00 dinara; da u postupku nije sporno da je podnosilac izgradio predmetni objekat, međutim, prema razlozima presude, on je nesavestan graditelj, a savesnost tužioca se uopšte ne razmatra iako je ovo odlučna okolnost za primenu odredbe člana 25. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da su podnosiocu ustavne žalbe na ovaj način osporenim presudama povređena prava na imovinu i na pravično suđenje; da je postupak neopravdano dugo trajao, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe je zahtevao od Ustavnog suda da utvrdi povredu označenih ustavnih prava i da poništi osporene presude. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

U dopuni ustavne žalbe od 10. avgusta 2012. godine podnosilac je naveo da osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Prev. 90/12 od 31. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. U navedenoj dopuni ustavne žalbe podnosilac je ponovio navode iz ranije ustavne žalbe u pogledu osporavanja prvostepene i drugostepene presude, dok je u pogledu osporavanja navedenog revizijskog rešenja samo naveo da je osporenim revizijskim rešenjem, koje naziva „presuda“, odbačena revizija. Podnosilac u dopuni ustavne žalbe veoma detaljno obrazlaže i ponavlja ranije navedeno činjenično stanje i tok predmetnog postupka, sadržinu prvostepene i drugostepene presude i ponovo izražava nezadovoljstvo ishodom postupka, ali ne navodi bilo kakve razloge za osporavanje revizijskog rešenja kojim je odbačena revizija koju je podnosilac izjavio protiv drugostepene presude, a zbog nepostojanja cenzusa za dozvoljenost revizije. Navedenom dopunom ustavne žalbe podnosilac traži da Ustavni sud naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo razmotri izjavljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Kompanija „R. B.“ a.d, u stečaju, je 14. marta 2007. godine podnela tužbu Privrednom sudu u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, kojom je traženo: da se utvrdi da je aneks ugovora o zakupu poslovnog prostora broj 200/131 od 14. januara 2003. godine, zaključen između tužioca kao zakupodavca i tuženog kao zakupca, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo od dana svog nastanka; da je protokol broj 200/25 od 20. januara 2003. godine, potpisan između tužioca kao zakupodavca i tuženog kao zakupca, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo od svog nastanka; da se obaveže tuženi da se iseli iz poslovnog prostora „B. p.“ koji se nalazi u N. B, D. c, ulica A. p. broj 9 i da isti oslobodi od svih lica i stvari preda tužiocu; da se obaveže tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 2.810.187,65 dinara, sa kamatom. U tužbi je navedeno: da su parnične stranke 7. avgusta 2002. godine zaključile ugovor o zakupu betonskog platoa „D. c.“ u ulici A. p. broj 9. u N. B, broj 200/131, zatim aneks ugovora broj 200/31 od 14. januara 2003. godine, i protokol broj 200/25 20. januara 2003. godine; da je ugovorom bilo predviđeno da zakupac može sopstvenim sredstvima izvršiti adaptaciju zakupljenog poslovnog prostora i da je dužan da po isteku ugovora zakupodavcu preda prostor u izgrađenom stanju; da je aneksom bilo predviđeno da se sredstva zakupca uložena u adaptaciju-rekonstrukciju smatraju kao suinvestiranje u izgradnju objekta, te da će se vrednost ulaganja odrediti na osnovu nalaza veštaka, da jedna od ugovornih strana može jednostrano tražiti isplatu iznosa uloženog u suinvestiranje, te da isplatom tog iznosa prestaje obaveza zakupca da izmiruje obaveze po osnovu zakupa; da su navedene odredbe aneksa suprotne Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, jer se u skladu sa istim u toku stečajnog postupka mogu zaključivati novi ugovori samo u cilju unovčenja imovine stečajnog dužnika, dok je osnovni cilj aneksa bio sticanje prava svojine na navedenom objektu koji se krije iza suinvestiranja kao simulovanog pravnog posla; da je protokolom broj 200/25 konstatovano da je tuženi kao zakupac isplatio tužiocu kao zakupodavcu iznos od 2.850.000,00 dinara i da je na taj način izmirio ulaganja zakupodavca u zakupljeni objekat; da stečajno veće nije dalo saglasnost na navedeni aneks, što je bilo nužno prema članu 120. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji; da je članom 2. osnovnog ugovora dato samo pravo na adaptaciju, a ne i rekonstrukciju, te da je aneks u tom delu suprotan osnovnom ugovoru; da je protokol potpisan između parničnih stranaka ništav jer se poziva na odredbe pomenutog aneksa; da iz navedenog proizlazi da aneks nije ni nastao, te kako je rok zakupa istekao, a o čemu je zakupodavac obavestio zakupca, to znači da je tuženi bio u obavezi da tužiocu preda predmetnu nepokretnost, a što nije učinio, te da tuženi duguje tužiocu iznos od 2.810.187,65 dinara.

Tuženi je dana 1. juna 2007. godine izjavio protivtužbu protiv protivuženih - Stečajna masa „R. B.“, a.d. B, i „R. B.“, d.o.o. iz B, kojom je tražio da sud konvalidira aneks ugovora o zakupu poslovnog prostora zaključenog između protivtužioca i protivtuženih broj 200/21 d 14. januara 2003. godine, kao i protokol broj 200/25 od 20. januara 2003. godine, a za slučaj da sud ne usvoji protivtužbeni zahtev, da usvoji eventualni protivtužbeni zahtev, te da utvrdi da je protivtužilac stekao pravo svojine na objektu „D. c.“ na N. B, u površini 900 m2, ulica Bratstva i jedinstva br. 9, a na osnovu gradnje na tuđem zemljištu, što su protivtuženi dužni priznati i trpeti da se protivtužilac upiše kao vlasnik u javne knjige.

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 288/10 od 25. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je aneks ugovora o zakupu poslovnog prostora broj 200/131 od 14. januara 2003. godine, zaključen između tužioca kao zakupodavca, i tuženog kao zakupca, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo od dana svog nastanka; u stavu drugom izreke, utvrđeno je da je protokol broj 200/25 od 20. januara 2003. godine, potpisan između tužioca, kao zakupodavca i tuženog, kao zakupca, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo od svog nastanka; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da se iseli iz poslovnog prostora „B. p.“, koji se nalazi u N. B, „D. c.“, ulica A. p. br. 9. i da isti oslobodi od svih lica i stvari i preda tužiocu; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 2.810.187,65 dinara, sa kamatom počev od 14. marta 2007. godine do isplate; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.810.187,65 dinara za period od 11. februara do 14. marta 2007. godine; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je tuženi-protivtužilac, tražio da sud konvalidira aneks ugovora o zakupu poslovnog prostora zaključenog između protivtužioca i protivtuženih od 14. januara 2003. godine, kao i protokol od 20. januara 2003. godine; u stavu sedmom izreke odbijen je kao neosnovan evantualni protivtužbeni zahtev kojim je tuženi-protivtužilac tražio da sud utvrdi da je protivtužilac stekao pravo svojine na objektu „D. c.“ na N. B. u površini od 900 m2 ulica B. i j. broj 9, a na osnovu gradnje na tuđem zemljištu, što su protivtuženi dužni priznati i trpeti da se protivtužilac upiše kao vlasnik u javne knjige; u stavu osmom izreke odbijeni su kao neosnovani prigovori litispendencije i presuđene stvari; u stavu devetom izreke, obavezan je tuženi-protivtužilac da naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 623/11 od 22. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena prvostepena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 288/10 od 25. juna 2010. godine; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev protivtuženog Stečajna masa „R. B.“ a.d. B. za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju ove presude, između ostalog, je navedeno: da se neosnovano žalbom tuženog ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, da je na strani tužioca i protivtuženog učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, s obzirom na to da se ovaj nedostatak ne odnosi na stranku koja je izjavila žalbu; da su netačni žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu postupka kada je odlučivao o zahtevu tužbe podnete posle roka od tri godine koji je predviđen članom 25. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je tužilac tužbom tražio utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o zakupu poslovnog prostora od 14. januara 2003. godine i protokola broj 200/25 od 20. januara 2003. godine, ali i iseljenje tuženog iz označenog poslovnog prostora i isplatu neplaćene cene zakupa i da pri takvom stanju stvari nema mesta primeni odredaba Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa koje uređuju sticanje prava svojine građenjem na tuđem zemljištu; da je iz činjeničnog stanja utvrđeno da su parnične stranke 7. avgusta 2002. godine zaključile ugovor o zakupu poslovnog prostora – „B. p.“ – „D. c.“, u ulici A. p. broj 9 u N. B, broj 200/131, i to tužilac kao zakupodavac i tuženi kao zakupac; da se tim ugovorom tužilac obavezao da tuženom preda predmetni poslovni prostor radi obavljanja poslovne delatnosti tuženog, a tuženi da tužiocu plati mesečnu zakupninu sa troškovima tukućeg održavanja predmeta zakupa; da je ugovor zaključen na period od tri godine, odnosno do okončanja stečajnog postupka nad tužiocem, sa početkom važenja od 1. oktobra 2002. godine; da je ugovorom predviđeno da tuženi može sopstvenim sredstvima izvršiti adaptaciju predmeta zakupa, radi privođenja prostora nameni, a na osnovu pribavljanja saglasnosti tužioca, te je po isteku ugovora dužan predati tužiocu prostor u izgrađenom stanju; da su 14. januara 2003. godine parnične stranke zaključile aneks osnovnog ugovora broj 200/131, kojim je predviđeno da se tuženom kao zakupcu, sredstva uložena u adaptaciju i rekonstrukciju predmeta zakupa smatraju kao suinvestiranje u izgradnju objekta, s tim da bi se vrednost ulaganja odredila na osnovu nalaza i mišljenja veštaka; da su se ugovorne strane saglasile da jedna od ugovornih strana može jednostrano tražiti isplatu iznosa koji je uložen u suinvestiranje objekta, te da isplatom tog iznosa prestaje obaveza zakupca da izmiruje obaveze po osnovu zakupa, precizirane osnovnim ugovorom; da su parnične stranke 20. januara 2003. godine zaključile protokol broj 200/25 kojim su konstatovali da je zakupac – suinvestitor isplatio zakupodavcu iznos od 2.850.000,00 dinara čime je izmirio – otkupio ulaganja suinvestitora, tj. zakupodavca u zakupljeni objekat, te da uplatom navedenog iznosa prestaje obaveza zakupca na isplatu zakupnine iz osnovnog ugovora o zakupu; da je utvrđeno da je stečajni upravnik tužioca tražio saglasnost stečajnog veća na predmetni aneks i protokol, kao i da je tužilac predložio tuženom zaključenje aneksa ugovora kojim bi bio predviđen rok, saradnja i način korišćenja zakupljenog poslovnog prostora s obzirom na to da je rok zakupa iz osnovnog ugovora istekao; da stečajno veće nije dalo saglasnost na sporni aneks i protokol, da je tuženi odbio da potpiše predloženi aneks ugovora o zakupu i da neizmireno dugovanje tuženog kao zakupca iznosi 2.810.187,65 dinara; da je dopisom od 24. januara 2007. godine tužilac pozvao tuženog da mu preda zakupljeni predmetni prostor; da je prvostepeni sud utvrdio da nije postojala saglasnost stečajnog veća na zaključenje aneksa ugovora broj 200/21 od 14. januara 2003. godine, i protokola od 20. januara 2003. godine, kao bitan uslov za zaključenje predmetnih ugovora, kao i da je sadržina aneksa osnovnog ugovora o zakupu protivna odredbi člana 131. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, iz kojih razloga je našao da su predmetni ugovori ništavi, saglasno članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da kako je ugovor o zakupu od 7. avgusta 2002. godine istekao, a tuženi se nakon otkaza predmetnog ugovora, odnosno pozivanja od strane tužioca da se iseli iz predmetnog poslovnog prostora, nije iselio, prvostepeni sud je našao da je osnovan tužbeni zahtev u delu za iseljenje tuženog iz predmetnog poslovnog prostora, kao i zahtev za obavezivanje utuženog iznosa od 2.810.187,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, koji iznos predstavlja neplaćenu zakupninu od strane tuženog za period trajanja predmetnog ugovora; da je protivtužbeni zahtev (osnovni – kojim je tražena konvalidacija aneksa ugovora o zakupu poslovnog prostora i protokola 20/25 od 20. januara 2003. godine) sud odbio, zaključujući da apsolutno ništavi ugovori ne mogu biti konvalidirani s pozivom na odredbu člana 107. Zakona o obligacionim odnosima, dok je odlučujući o eventualnom protivtužbenom zahtevu (da sud utvrdi da je tuženi stekao pravo svojine na objektu „D. c.“ na N. B. u površini od 900 m2, ulica B. j. broj 9 a na osnovu gradnje na tuđem zemljištu) našao da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da drugostepeni sud u celosti prihvata ovakav materijalnopravni zaključak prvostepenog suda; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da nije postojala saglasnost od strane stečajnog veća kao organa stečajnog postupka u postupku stečaja nad ovde tužiocem za zaključenje predmetnog aneksa i protokola; da po nalaženju drugostepenog suda, obzirom na formu koju Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju, likvidaciji propisuje, davanje saglasnosti od strane stečajnog veća mora biti u pismenoj formi, pa kod nepostojanja takvog pismenog dokaza, izvođenje dokaza saslušanjem svedoka na okolnost postojanja iste, ne može biti relevantno dokazno sredstvo; da kako se predmetnim aneksom od 14. januara 2003. godine i protokolom od 20. januara 2003. godine, tuženom, po osnovu korišćenja predmeta zakupa i ulaganja u adaptaciju, rekonstrukciju, daje svojstvo suinvestitora u izgradnji objekata (odnosno sredstva uložena od strane tuženog kao zakupca u adaptaciju, rekonstrukciju i izgradnju objekata smatraju se investiranjem tuženog kao zakupca u predmetni objekat s pravom tuženog da zahteva isplatu sredstava uloženih u investiranje kojom isplatom prestaje njegova obaveza po osnovu ugovora o zakupu, uz konstataciju u protokolu da je isplatom iznosa od 2.850.000,00 dinara tuženi kao zakupac izmirio – otkupio ulaganja drugog suinvestitora, ovde tužioca), to su isti protivni cilju i svrsi Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji; da je stoga pravilno prvostepeni sud pobijanom presudom utvrdio ništavost predmetnog aneksa i protokola, saglasno članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer su predmetni ugovori zaključeni u suprotnosti sa Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji; da polazeći od navedenog, a kako su u ovoj pravnoj stvari tužilac i tuženi bili u obligacionopravnom odnosu po osnovu ugovora o zakupu koji je stečajni upravnik zaključio sa tuženim kao zakupcem, te polazeći od cilja i svrhe ugovora o zakupu koji je zaključen u postupku stečaja, zakupac ne može steći pravo svojine na zakupljenoj stvari jer je to suprotno zakonu koji reguliše stečajni postupak; da je iz tog razloga neosnovano pozivanje tuženog na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, tvrdnjom da je pravo svojine stekao po osnovu pravila o građenju na tuđem zemljištu, imajući u vidu da se taj pravni institut ne može primeniti na konkretnu situaciju; da su na zakupljenom poslovnom prostoru, prema ugovoru o zakupu, vršena ulaganja u cilju privođenja poslovnog prostora nameni, uz ugovornu obavezu tuženog da po prestanku ugovora poslovni prostor preda zakupodavcu u izgrađenom stanju; da pošto je tuženi znao da vrši adaptaciju tuđeg objekta i da se ovi radovi preduzimaju isključivo u cilju privođenja poslovnog prostora nameni, bez obzira na vrstu i obim ulaganja, on ne može, u smislu odredaba čl. 23. i 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, steći svojinu na objektu ili njegovom delu, jer je ugovorom o zakupu određeno da zakupac nema pravo da traži naknadu za izvršenu adaptaciju, niti može vršiti adaptaciju zakupljenog objekta bez saglasnosti zakupodavca, te stoga zaključeni ugovor o zakupu ne može biti pravni osnov sticanja prava svojine na predmetnom poslovnom prostoru; da kod utvrđenja ništavosti predmetnog protokola i aneksa, s obzirom na činjenicu da je osnovni ugovor o zakupu zaključen između parničnih stranaka prestao da proizvodi pravno dejstvo jer je bio zaključen na određeno vreme od tri godine (uz mogućnost da se isti produži do okončanja stečajnog postupka, do čega nije došlo s obzirom na otkaz predmetnog ugovora o zakupu od strane tužioca), to je pravilan zaključak prvostepenog suda o obavezivanju tuženog da se iseli iz predmetnog poslovnog prostora i isti preda, slobodan od lica i stvari tužiocu; da po nalaženju drugostepenog suda, tužiocu za period trajanja osnovnog ugovora o zakupu pripada neplaćena zakupnina saglasno članu 583. Zakona o obligacionim odnosima, te je stoga pravilno obavezivanje tuženog da tužiocu plati utuženi iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da na ovakav zaključak ne utiču navodi žalbe, kojim tuženi osporava dosuđenu visinu novčanog potraživanja tužioca sa tvrdnjom da je prvostepeni sud zanemario činjenicu da je tuženi izvršio uplatu tužiocu iznos od 2.850.000,00 dinara i propustio da pravilno utvrdi visinu novčanog potraživanja tužioca izvođenjem dokaza veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, s obzirom na to da tuženi takav zahtev nije postavio u toku postupka, a saglasno članu 7. Zakona o parničnom postupku nije postojala obaveza suda za izvođenjem takvog dokaza po službenoj dužnosti.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev. 90/12 od 31. maja 2012. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija podnosioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 623/11 od 22. decembra 2011. godine, zbog nepostojanja cenzusa za izjavljivanje revizije.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razloga za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno utvrđivanje svojine i drugih imovinskih prava utvrđenih na osnovu zakona.

Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ“, broj 84/89 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96), bilo je propisano: da se u toku stečajnog postupka mogu zaključivati novi ugovori samo radi unovčenja imovine dužnika i radi završenja započetih poslova i poslova neophodnih da bi se sprečilo nastupanje štete na imovini dužnika (član 120. stav 1.); da zaključivanje ugovora iz stava 1. ovog člana stečajno veće može usloviti svojom saglasnošću (član 120. stav 2.); da se imovina dužnika koja ulazi u stečajnu masu prodaje, po pravilu, javnim nadmetanjem (član 131. stav 1.); da stečajno veće, po prethodno pribavljenom mišljenju odbora poverilaca, ako je obrazovan, može odrediti i drugi način prodaje (prikupljanjem ponuda i neposrednom pogodbom), ako zakonom nije drukčije određeno (član 131. stav 2.); da se o prodaji imovine dužnika obaveštavaju lica koja imaju pravo preče kupovine (član 131. stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list S FRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da ništav ugovor ne postaje pravosnažan kad zabrana ili neki drugi uzrok ništavosti naknado nestane (član 107. stav 1.); da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi (član 110.); da dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice, i zateznu kamatu (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324. stav 1.); da se ugovorom o zakupu obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu (član 567. stav 1.); da je zakupac dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora i zakona kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu (član 583. stav 1.); da je zakupac dužan čuvati zakupljenu stvar i po prestanku zakupa vratiti je neoštećenu (član 585. stav 1.); da je ugovor o zakupu zaključen za određeno vreme i prestaje samim protekom vremena za koje je zaključen (član 595. stav 1.).

Članom 24. st. 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni glasnik SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ“, broj 29/96) ) bilo je propisano da lice koje može biti nosilac prava svojine, a koje izgradi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na koje drugi ima pravo svojine (graditelj), stiče pravo svojine i na zemljište na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljište koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio; da u slučaju iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo da za vreme od tri godine od dana saznanja za završenu izgradnju, ali najkasnije u vreme od deset godina od završene izgradnje, traži da mu graditelj naknadi vrednost zemljišta u visini njegove prometne cene u vreme donošenja sudske odluke. Članom 26. Zakona je bilo propisano da ako je graditelj savestan, a vlasnik zemljišta nije znao za izgradnju, u slučaju kad građevinski objekat vredi znatno više od zemljišta, građevinski objekat zajedno sa zemljištem pripada graditelju, a on za zemljište duguje vlasniku naknadu po prometnoj ceni zemljišta; da ako je vrednost zemljišta znatno veća, sud će na zahtev vlasnika zemljišta građevinski objekat dosuditi njemu i obavezati ga da graditelju naknadi građevinsku vrednost objekta u visini prosečne građevinske cene objekta u mestu u kome se nalazi i ovaj zahtev vlasnik može podneti u roku od tri godine od dana završetka izgradnje građevinskog objekta; da ako je graditelj savestan, a vlasnik zemljišta nije znao za izgradnju, u slučaju kada su vrednost građevinskog objekta i vrednost zemljišta približno jednake, sud će građevinski objekat, odnosno građevinski objekat i zemljište dosuditi vlasniku zemljišta ili graditelju, vodeći računa o njihovim potrebama, a naročito o njihovim stambenim prilikama; da vlasniku zemljišta, odnosno graditelju, pripada naknada za zemljište, odnosno građevinski objekat, po odredbi stava 1. ovog člana.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama Privrednog suda u Beogradu P. 288/10 od 25. juna 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 623/11 od 22. decembra 2011. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz razloga što su, po oceni Suda, stanovište i dati razlozi u osporenim presudama ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava prvostepenog i drugostepenog suda. Ustavni sud je pri tome pošao od činjenice da su postupajući sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdili da su predmetni aneks i protokol zaključeni u suprotnosti sa Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, kao zakonom kojim su uređeni uslovi, način pokretanja i sprovođenje stečajnog postupka i kojim je propisan tok i postupak sudskog namirenja potraživanja stečajnih poverilaca prema stečajnom dužniku, sa svojim osnovnim ciljem – kolektivnim i ravnomernim namirenjem stečajnih poverilaca, te svako zaključenje ugovora nakon otvaranja postupka stečaja koje je protivno cilju i svrsi Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, ne može uživati sudsku zaštitu.

Ustavni sud nalazi da je detaljno i na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložen stav sudova u osporenim presudama da su aneks ugovora o zakupu od 14. januara 2003. godine i protokol od 20. januara 2003. godine apsolutno ništavi usled povrede prinudnih propisa, propisanih u pogledu forme samog ugovora, jer prilikom zaključenja aneksa podnosilac kao tuženi i stečajni upravnik tužioca nisu pribavili saglasnost stečajnog veća, što je shodno članu 120. stav 2. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, predstavljalo bitan uslov za zaključenje ugovora. Takođe, na ustavnopravno prihvatljiv način je obrazloženo i da su sadržina predmetnog aneksa kojim se zakupcu sredstva uložena u adaptaciju-rekonstrukciju i izgradnju objekta smatraju kao suinvestiranje, i da jedna ugovorna strana može tražiti isplatu sredstava uloženih u suinvestiranje, kao i da isplatom tog iznosa prestaje obaveza zakupca za isplatu obaveze na koje se obavezao ugovorom o zakupu, protivni su članu 120. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, te sporni aneks ne može biti osnov za sticanje prava svojine zakupca na predmetu zakupa putem investiranja kao simulovanog pravnog posla, shodno članu 131. stav 1. Zakona. Stoga su postupajući sudovi zauzeli pravno stanovište, koje prihvata i ovaj sud, da su ništavi aneks i protokol saglasno članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer su zaključeni u suprotnosti sa Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Takođe, postupajući sudovi su na ustavnopravno prihvatljiv način zaključili da ništavi ugovori ne mogu biti konvalidirani, pozivom na član 107. Zakona o obligacionim odnosima i odbili protivtužbeni zahtev, a odlučujući o eventualnom protivtužbenom zahtevu, našli su da nisu ispunjeni uslovi iz člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Po oceni Suda, postupajući sudovi su na ustavnopravno prihvatljiv način zauzeli pravni stav koji u potpunosti prihvata i ovaj sud da je neosnovano pozivanje podnosioca na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa tvrdnjom da je pravo svojine stekao po osnovu pravila o građenju na tuđem zemljištu, imajući u vidu da se taj pravni institut ne može primeniti na konkretnu situaciju. Pre svega, na zakupljenom poslovnom prostoru, prema ugovoru o zakupu, vršena su ulaganja u cilju privođenja poslovnog prostora nameni, uz ugovornu obavezu tuženog da po prestanku ugovora poslovni prostor preda zakupodavcu u izgrađenom stanju. Imajući u vidu da je tuženi znao da vrši adaptaciju tuđeg objekta i da se ovi radovi preduzimaju isključivo u cilju privođenja poslovnog prostora nameni, bez obzira na vrstu i obim ulaganja, on ne može u smislu odredbe člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa steći svojinu na objektu, posebno jer je ugovorom o zakupu određeno da zakupac nema pravo da traži naknadu za izvršenu adaptaciju, niti može vršiti adaptaciju zakupljenog objekta bez saglasnosti zakupodavca, te stoga zaključeni ugovor o zakupu ne može biti pravni osnov sticanja prava svojine na predmetnom poslovnom prostoru.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenim presudama podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Po oceni Ustavnog suda, ovaj stav se, u načelu, primenjuje i u imovinskopravnim postupcima radi rešavanja privatnopravnog spora između države i pojedinca (odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Invesylia Public Company Limited protiv Kipra, od 17. septembra 2009. godine, broj aplikacije 24321/05). To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovla šćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči da se neko imovinsko pravo ne može izgubiti, odnosno u svom obimu ili sadržini umanjiti kroz pravnosnažnu odluku nadležnog suda donetu u zakonito sprovedenom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da su osporene presude donete u zakonito sprovedenom sudskom postupku, u kome je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni Ustavom zajemčeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Na osnovu svega iznetog, po oceni Suda, pravni stav prvostepenog i drugostepenog suda ne predstavlja proizvoljnu i arbitrernu primenu materijalnog prava, te osporenim presudama Privrednog suda u Beogradu P. 288/10 od 25. juna 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 623/11 od 22. decembra 2011. godine nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda odbio kao neosnovanu, odlučivši kao u tački 1. izreke.

U vezi navoda o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac povredu ovog prava obrazlaže istim razlozima kao i za povredu prava na pravično suđenje, te povredu ovog prava Sud nije razmatrao.

6. U pogledu osporavanja rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 90/12 od 31. maja 2012. godine, Ustavni sud ukazuje da podnosilac u osporavanju revizijskog rešenja u dopuni ustavne žalbe nije dao apsolutno nikakve razloge, već je ponovo osporio prvostepenu i drugostepenu presudu. Dakle, Ustavni sud nalazi da se podnosilac u osporavanju revizijskog rešenja samo formalno pozvao na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

7. U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da mu je u predmetnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 288/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je postupak pravnosnažno okončan za četiri godine i devet meseci, što se ne može smatrati nerazumno dugim trajanjem postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Stoga se ni navodi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi ovog Ustavom zajamčenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 90/12 od 31. maja 2012. godine, a u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 288/10.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu o sticanju svojine građenjem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti