Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 19 godina. Isključiva odgovornost za odugovlačenje pripisana je prvostepenom sudu zbog izuzetne neefikasnosti. Dosuđena je naknada od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Olivera Vučić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M . i utvrđuje se da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1/10 (ranije pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetima K. 494/97 i K. 349/95) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M . iz Beograda je , 30. decembra 201 4. godine, preko punomoćnika V. A , advokata iz Pančeva, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1/10 (ranije pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetima K. 494/97 i K. 349/95), kao i zbog povrede prava na slobodu kretanja i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 39. stav 1. i člana 60. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi iznosi tok krivičnog postup ka koji se protiv nje ga vodio pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Beogradu i ističe da je isti okončan „tek nakon punih 19 godina i 5 meseci“, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, podnosilac ističe i povredu prava na slobodu kretanja i prava na rad, navodeći da mu je „u velikom delu, neopravdano dugog, gore navedenog krivičnog postupka, bila oduzeta putna isprava - pasoš, čime mu je bilo onemogućeno da putuje i Republiku Srbiju napusti“, te da mu „nisu bila dostupna sva radna mesta, sve s obzirom da se nije mogao zaposliti u državnim i javnim preduzećima, a iz razloga što je prilikom zapošljavanja u istima neophodno priložiti potvrdu o tome da se protiv kandidata za zaposlenje ne vodi krivični postupak“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava , kao i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su . 43/16-102, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim, ranije Okružnim sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 12. jula 1995. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 480/95 da se protiv podnosioca ustavne žalbe (i još jednog lica protiv koga je kasnije istraga prekinuta ) sprovede istraga, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvrši o krivično delo teški slučajevi razbojništva iz člana 169. stav 1. u vezi sa članom 168. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 11. septembra 1995. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu za navedeno krivično delo.

Okružni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka , 21. decembra 1995. godine doneo presudu K. 349/95, kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio kriv im i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od tri godine .

Vrhovni sud Srbije je 18. aprila 1997. godine doneo rešenje Kž1. 532/96 kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu K. 349/95 od 21. decembra 1995. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Glavni pretres je u periodu od 29. septembra 1997. do 31. maja 2012. godine zakazan ukupno 22 puta, pri čemu podnosilac ustavne žalbe nije pristupio sedam puta (dva puta je opravdao izostanak – 26. oktobra 1999. i 9. septembra 2002. godine; dva puta nije navedeno da li je uredno primio poziv i iz kog razloga nije pristupio – 11. oktobar 1999. i 19. jun 2002. godine; jedanput jer nije pristupio iako je uredno pozvan pa je naređeno njegovo prinudno dovođenje – 28. septembar 1998. godine; jedanput jer nije prinudno doveden – 4. mart 1999. godine; jedanput jer nije primio poziv budući da radi u Sjedinjenim Američkim Državama – 16. februar 2011. godine).

Nedolazak oštećenog, koji je bio na školovanju u inostranstvu, je bio glavni razlog neodržavanja i neredovnog zakazivanja pretresa sve do kraja 1999. godine, nakon čega je pretres odlagan na neodređeno vreme budući da je od Potražnog odeljenja više puta tražena informacija da li se drugookrivljeni i dalje nalazi u bekstvu. Spise predmeta je predsednik veća 11. marta 2002. i 25. februara 2005. godine dostavljao tužilaštvu na razmatranje radi eventualnog odustajanja od daljeg krivičnog gonjenja podnosioca. I samo tužilaštvo je u par navrata tražilo spise na razmatranje.

U periodu od 22. septembra 2005. do 29. marta 2011. godine glavni pretres nije uopšte zakazivan, već je od Potražnog odeljenja tražen izveštaj da li je soptuženi lišen slobode, i to dopisima od 9. decembra 2005, 15. decembra 2006, 28. oktobra 2008, 27. aprila 2009 i 26. marta 2010. godine „na koje nije bilo odgovora“.

Viši sud u Beogradu je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 31. maja 2012. godine doneo presudu K. 1/10 kojom je podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe za krivično delo teški slučajevi razbojništva iz člana 169. stav 1. u vezi sa članom 168. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Apelacioni sud u Beogradu je, nakon održanog pretresa, 25. decembra 2013. godine doneo presudu Kž1. 7080/12 kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je podnosioca ustavne žalbe oglasio kriv im za izvršenje krivičnog del a razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i osudio je na kaznu zatvora u trajanju od dve godine .

Apelacioni sud u Beogradu je, kao sud trećeg stepena, 31. oktobra 2014. godine doneo presudu Kž3. 20/14 kojom je preinačio drugostepenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 7080/12 od 25. decembra 2013. godine u pogledu pravne kvalifikacije i kazne, tako što je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela razbojništvo iz člana 168. stav 1. krivičnog zakona Republike Srbije i izrekao mu je uslovnu osudu, tako što mu je utvvrdio kaznu zatvora u trajanju od 11 meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (član 39. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, te da se ženama, omladini i invalidima omogućuju se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 12. jula 1995. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage protiv podnosioca ustavne žalbe krivični postupak pokrenut, pa do 31. oktobra 2014. godine, kada je donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž 3. 20/14 krivični postupak postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak trajao 19 godina i skoro četiri meseca , što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snosi prvostepeni sud koji je vodio postupak, u kome je prva presuda doneta još 21. decembra 1995. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan tek 31. oktobra 2014. godine nakon 19 godina i skoro četiri meseca . Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako se osporeni krivični postupak vodio zbog krivičnog dela teški slučajevi razbojništva, navedena činjenica u okolnostima konkretnog slučaja nikako ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje krivičnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, ali i nedolaske okrivljenog koji su dodatno uticali na duže trajanje postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknute povred e prava iz člana 39. stav 1. i člana 60. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se pravo na slobodu kretanja i pravo na rad ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa vođenjem krivičnog postupka protiv nekog lica.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.