Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 22 godine. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, prevashodna odgovornost za nerazumno trajanje postupka leži na sudovima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9358/2016
21.06.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba R . R . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 745/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R . R . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 10. decembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1290/16 od 13. jula 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom e je don et osporeni akt.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni postupak trajao preko 22 godine , dok povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da je drugostepeni sud prihvatio sve zaključke nižestepenog suda, zanemarujući da taj sud nije postupio po primedbama iz prethodno donetog rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici da ispita da li je sporni pravni posao zaključen uz mane volje. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu odluku. Zahtev za naknadu štete zbog povrede ustavnih prava nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji P. 745/15 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac R. R , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. juna 1994. godine Opštinskom sudu u Inđiji tužbu tužbu protiv tuženih D . P . (prezime u toku postupka promenjeno u M .) i Đ. S, radi utvrđenja ništavosti bliže označenog kupoprodajnog ugovora.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 380/04 od 9. jula 1997. godine, od ukupno 11 zakazanih ročišta, četiri nisu održana – dva zbog neurednog pozivanja prvotuženog, jedno zbog nedolaska punomoćnika stranaka i jedno zbog sprečenosti sudije . U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka i četiri svedoka.

Navedena prvostepena presuda, kojom je odbijen tužbeni zahtev, ukinuta je u žalbenom postupku rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 192/98 od 18. juna 2002. godine, uz ocenu da je, s obzirom na postavljeni tužbeni zahtev, nižestepeni s ud, pored ostalog, morao utvrditi da li je tužilac punomoćje za zaključenje spornog pravnog posla dao prvotuženom pod pretnjom ili prinudom.

U ponovnom postupku, od ukupno 24 zakaz ana ročišta, deset nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja prvotuženog, tri na molbu njegovog punomoćnika, tri zbog štrajka advokata i dva zbog nedolaska punomoćnika stranaka .

Na tužiočev predlog u martu 2003. godine određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, s tim što je tužilac predujam položio u januaru 2005. godine. Određeni sudski veštak je nalaz dostavio u julu 2005. godine, a povodom primedbi tuženih do januara 2008. godine dostavio je tri pisana izjašnjenja i saslušan je na ročištu.

Na ročištu održanom 26. februara 2008. godine usvojen je predlog drugotuženog da se finansijsko veštačenje poveri drugom veštaku, a rešenje o veštačenju preko dva sudska veštaka (finansijske i građevinske struke) doneto je u decembru iste godine. Veštaci su nalaze dostavili tokom februara 2009. godine, a povodom primedbi tužioca i drugotuženog dostavili su dva pisana izjašnjenja, s tim što je izjašnjenje traženo i od prvog veštaka finansijske struke radi eventualnog usaglašavanja .

Zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika parničnih stranaka na ročište zakazano za 9. septembar 2009. godine doneto je rešenje da se tužba smatra povučenom.

Protiv navedenog rešenja tužilac i drugotuženi su izjavili žalbe 28. septembra 2009. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici od 24. novembra 2009. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi potpisivanja ožalbenog rešenja od strane sudije, a rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici od 18. maja 2011. godine spisi predmeta su po drugi put vraćeni nižestepenom sudu radi odlučivanja o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Prvostepeni sud je rešenjem od 31. januara 2014. godine naložio tužiocu da se izjasni da li je uz žalbu stavio i predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a u martu iste godine naložio mu je da dostavi dokaze o razlozima za propuštanje ročišta od 9. septembra 2009. godine. Vraćanje u pređašnje stanje dozvoljeno je na ročištu 22. januara 2015. godine, jer tri prethodno zakazana ročišta nisu održana zbog štrajka advokata.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji P. 745/15 odbijen je tužbeni zahtev uz, između ostalog, ocenu da ovlašćenje koje je tužilac dao prvotuženom za zaključenje spornog pravnog posla nije dato u uslovima pretnje i prinude, te da nema mesta primeni čl. 60, 61. i 65. Zakona o obligacionim odnosima.

Predmetni parnični postupak okončan je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1290/16 od 13. jula 2016. godine, kojom je potvrđena nižestepena odluka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao više od 22 godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice u periodu od preko dve decenije ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, bez obzira na određeni doprinos podnosioca dužini trajanja postupka koji se ogleda u tome da je predujam za veštačenje položio skoro dve godine posle donošenja rešenja o izvođenju ovog dokaza i da tri ročišta nisu održana zbog nedolaska i njegovog punomoćnika, što je dovelo do toga da sud donese rešenje da se tužba smatra povučenom, ne može se prihvatiti da je razumno da je konkretna parnica trajala duže od 22 godine, i da za to prevashodno nisu odgovorni nadležni sudovi. Naime, o vakva ocena proizlazi iz činjenice da je drugostepeni sud odluku o žalbi protiv prve prvostepene presude od 9. jula 1997. godine doneo posle skoro četiri godine 18. juna 2002. godine, da je da je prvo u novembru 2009. godine spise predmeta vratio nižestepenom sudu kako bi sudija potpisao rešenje da se tužba smatra povučenom, a zatim u maju 2011. godine po drugi put vratio spise da bi se odlučilo o predlogu za vraćanje u prđašnje stanje, na koju okolnost je prvostepeni sud tražio da se podnosilac izjasni u januaru 2014. godine, dakle posle dve godine i osam meseci.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosioca u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporeni akt, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Ustavni sud u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da navodi podnosioca da sud nije postupio po primedbama iz prethodno donetog rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici da ispita da li je sporni pravni posao zaključen uz mane volje, ne odgovaraju činjenicama, to Sud nalazi da se takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 59/2011: Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 11 godina
• Už 2036/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 4430/2017: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 7389/2012: Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka