Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na meritum odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Bulut i Radmile Dobrić, obe iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Bulut i Radmile Dobrić i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3732/06 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Bulut i Radmil a Dobrić , obe iz Beograda, podnele su, 6. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Milovana Belića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6209/11 od 13. juna 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom je doneta osporena odluka.

Podnositeljke ustavne žalbe ukazuju na okolnosti koje su, po njihovom mišljenju, doprinele tome da predmetni parnični postupak traje više od 17 godina, zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, dok u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje ponavljaju žalbene razloge iznete u postupku pred redovnim sudovima koji se svode na analizu sadržine iskaza saslušanih svedoka i drugih izvedenih dokaza. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži drugostepenom sudu da donese novu odluku o žalbi koju su izjavile protiv prvostepene presude i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 51659/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3732/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Bogdanka Nikolić podnela je 15. decembra 1995. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Ljiljane Bulut i Radmile Dobrić, ovde podnositeljki ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine po osnovu sticanja u bračnoj i vanbračnoj zajednici sa pok. ocem tuženih.

Prvo ročište bilo je zakazano za 7. oktobar 1996. godine jer je dostavljanje tužbe i poziva tuženima vršeno diplomatskim putem. Pored ovog, u toku postupka od još ukupno zakazanih 47 ročišta, 17 nije održano. Pet ročišta nije održano zbog nedolaska tužilje, odnosno na molbu njenog punomoćnika, jedno na molbu punomoćnika tuženih, a šest ročišta nije održano zbog nedolaska veštaka, odnosno svedoka. Takođe, tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti predsednika sudskog veća, jedno uz saglasnost punomoćnika stranaka, dok je zbog njihovog nedolaska na ročište koje je bilo zakazano u maju 2006. godine doneto rešenje da se tužba smatra povučenom. Pomenuto rešenje stavljeno je van snage u septembru iste godine usvajanjem tužiljinog predloga za vraćanje u pređašnje stanje.

U toku 2002. i 2004. godine izveden je dokaz građevinskim i finansijskim veštačenjem, s tim što su sudski veštaci nalaze dostavili sudu posle više od godinu dana, odnosno deset meseci, a u 2007. godini sprovedena su dopunska veštačenja, pri čemu je sudski veštak finansijske struke dopunski nalaz ponovo dostavio sudu nakon više od godinu dana. Pored veštačenja, izveden je dokaz saslušanjem stranaka i 15 svedoka, a četiri svedoka su u periodu od juna 1999. do juna 2000. godine saslušana zamolnim putem pred nadležnim sudovima u Republici Crnoj Gori.

Tužene su u martu 2007. godine podnele protivtužbu, pa su u toku 2008. godine pribavljani pismeni dokazi na okolnost sticanja imovine obuhvaćene protivtužbom. Budući da su tužene u toku postupka raspolagale delom sporne imovine, zbog čega su na tu okolnost traženi određeni podaci od nadležnih organa Republike Crne Gore, tužilja je u martu 2009. godine konačno preinačila tužbu.

Prvostepena presuda je doneta 3. septembra 2009. godine, a spisi predmeta su rešenjem drugostepenog suda Gž. 11853/10 od 13. jula 2011. godine vraćeni nižestepenom sudu na dopunu postupka.

Predmetni postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6209/11 od 13. juna 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuju podnositeljke u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao više od 16 i po godina.

Imajući u vidu da je prvostepena presuda doneta posle skoro 14 godina, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu više od 16 i po godina ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju svakako bilo (raspravljanje o tužbi i protivtužbi povodom sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici, obiman i složen dokazni postupak u kome je saslušan veliki broj svedoka, od kojih su neki saslušani pred nadležnim sudovima Republike Crne Gore, sprovedena dva veštačenja na različite okolnosti sa izradama dopunskih nalaza), ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje više 16 i po godina, i pored toga što su podnositeljke u određenoj meri doprinele njenom sveukupnom trajanju. Doprinos podnositeljki ogleda se u tome što jedno ročište nije održano na predlog njihovog punomoćnika, odnosno uz saglasnost punomoćnika obe stranke, i što je zbog nedolaska punomoćnika stranaka bilo doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, kao i u činjenici da su podnositeljke tek posle više od 12 godina podnele protivtužbu zbog čega su u toku 2008. godine pribavljani pismeni dokazi na okolnost sticanja imovine obuhvaćene protivtužbom, a koja je postojala i u trenutku otpočinjanja postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje sudskog postupka može pripisati nedelotvornosti Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe u decembru 1995. do septembra 2009. godine, a koji je u označenom periodu doneo samo jednu presudu.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete svakoj u iznosu od po 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrp ele podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno utvrđenje, posebno dužinu trajanja i složenost postupka, ali i doprinos na strani podnositeljki ukupnoj dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi teljke ustavn e žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Imajući u vidu razloge na kojima podnositeljke zasnivaju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, a koji se svode na opširno analiziranje sadržine izvedenih dokaza i ukazivanje na neosnovanost tužbenog zahteva, Ustavni sud ponavlja da prilikom ispitivanja da li je došlo do povrede navedenog ustavnog prava nije nadležan da ocenjuje činjenične i pravne zaključke redovnih sudova, niti da vrši kontrolu ocene dokaza i da na taj način postupa kao instancioni sud, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6209/11 od 13. juna 2012. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić