Odluka o povredi prava na pravično suđenje u revizijskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Povreda se sastoji u tome što je revizijski sud preinačio nižestepene odluke zasnivajući svoju odluku na činjenicama koje nižestepeni sudovi nisu utvrdili.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9344/2020
22.12.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Milan Škulić i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva … „ G.“ DOO Inđija na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva … „ G.“ DOO Inđija i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/2018 od 23. januara 20 20. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/2018 od 23. januara 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7513/16 od 18. januara 201 8. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/2018 od 23. januara 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo … „G .“ DOO Inđija izjavilo je Ustavnom sudu, 23. septembra 2020. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/2018 od 23. januara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je revizijski sud preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu obavezujući podnosioca ustavne žalbe, kao drugotuženog , da solidarno sa prvotuženim, isplati tužiocu po osnovu naknade štete iznos od 201.742.678,36 dinara , sa pripadajućom kamatom; da je takva odluka Vrhovnog kasacionog suda isključivo zasnovana na nalazu veštaka, koji nižestepeni sudovi nisu prihvatili, a iz čije je sadržine revizijski sud utvrdio da su tuženi koristili know-how tužioca u svom poslovanju; da je takav stav suprotan stavov ima nižestepenih sudova, koji su utvrdili da znanja koja su koristili tuženi ne predstavljaju know-how, jer nisu tajna, već ih može svako saznati ko je za njih zainteresovan; da je veštačenje radilo lice koje nema nikakvog znanja vezanog za oblast gasa, gasne tehnike i gasnih instalacija, već se radi o licu koje veštači oblast mašinstva koja se odnosi na motorna vozila; da su tuženi angažovali profesora M. fakulteta u Beogradu iz oblasti gasa, gasne tehnike i proizvodnje gasnih instalacija, koji je izvršio stručnu analizu veštačenja ocenivši da je veštačenje nestručn o izvedeno; da su nižestepeni sudovi odbili zahtev tuženih za kontrolno veštačenje, zbog pravila o teretu dokazivanja koji je bio na tužiocu, ali da je, uprkos tome, revizijski sud zauzeo potpuno drugačiji stav i svoju odluku zasnovao na nalazu veštaka koji su tuženi osporili u potpunosti; da revizijski sud nije pomenuo činjenicu da je tužilac falsifikovao odluku o poslovnoj tajni; da tužilac tokom postupka nije mogao da opredeli i konkretizuje know-how, koji je on osmislio, a što niko drugi ne zna; da je došlo do povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, jer ista „ne sadrži analizu nijednog navoda, a kamoli dokaza tuženog“; da je revizijski sud proizvoljno i paušalno bez ijednog dokaza naveo da je prvotuženi u periodu dok je bio zaposlen kod tužioca „došao do specifičnih znanja u vidu know-how, i to tehničko tehnpološka rešenja i postupci koji se primenjuju u proizvodnji“, ali da nigde nije navedeno koji su to postupci i znanja. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da su mu povređena označena ustavna prava, da osporenu presudu ukloni iz pravnog prometa i naloži nadležnom sudu da ponovi postupak , te da odloži izvršenje revizijske presude .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 845/2014, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 845/2014 od 23. septembra 2016. godine, u stavu I izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu prvotuženi i drugotuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da mu isplate iznos od 201.742.678,36 dinara, sa pripadajućom kamatom, dok je u stavu II izreke obavezan tužilac da tuženima isplati troškove postupka. U obrazloženju presude je navedeno da je sud, između ostalog, pročitao nalaz veštaka mašinske struke T. B . od 4. maja 2012. godine (i nalaze veštaka ekonomske struke N. T .), ali da nije prihvatio nalaz veštaka mašinske struke delu u kome je zaključio da 60% proizvodnje drugotuženog predstavlja korišćenje know-how prenetog od tužioca.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7513/16 od 18. januara 2018. godine, u stavu I izreke , odbijene su žalbe stranaka kao neosnovane, pa je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 845/2014 od 23. septembra 2016. godine, dok je u stavu II izreke odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno da: da je predmet tužbenog zahteva naknada štete u iznosu od 201.742.678,36 dinara po osnovu neovlašćenog korišćenja know-how od strane tuženih; da tužilac smatra da je prvotuženi kao osnivač i direktor osnovao drugotuženog radi obavljanja iste delatnosti proizvodnje gasnih postrojenja; da je na drugotuženog neovlašćeno preneo celokupan know-how tužioca koji predstavlja poslovnu tajnu i da su se tuženi na taj način neosnovano obogatili na račun imovine tužioca. Dalje je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je 20. juna 1990. godine tužilac osnovan od strane osnivača S. M . i da je 30. novembra 1991. godine tužiocu pristupio prvotuženi kao osnivač; da je skupština tužioca 16. marta 2007. godine donela odluku o promeni pravne forme društva; da je prvotuženi iskoristio pravo nesaglasnog akcionara i istupio iz društva; da je 15. aprila 2002. godine prvotuženi kao jedan od osnivača sa najvećim udelom od 41,50% osnovao drugotuženog koji se bavi istom delatnošću kao i tužilac; da je polazeći od izvedenih dokaza, kao i od nalaza i mišljenja veštaka mašinske i ekonomske struke, prvostepeni sud zaključio da se na osnovu tih dokaza ne može sa sigurnošću utvrditi da su tuženi iskoristili know-how tužioca za sticanje dobiti, niti kolika bi ta dobit iznosila; da je prvostepeni sud utvrdio da je prvotuženi kao osnivač i direktor tužioca, osnivanjem drugotuženog prekršio klauzulu konkurencije predviđenu članom 92. stav 2. Zakona o privrednim društvima , ali da je potraživanje tužioca po osnovu naknade štete zastarelo, primenom člana 37. navedenog zakona, koji je važio u vreme podnošenja inicijalnog akta; da se postupanje tuženih može okarakterisati i kao nelojalna konkurencija u smislu čl. 22. i 23. Zakona o trgovini; da bi tužilac imao pravo i na naknadu štete od drugotuženog po opštim pravilima o naknadi štete koja je nastala nakon 26. septembra 2004. godine – tri godine pre podnošenja tužbe, ali da tužilac nije dostavio dokaze u pogledu visine pretrpljene štete; da je prvostepeni sud u celosti odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno postupio kada nije uzeo u obzir nalaz veštaka mašinske struke, kojim je utvrđeno da 60% proizvodnje drugotuženog predstavlja korišćenje know-how tužioca, smatrajući da na poslovanje jednog privrednog društva utiču mnogi faktori; da organizovanje proizvodnje i poslovanja privrednog subjekta zavisi od znanja vlasnika i zaposlenih stečenog tokom školovanja, od njihove vrednoće ili lenjosti, inteligencije, komunikativnosti, preduzimljivosti ili snalažljivosti u promenljivim uslovima na tržištu; da zbog toga nije bilo dovoljno samo n a tehničkim karakteristikama upoređivati proizvode tužioca i proizvode drugotuženog, da bi se zaključilo da zbog toga što je veliki broj tih proizvoda identičan, tuženi koriste know-how tužioca; da imajući u vidu da se radi o industrijskoj delatnosti obe stranke u proizvodnji gasnih postrojenja, očigledno da postoje određena znanja koja se stiču na fakultetu i na tržištu, kroz radno iskustvo u obavljanju navedene delatnosti , bez kojih se ova delatnost ne može obavljati, pri čemu su očigledno tehničke karakteristike proizvedene robe u funkciji tehničko-tehnoloških standarda potrebnih da bi ti proizvodi odgovarali svojoj nameni vezanoj za distribuciju i potrošnju gasa; da ovakva znanja ne predstavljaju know-how, jer nisu tajna, već ih svako može saznati ko je za njih zainteresovan; da iz ovih razloga osnovano nisu prihvaćeni navodi tužioca da je drugotuženom i zaposlenima kod drugotuženog preneo know-how time što im je plaćao edukacije i seminare iz ove oblasti, jer je to opšte znanje dostupno svima; da je zbog toga veštak, kako pravilno nalazi prvostepeni sud, prilikom utvrđivanja sličnosti u proizvodnji tužioca i drugotuženog trebalo da vrši upoređivanje i sa drugim privrednim društvima koja obavljaju sličnu delatnost iz kog razloga je tužilac trebalo da ukaže i na koju konkretnu proizvodnju se odnosi i šta to predstavlja know-how ili na postupanje u poslovanju koje je karakteristično samo za tužioca, koje nemaju drugi učesnici na tržištu kako bi se eventualno moglo utvrditi koji deo tog znanja koriste tuženi; da sve što se moglo utvrditi iz nalaza veštaka mašinske struke je da je posebno u prvim godinama poslovanja drugotuženog zahvaljujući znanju stečenom kod tužioca (koje ne mora biti tajno), kao i poslovnim kontaktima koje je M . S . imao kao jedan od direktora tužioca, drugotuženi mogao brže da se uključi u tržišnu utakmicu, da razvije svoje poslove i da stekne dobit koja bi realno bila manja da se u poslovanje novoosnovanog preduzeća krenulo ,,od nule“, ali ove pogodnosti koje je drugotuženi imao nisu nužno vezani za korišćenje know-how tužioca; da ni metod koji je koristio veštak ekonomske struke za utvrđenje eventualne koristi od know-how tužioca, nije pouzdan, jer je zasnovan samo na podudaranju između klijenata tužioca i drugotuženog i procenta dobiti drugotuženog, kao da je dobit drugotuženog od tih klijenata vezan isključivo i samo za korišćenje know-how tužioca; da u situaciji kad a sud nije vezan pravnom osnovnom tužbenog zahteva, prvostepeni sud je pravilno cenio osnovanost tužbenog zahteva primenom i drugih zakonskih instituta koji bi se mogli primeniti u konkretnom slučaju, pa je pravilno našao da je prvotuženi prekršio odredbu člana 92. stav 1. Zakona o preduzećima (klauzula konkurencije), koji predviđa da član akcionarskog društva ne može imati to svojstvo u drugom preduzeću, odnosno drugom pravnom licu iste ili srodne delatnosti ili delatnosti koja bi mogla biti konkurenta; da prema stavu 3. istog člana osnivačkim aktom ili statutom preduzeća može se utvrditi da zabrana traje i posle gubitka tog svojstva, ali ne duže od dve godine; da prema st. 4. i 5. istog člana ako dođe do kršenja klauzule konkurencije preduzeće može, između ostalog, tražiti naknadu štete kao i prenošenje preduzeću koristi iz poslova zaključenih za tuđi račun; da prema stavu 6. ovog člana zahtev za naknadu štete zastareva za 90 dana od dana saznanja za povredu iz stava 1. i za prekršioca, a najdocnije u roku od tri godine od dana kada je učinjena povreda; da sličnu odredbu sadrže i čl. 36. i 37. Zakona o privrednim društvima, koji je bio na snazi na dan podnošenja protivtužbe, s tim što se prema članu 37. st av 2. tog Zakona pravo po osnovu povrede sukoba interesa i pravila konkurencije može ostvarivati u roku od 60 dana od dana saznanja za učinjenu povredu, odnosno tri godine od dana učinjene povrede; da je, u konkretnom slučaju, drugotuženi osnovan 15. aprila 2002. godine, što tužiocu nije moglo ostati nepoznato, prvo zato što se bavi istom delatnošću, a drugo zato što su ga osnovali dotadašnji akcionar tužioca i što su nekoliko lica zaposlenih kod tužioca prešla da rade kod drugotuženog; da kako su se tuženi u podnesku od 9. novembra 2011. godine pozvali ia zastarelost zahteva tužioca, to je prvostepeni sud pravilno našao da bi, u svakom slučaju, pozivanje tužioca i na isplatu štete po osnovu zabrane konkurencije bilo zastarelo, tako da bi njegov zahtev i po ovom osnovu bio neosnovan; da je u trenutku podnošenja protivtužbe ovde tužioca, već proteklo tri godine od osnivanja drugotuženog, pri čemu iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da iako je prvotuženi bio akcionar tužioca u periodu od 2002. do 2007. godine, on faktički zbog sukoba sa drugim osnivačem i zabrane ulaska u preduzeće, nije bio u mogućnosti da vrši bilo kakva upravljačka prava koja su mu pripadala kao akcionaru ili da utiče na poslovanje tužioca; da prvostepeni sud pravilno nalazi da se postupanje tuženog može okarakterisati i kao nelojalna konkurencija u smislu čl. 22. i 23. Zakona o trgovini, koji je bio i na snazi u spornom periodu, imajući u vidu ukazivanje tužioca da je drugotuženi posebno u početnom periodu nakon osnivanja, prodavao robu istim klijentima kao i tužilac ; da bi po Zakonu o trgovini, tužilac imao pravo na naknadu štete od drugotuženog, po opštim pravilima o naknadi štete; da imajući u vidu istaknuti prigovor zastarelosti u obzir bi mogla doći samo šteta nastala nakon 26. septembra 2004. godine, odnosno tri godine pre podnošenja protivtužbe i nakon toga, ali tužilac do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaze, pre svega o visini pretrpljene štete; da je zastupnik tužioca na nju samo ukazao u svom iskazu, ali u spisima nema podataka o prihodima koje je tužilac ostvarivao u posredovanju sa klijentima koje je kasnije preuzeo drugotuženi, što bi bila polazna osnova za utvrđivanje visine štete po ovom osnovu, a ne bi bilo neophodno tražiti dostavu dokumentacije od tuženih, što je tužilac u toku postupka isticao kao problem za pravilno utvrđenje činjeničnog stanja; da se žalba neosnovano poziva i na to da je prvostepeni sud propustio da postupi po ukazanom od strane drugostepenog suda, odnosno da u ponovljenom postupku utvrdi da li tuženi koristi know-how tužioca i koliku je korist time ostvario, budući da je na osnovu sprovedenog postupka u periodu od 9. marta 2011. godine , kada je doneto ukidno rešenje , pa do 23. septembra 2016. godine kada je doneta ožalbena odluka, predmet raspravljanja bio samo protivtužbeni zahtev ovde tužioca, po čijoj su inicijativi izvedeni svi predloženi dokazi, na osnovu kojih je prvostepeni sud, uz detaljnu ocenu izvedenih dokaza, koju u celosti prihvata i ovaj sud, našao da tužilac nije dokazao da je tuženi ekonomski iskorišćavao know-how tužioca, za šta je dao jasne i detaljno obrazložene razloge prihvat ljive i drugostepeni sud, tako da se ne može prihvatiti tvrdnja tužioca da nije postupljeno po ukidnoj odluci; da pored navedenog, treba imati u vidu da se u konkretnom slučaju ne radi o bitnoj činjenici, postojanju ili nepostojanju Odluke o poslovnoj tajni kod tužioca, imajući u vidu da tužilac nije ukazao na činjenice koje su konkretne osobenosti u proizvodnji i poslovanju tužioca koje ga razlikuju od drugih privrednih subjekata koji se bave istom delatnošću i koje osobenosti u tehnološkom smislu predstavljaju takav kvalitet, da se mogu podvesti pod know-how tužioca; da je u prvostepenoj presudi dovoljno obrazloženo da je na utvrđivanje navedene činjenice (postojanju ili nepostojanju Odluke o poslovnoj tajni) potrošeno previše vremena, ukazujući da ista nije od odlučujućeg značaja za sam meritum odluke o osnovanosti tužbenog zahteva; da je isto tako bitna i sadržina poslovne tajne, odnosno šta je to što je trebalo čuvati kao tajnu, i to je prvostepeni sud dao jasno i pravilno obrazloženje da tužilac za sadržinu njegovog know-how nije ukazao na koju se proizvodnju odnose ili na koje ponašanje u poslovanju, a koje rešenje – znanje je dovoljno originalno da se može protumačiti kao know-how i da se kao takvo mora oglasiti poslovnom tajnom, odnosno sakriti od k onkurencije, jer navedeno znanje daje odgovarajuću prednost njenom imaocu u odnosu na konkurenciju; da su neosnovani žalbeni navodi u pogledu nepravilne primene člana 224. Zakona o parničnom postupku, tj. navodi da sud morao dosuditi štetu tužiocu u vidu izgubljene dobiti koja je ekvivalentna koristi koju je drugotuženi imao od preuzimanja kupaca tužioca i prodaje identičnih proizvoda kao i tužilac , jer se tako ne dokazuje šteta, u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist); da se korist koju je, pod nekim okolnostima ostvarilo neko lice, ne mora nužno značiti da bi istu korist ostvarilo i neko drugo lice; da u tom smislu izgubljena dobit (korist) tužioca, kao vid štete, ne može dokazivati tako što se utvrđuje korist koju je ostvario tuženi; da se korist koju jedno lice ostvari ne može izjednačavati sa štetom koju pretrpi drugo, zbog toga što izgubljena dobit predstavlja dobit koja prema realnim okolnostima može da nastane, odnosno korist koju bi tužilac ostvario, za slučaj da nije bilo štetne radnje tuženog; da je tuženi, u tom kontekstu, mogao ostvariti veću ili manju dobit; da su od značaja okolnosti koje utiču na poslovanje tužioca, a ne nekih drugih lica, da bi se utvrdila njegova izgubljena dobit, pa kako je pravilno prvostepeni sud našao da tužilac nije predložio izvođenje dokaza na navedenu okolnost, pravilan je i zaključak da visine štete nije dokazana ni po opštim pravilima za naknadu štete; da su neosnovani i žalbeni navodi tužioca da je učinjena povreda odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da je na ročištu održanom 23. septembra 2016. godine odbijen predlog da se obavi kontrolno veštačenje; da je kontrolno veštačenje predložio tuženi, te je prvostepeni sud pravilno odbio navedeni predlog, jer nije na tuženima teret dokazivanja činjenice nastanka štete, odnosno njene visine; da se tužilac, na tom ročištu čak protivio predlogu tuženog da se obavi kontrolno veštačenje; da su bez značaja navodi žalbe da prvostepeni sud nije primenio član 210. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da je na tuženog drugog reda, bez pravnog osnova, prešla imovina tužioca, odnosno njegovo pravo know-how; da navedena činjenica prelaska prava know-how nije utvrđena, tako da nema mesta primeni navedene odredbe.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/2018 od 23. januara 2020. godine usvojena je revizija tužioca, preinačene su presude Privrednog suda u Beogradu P. 845/2014 od 23. septembra 2016. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 7513/16 od 18. januara 2018. godine i presuđeno, tako da je usvojen tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate ukupan iznos od 201.742.678,36 dinara , sa pripadajućom zateznom kamatom, kao i da tužiocu solidarno naknade troškove postupka. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su osnovani navodi tužioca kao revidenta da se zaključak nižestepenih sudova ne može prihvatiti usled pogrešne primene materijalnog prava; da je odredbom člana 32. ugovora o osnivanju tužioca od 30. novembra 1991. godine potpisanog i od strane prvotuženog , predviđeno da poslovnu tajnu , između ostalog , čine i isprave i podaci koji predstavljaju tajnu proizvodnje, rezultati istraživačkog i konstruktivnog rada, tehnička-tehnološka rešenja koja se primenjuju u radu preduzeća, podaci o tekućem finansijskom i materijalnom poslovanju, o ceni proizvoda i usluge i u uslovima nabavke i prodaje; da je slična odredba sadržana i u statutu tužioca od 18. juna 1999. godine; da iz navedenih akata privrednog društva proizlazi da je tužilac kao poslovnu tajnu predvideo podatke koji bi se prema definiciji mogli svrstati u know-how; da know-how obuhvata tehnička i tehnološka znanja, iskustva i veštine koja se mogu primeniti u proizvodnji; da u širem smislu obuhvata i znanja vezana za organizovanje finansijskog poslovanja i uopšte vođenja poslovne politike jednog privrednog društva; da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka mašinske struke proizilazi da je prvotuženi u periodu dok je bio zaposlen kod tužioca došao do specifičnih znanja u vidu know-how, i to – tehničko-tehnološka rešenja i postupci koji se primenjuju u proizvodnji i znanja koja su potrebna za realizaciju proizvoda i objekata, razvoja novih proizvoda, podaci o kapacitetima, obimu i strukturi proizvodnje, organizaciji procesa proizvodnje i, poslovanju, podaci o ceni, i kalkulaciji cene kao i drugi finansijski pokazatelji poslova (o kupcima, o poslovanju na ruskom tržištu i slično); da je analizom i upoređivanjem proizvodnog programa, kao i obilaskom pogona, veštak zaključio da je proizvodni program i obim inženjering usluga drugotuženog isti ili je direktno nastao na osnovama know-how sistema koji je stvoren kod tužioca; da je drugotuženi na taj način tokom 2002. godine praktično preuzeo oko 60% postojeće proizvodnje armature od tužioca da bi u kasnijim godinama zahvaljujući sopstvenom razvoju osvojio i druge kupce i proizvode; da je veštak utvrdio da su tehnologija i način ispitivanja istovetni u laboratoriji tužioca i drugotuženog uz neke razlike u tehničkim karakteristikama opreme; da je nakon pregleda naziva kupaca, veštak konstatovao da je u prvoj godini poslovanja od svih kupaca sa kojima je drugotuženi radio 62% bilo sa komitentima tužioca, da nakon toga broj kupaca raste, ali se smanjuje njihovo relativno učešće u broju ukupnih kupaca, što je rezultat sopstvenog razvoja i osvajanje novih kupaca od strane drugotuženog; da iz datog nalaza veštaka mašinske struke proizilazi da su tuženi koristili know-how tužioca, odnosno njegova tehnološka, proizvodna, ekonomska i komercijalna rešenja u poslovanju; da je ugovorom o osnivanju tužioca, prvotuženi kao osnivač, preuzeo obavezu čuvanja poslovne tajne u pogledu podataka koji po svojoj sadržini predstavljaju know-how tužioca; da je prvotuženi kao član tužioca tokom 2002. godine osnovao drugotuženog radi obavljanja iste delatnosti kao i tužilac; da iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizilazi da je prvotuženi preneo drugotuženom know-how tužioca, znanja i iskustva, koja predstavljaju poslovnu tajnu; da je na ovaj način prvotuženi kao osnivač tužioca prekršio preuzetu ugovornu obavezu čuvanja poslovne tajne; da je prvotuženi nastavio sa kršenjem poslovne tajne i po prestanku svojstva člana društva, tužioca; da je shodno tome, prvotuženi odgovoran za štetu koju je pričinio tužiocu neovlašćenim prenosom know-how na svoje društvo; da je neovlašćenim korišćenjem know-how, drugotuženi razvio i unapredio svoje poslovanje, ojačao konkurentski, ekonomski i komercijalni položaj i ostvario imovinsku korist, a samim tim i prvotuženi kao njegov osnivač; da je tužilac ovlašćen da od tuženih potražuje naknadu štete po opštim pravilima za naknadu štete, prouzrokovanu zajedničkim preduzimanjem protivpravnih radnji, neovlašćenim prenosom know-how i njegovim neovlašćenim korišćenjem; da je odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ko drugom prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice; da po principu subjektivne odgovornosti po osnovu dokazane krivice oštećenik treba da dokaže protivpravnu štetnikovu radnju, nastalu štetu, uzročnu vezu između štetne radnje i nastale štete i krivicu štetnika; da po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda svi ovi elementi subjektivne odgovornosti su ispunjeni u konkretnom slučaju; da je na osnovu nalaza veštaka mašinske struke, veštak ekonomske struke utvrdio finansijsku korist koju je drugotuženi pribavio neovlašćenim korišćenjem know-how tužioca; da je po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda pravilno veštak obračunao visinu naknade štete koju je tužilac pretrpeo protivpravnim radnjama tuženih; da ostvareni procenat dobiti drugotuženog, usled preuzimanja klijenata i know-how tužioca predstavlja faktičko umanjenje imovine tužioca u skladu sa članom 155. Zakona o obligacionim odnosima; da iz izvedenih dokaza, nalaza i mišljenja veštaka mašinske i ekonomske struke , proizlaze pravno relevantne činjenice za zasnivanje građanskopravne odgovornosti tuženih u skladu sa odredbama čl. 154. i 414. Zakona o obligacionim odnosima; da paušalno osporavanje istih bez argumentovanih i dokazanih činjenica ne može biti osnov isključenja odgovornosti tuženih za štetu koju je tužilac pretrpeo njihovim zajedničkim protivpravnim radnjama; da su po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda pogrešno nižestepeni sudovi cenili i osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja; da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilac potražuje naknadu štete za period od 2002. godine, pa do 2010. godine; da je tužba za naknadu štete podneta 26. septembra 2007. godine; da su odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima predviđeni rokovi u kojima zastareva pravo potraživanja naknade štete; da , međutim , u slučaju da oštećeni to svoje pravo na naknadu štete nije realizovao u propisanom zakonskom roku, odredba člana 209. Zakona o obligacionim odnosima mu omogućava da i nakon gašenja prava zahteva naknadu prouzrokovane štete od odgovornog lica, po pravilima sticanja bez osnova, i to da mu odgovorno lice ustupi sve ono što je dobilo radnjom kojom je šteta prouzrokovana; da kako utuženi iznos predstavlja imovinsku korist koja je stečena nedopuštenim radnjama tuženih, tužilac može da ostvari svoje pravo potraživanja naknade štete po pravilima koja važe za institut sticanja bez osnova; da mogućnost tužioca da zahteva da mu se ustupi stečena imovinska korist zastareva u opštem roku zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji nije protekao do dana utuženja; da kako su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo , stekli su se uslovi za preinačenje nižestepenih odluka od strane Vrhovnog kasacionog suda primenom člana 416. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano (član 7. st. 1. i 2.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. stav 2.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja (član 231. stav 1.); da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako – 1) je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi, 2) je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, 3) je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presudi i 4) smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 394.); da ako Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će da usvoji reviziju i preinači pobijanu presudu, da ako Vrhovni kasacioni sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će da usvoji reviziju, ukine u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vrati na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 416. st. 1. i 2. ).

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac smatra da mu je označeno pravo povređeno time što je osporen a revizijska presuda zasnovan a na dokazu izvedenom od strane veštaka za oblast mašinske tehnike na koji je on imao primedbe, i koji prvostepeni sud nije prihvatio, dok je njegov predlog za izvođenje dokaza kontrolnim veštačenjem odbijen od strane prvostepenog suda uz obrazloženje da je teret dokazivanja na tužiocu, a ne na tuženom, da bi zatim revizijski sud preinačio nižestepene presude , nalazeći da se iz dokaza koji su u prvostepenom postupku izvedeni može utvrditi ne samo osnov tužbenog zahteva, već i visina potraživanja podnosioca .

Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) prema kome član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), kojim se jemči pravo na pravično suđenje, ne sadrži nikakva pravila o prihvatljivosti dokaza ili načinu na koji oni treba da budu ocenjeni, iz razloga što su ta pitanja uređena nacionalnim zakonodavstvom (videti predmet Schenk protiv Švajcarske, predstavka broj 10862/84, presuda od 12. jula 1998. godine, st. 45. i 46.). Dakle, redovni sudovi su ti koji su na prvom mestu pozvani da tumače i primenjuju merodavna procesna pravila, ali prema praksi Evropskog sud a, ovaj zahtev se ostvaruje i kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva i obavezu sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom sudskog postupka (videti predmet Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, predstavka broj 39442/98, presuda od 16. novembra 2000. godine, stav 20.).

Ustavni sud podseća da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen kao neosnovan, zbog toga što tužilac nije dokazao da su tuženi koristili njegov know-how. Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 23. septembra 2016. godine odbio predlog tuženih za izvođenje dokaza kontrolnim veštačenjem, a drugostepeni sud je, povodom toga, istakao da je prvostepeni sud pravilno odbio navedeni predlog, jer nije na tuženima teret dokazivanja činjenice nastanka štete, odnosno njene visine. Štaviše, nižestepeni sudovi su u obrazloženjima presuda naglasili da je veštak, prilikom utvrđivanja sličnosti u proizvodnji tužioca i drugotuženog, treba lo da vrši upoređivanje i sa drugim privrednim društvima koja obavljaju sličnu delatnost, zbog čega je tužilac treba lo da ukaže i na koju konkretnu proizvodnju se odnosi i šta to predstavlja njegov know-how ili na postupanje u poslovanju koje je karakteristično samo za tužioca, koje nemaju drugi učesnici na tržištu kako bi se eventualno moglo utvrditi ko ji deo tog znanja koriste tuženi. Iz tog razloga prvostepeni sud nije prihvatio nalaz veštaka mašinske struke delu u kome je iznet zaključak da 60% proizvodnje drugotuženog predstavlja korišćenje know-how prenetog od tužioca . Navedeni dokaz , iako nije prihvaćen od strane nižih sudova, poslužio je revizijskom sud u kao činjenična podloga na kojoj je zasnovao svoju odluku i preinačio nižestepene presude.

Ustavni sud napominje da saglasno odredbi člana 416. stav 1. ZPP, revizijski sud može preinačiti pobijanu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava, isključivo na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenom postupku ili činjeničnog stanja koje je utvrđeno u postupku pred drugostepenim sudom posle rasprave održane pred tim sudom. Ipak, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, nepotpuno činjenično stanje pobijane presude može da utiče na odluku revizijskog suda, kada revizijski sud oceni da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, ali tada ne može preinačiti pobijanu presudu, jer nema uslova za njeno preinačenje, upravo zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, već se pobijana presuda ukida u celini ili delimično. U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je svoju odluku, kojom je preinačio nižestepene presude, zasnovao na činjenicama (sadržanim u nalazima veštaka), koje nisu utvrđene u prvostepenom i drugostepenom postupku . Naprotiv, nižestepeni sudovi te činjenice nisu utvrdili iz nalaza veštaka, jer su te dokaze (nalaze veštaka) ocenili kao neprihvatljive. Stoga se zaključak Vrhovnog kasacionog suda iz obrazloženja osporene presude „da iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizlazi da je prvotuženi preneo drugotuženom know-how tužioca, znanja i iskustva, koja predstavljaju poslovnu tajnu“, imajući u vidu imperativne odredbe ZPP, ne može okarakterisati kao ustavnopravno prihvatljiv. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ovakvo postupanje revizijskog suda dovelo do povrede odredaba procesnog pravca, koja je u konkretnom slučaju ima težinu povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/2018 od 23. januara 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu i odlučio da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7513/16 od 18. januara 2018. godine.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao da li je došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava poništajem osporenog akta.

8. Ustavni sud je, na osnovu odredb e člana 56. stav 3. u vezi sa članom 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/2018 od 23. januara 2020. godine, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje u revizijskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti