Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi; nedozvoljenost revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda, a odbacio je kao neblagovremenu u odnosu na nižestepene presude. Sud je potvrdio da je Vrhovni kasacioni sud pravilno primenio zakon o cenzusu za reviziju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. C . iz Nove Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. C . izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 844/12 od 18. oktobra 2012. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. C . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2858/11 od 14. marta 2012. godine i presude Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 1905/03 od 6. oktobra 2008. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 1905/03.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. C . iz Nove Pazove je , 7. februara 2013. godine, preko punomoćnika D . Đ, advokata iz Stare Pazove, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 844/12 od 18. oktobra 2012. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2858/11 od 14. marta 2012. godine i presude Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 1905/03 od 6. oktobra 2008. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 1905/03.

Podnosilac ustavne žalbe je veoma detaljno i hronološki izložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka u kome je imao svojstvo tužioca i koji je vođen protiv tuženog Z. C, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju. U ustavnoj žalbi je navedeno: da su osporene prvostepena i drugostepena odluka nezakonite, da je u njima pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno primenjeno materijalno pravo i nepravilno su ocenjeni izvedeni dokazi; da je osporenim revizijskim rešenjem odbačena revizija kao nedozvoljena zbog cenzusa za izjavljivanje revizije, međutim u konkretnom slučaju se ne radi o imovinskom sporu, već o sporu čiji je predmet poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju kod koga je uvek dozvoljeno izjavljivanje revizije; da je tužba podneta 1998. godine i do donošenja drugostepene odluke postupak je trajao 14 godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 1905/03 od 6. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosioca ustavne žalbe i N. P, kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 22. januara 1990. godine, između pravnih prethodnika tužilaca pok. Č. C. i pok. R. C, kao primalaca izdržavanja i tuženog Z. C, kao davaoca izdržavanja; u stavu drugom izreke obavezani su tužioci, kao solidarni dužnici, da tuženom na ime parničnih troškova isplate iznos od 105.250,00 dinara; u stavu trećem izreke odbijen je višak zahteva tuženog za dosuđenje troškova parničnog postupka preko dosuđenog iznosa do traženog od 367.820,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2858/11 od 14. marta 2012. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 1905/03 od 6. oktobra 2008. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 844/12 od 18. oktobra 2012. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2858/11 od 14. marta 2012. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno: da je odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) izmenjena odredba člana 394. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), te prema stavu drugom ovog člana, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela na prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a članom 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku propisano je da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona; da je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“ od 29. decembra 2009. godine; da je tužba radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju u ovoj pravnoj stvari podneta 1. oktobra 1998. godine, a vrednost predmeta spora prvi put je označena 1. februara 1999. godine iznosom od 10.000,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 100.000,00 evra; da je podneskom od 23. maja 2006. godine tužba preinačena, postavljanjem zahteva za utvrđenje ništavosti umesto raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, ali tom prilikom nije označena nova vrednost predmeta spora; da imajući u vidu da je u konkretnom slučaju revizija izjavljena posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, a da se radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje u kome označena vrednost spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjen je član 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa je određeno da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Članom 55. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.), a da će izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.):

Ustavni sud je u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 53/13) odbio zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku i zauzeo stav da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo, jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je u navedenoj Odluci, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značili primenu nove pravne norme na već okončane pravne situacije.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 844/12 od 18. oktobra 2012. godine, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2858/11 od 14. marta 2012. godine. Polazeći od stava zauzetog u Odluci Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravo na izjavljivanje revizije stekao donošenjem pravnosnažne drugostepene presude, odnosno 14. marta 2012. godine, dakle, kada su na snazi bile odredbe čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju dozvoljenost revizije je cenjena prema odredbama procesnog zakona važećeg u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka, kada je revizijski cenzus iznosio 100.000 evra.

Ustavni sud je ocenio da je osporeno revizijsko rešenje doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa relevantnim odredbama Zakona o parničnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav Vrhovnog kasacionog suda iz osporenog rešenja da je spor o poništaju ugovora o doživotnom izdržavanju koji se vodio između pravnih sledbenika pok. primaoca izdržavanja i davaoca izdržavanja po svojoj pravnoj prirodi imovinsko-pravni spor, u kome je pravo na reviziju uslovljeno vrednošću predmeta spora, a ne spor o pravu na izdržavanje, u kome je, saglasno odredbi člana 394. stav 4. Zakona o parničnom postupku, revizija uvek bila dozvoljena, nezavisno od vrednosti predmeta spora.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 844/12 od 18. oktobra 2012. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) u tački 1. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Vrhovnog kasacinog suda Rev. 844/12 od 18. oktobra 2012. godine.

6. U pogledu osporavanja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2858/11 od 14. marta 2012. godine i presude Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 1905/03 od 6. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje sledeće:

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je u konkretnom slučaju revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe drugostepenu presudu nesporno primio pre 18. oktobra 2012. godine, kada je doneto revizijsko rešenje, a ustavnu žalbu je podneo 7. februara 2013. godine. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud u tački 2. izreke odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2858/11 od 14. marta 2012. godine i presude Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 1905/03 od 6. oktobra 2008. godine.

7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 1905/03, Ustavni sud ukazuje sledeće:

Polazeći od napred navedenog pravnog stava Ustavnog suda, u predmetnom parničnom postupku u kome je revizija odbačena kao nedozvoljena, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje da na drugačiju ocenu ne može da utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku. Ovo iz razloga što je u konkretnom slučaju postupak okončan, te se blagovremenost ustavne žalbe ceni na način propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona, bez obzira na povredu kog Ustavom zajemčenog prava se podnosilac poziva.

Polazeći od navedenog, kao i činjenice da je u konkretnom slučaju revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, te da je podnosilac ustavne žalbe drugostepenu presudu nesporno primio pre 18. oktobra 2012. godine, kada je doneto revizijsko rešenje, a ustavnu žalbu je podneo 7. februara 2013. godine, dakle, po isteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 2. izreke odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu i u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskom sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 1905/03.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.