Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu povređeno pravo podnositeljke na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala zbog različitog postupanja sudova poslednje instance u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Maje Drakulović iz Pri zrena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Maje Drakulović i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 266/11 od 17. maja 201 1. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maja Drakulović iz Pri zrena je 9. februara 201 2. godine, preko punomoćnika Snežane Čočanović, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 266/11 od 17. maja 201 1. godine, zbog povrede prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčen ih odredb ama člana 3 5. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 266/11 od 17. maja 201 1. godine usvojena žalba tužene Republike Srbije, te je presuda Osnovnog suda u Kruševcu-Sudska jedinica u Varvarinu P1. 1050/10 od 14. juna 2010. godine preinačena na taj način što je tužbeni zahtev podnositeljke za isplatu naknade štete zbog manje isplaćene plate za period od januara 200 3. godine do septembra 200 6. godine odbijen kao neosnovan; da je predmet tužbenog zahteva bila naknada štete zbog neisplaćene zarade, jer tužena podnositeljki ustavne žalbe nije omogućila da radi, iako je bilo potrebe i mogućnosti; da na tuženoj, takođe, leži i odgovornost zbog donošenja neustavnog i nezakonitog opšteg akta, na osnovu kojeg je podnositeljki naknada plate određena u nižem iznosu od onog koji je bio propisan zakonom; da su sudovi u Republici Srbiji usvojili preko hiljadu istovetnih tužbenih zahteva, dok su neki tužioci uspeli i po dva ili tri puta, ostvarivši pravo na isplatu predmetne razlike za različite periode.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede Ustavom zajemčen ih prava , ukine osporenu presudu i naloži Apelaciono m sud u u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude O snovnog suda u Kruševcu-Sudska jedinica u Varvarinu P1. 1050/10 od 14. juna 2010. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu-Sudska jedinica u Varvarinu P1. 1050/10 od 14. juna 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje Maje Drakulović, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je tužena Republika Srbija obavezana da tužilji na ime naknade štete u visini izgubljene zarade, za period od j anuara 200 3. godine do septembra 200 6. godine, isplati opredeljene mesečne iznose, sa pripadajućom zateznom kamatom, kao i sve troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je tužilja u Opštinskom sudu u Prizrenu zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, na radnom mestu daktilografa; da je poslove svog radnog mesta obavljala do juna 1999. godine, kada je zbog opštepoznatih činjenica i okolnosti morala da napusti teritoriju Kosmeta; da tužilja živi u Nišu i da nije radno angažovana; da joj je po zahtevima upućenim predsedniku suda odgovoreno da ne postoji potreba za njenim radnim angažovanjem; da je u periodu iz tužbe tužilji isplaćivana naknada plate, u visini minimalne zarade, kako je to utvrđeno Zaključkom Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine; da je Ustavni sud Republike Srbije, u postupku ocene ustavnosti i zakonitosti, Odlukom IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine, utvrdio da napred navedeni zaključak, u delu kojim je prihvaćen stav u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa AP Kosovo i Metohija, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom; da na tuženoj stoji odgovornost koja se ogleda u donošenju neustavnog i nezakonitog opšteg akta, po kome je tužilji naknada plate određena u iznosu nižem od iznosa propisanog Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica u državnim organima; da je sud, zbog svega navedenog, usvojio tužbeni zahtev tužilje na osnovu odredbe člana 154. stav 1. u vezi sa odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 266/11 od 17. maja 201 1. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Kruševcu-Sudska jedinica u Varvarinu P1. 1050/10 od 14. juna 2010. godine i tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da za ostvarivanje zarade, odnosno plate, nije dovoljno samo da radni odnos postoji, već da se zarada, odnosno plata, stiče faktičkim radom, na osnovu merila i kriterijuma propisanih zakonom i opštim aktom poslodavca; da tužilja ne može ostvariti pravo na isplatu zarade, odnosno plate, već samo pravo na naknadu plate, s obzirom na to da u spornom periodu nije radila; da je tužilja, saglasno odredbama člana 87. ranijeg Zakona o radu i člana 116. važećeg Zakona o radu, imala pravo na naknadu zarade najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini, a da je nakon tog perioda, mogla imati pravo na naknadu štete u smislu odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, za koju bi na osnovu člana 172. istog zakona bila odgovorna tužena, samo pod uslovom da u njenom postupanju, odnosno u postupanju njenih organa, postoji nezakonit i nepravilan rad; da toga u konkretnom slučaju nema, jer je tužilji, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine, isplaćivana naknada zarade, a ne zarada u skladu sa Zakonom, jer za isplatu zarade nije bilo osnova; da navedenim Zaključkom nije regulisan radnopravni status zaposlenih sa područja Kosova i Metohije, već da je njime određena naknada zarade kao novčano davanje, koje ima karakter socijalnog davanja, radi obezbeđenja socijalne sigurnosti zaposlenih; da je tužena ovim zaključkom produžila pravo na ostvarivanje naknade zarade za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenih, čime je zaposlenima koji žive van područja AP Kosovo i Metohija, a ne rade, dala veća prava od zakonom propisanih; da činjenica što tužena nije donela odgovarajuće rešenje o umanjenju zarade tužilje i posebno rešenje kojim bi tužiljin radnopravni status uredila na drugačiji način u odnosu na način na koji je bio regulisan prilikom zasnivanja radnog odnosa, ne predstavlja osnov za odgovornost tužene u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tim pre, što tužilja nije podnosila pismeni zahtev za svoje radno angažovanje, čime se, po oceni Apelacionog suda, prećutno saglasila sa stanjem da ne radi, a na taj način i onemogućila tuženu da o takvom zahtevu odluči donošenjem rešenja o raspoređivanju ili rešavanjem njenog radnopravnog statusa na drugi način; da je Ustavni sud, Odlukom od 16. aprila 2010. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 56/2010 od 10. avgusta 2010. godine, utvrdio da Zaključak Vlade Republike Srbije 02-4586/03-001 od 17. jula 2003. godine nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom i da isti prestaje da važi danom objavljivanja Odluke; da Odluka Ustavnog suda nema retroaktivno dejstvo, zbog čega se ne može primeniti na period pre njenog objavljivanja i biti osnov za naknadu štete koju potražuje tužilja.

Ustavni sud je izvršio uvid u presude Opštinskog suda u Prištini P1. 180/07 od 22. januara 200 8. godine i Okružnog suda u Prištini Gž. 62/08 od 19. juna 200 8. godine, kao i u presudu Okružnog suda u Nišu Gž1. 193/08 od 25. marta 2008. godine, te je povodom njih utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Prištini P1. 180/07 od 22. januara 200 8. godine obavezana je tužena Republika Srbija, da tužilji V.Đ. iz Kojlovice, na ime naknade štete zbog umanjene zarade za period od 1. maja 2004. godine do 31. oktobra 2007. godine isplati ukupan iznos od 437.593,07 dinara, u opredeljenim mesečnim iznosima, sa pripadajućom zateznom kamatom od dana dospelosti do konačne isplate . U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja radnik Opštinskog suda u Prištini ; da kao zaposlena sa područja Kosova i Metohije privremeno živi van tog područja, da privremeno ne radi i da nema status neraspoređenog radnika iz člana 64a. stav 1. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da tužilji nije bilo omogućeno da se radno angažuje u periodu od 1. maja 2004. godine do 31. oktobra 2007. godine, usled čega joj je isplaćivana naknada u iznosima nižim od plate, što predstavlja nezakonito postupanje tužene, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi odredaba čl. 1. – 6. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama; da je iz izjave predsednika Opštinskog suda, date u obaveštenju VII Su. 99/07 od 27. novembra 2011. godine, utvrđeno da se tužilja kontinuirano javljala radi angažovanja u sudu, ali da tužena nije imala potrebe za njenim angažovanjem zbog nepostojanja elementarnih uslova, iz kog razloga na strani tužilje ne stoji odgovornost za štetu; da je sud cenio i navode da je tužilji naknada zarade isplaćivana u skladu sa Zaključkom Vlade Srbije, ali da ta okolnost nije od značaja za odlučivanje, jer ne postoji mogućnost da se zaključkom Vlade, kao podzakonskim aktom, menja hijerarhijski viši pravni akt-zakon, niti se njime može umanjiti obim i sadržina prava već stečenog na osnovu zakona.

Navedena presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Prištini Gž. 62/08 od 19. juna 200 8. godine.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 193/08 od 25. marta 2008. godine prinačena je presuda Opštinskog suda u Nišu, te je usvojen tužbeni zahtev tužioca B.B. iz Donje Brnjice i tužena Republika Srbija obavezana da tužiocu naknadi štetu na ime neisplaćene razlike zarade, u ukupnom iznosu od 322.433,47 dinara, za period od 1. septembra 2003. godine od 31. avgusta 2006. godine, u opredeljenim mesečnim iznosima, sa zateznom kamatom od dospelosti do konačne isplate. U obrazloženju navedene presude se, pored ostalog, navodi: da je tužiocu, kao radniku Opštinskog suda u Prištini koji živi na području Kosova i Metohije i nema status neraspoređenog radnika u smislu člana 64a. stav 1. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, isplaćivana naknada zarade saglasno Zaključku Vlade RS od 17. jula 2003. godine; da je pravo na rad jedno od prava koje garantuje radni odnos i da je poslodavac u obavezi da zaposlenom obezbedi rad i omogući mu da obavlja poslove i radne zadatke svog radnog mesta ili u skladu sa stručnom spremom, znanjem i sposobnostima; da je tužilac kontinuirano zahtevao od poslodavca da radi i da mu se omogući rad; da time što je pokušavao i zahtevao da radi, ni na koji način nije doprineo nastanku štete, a da, pritom, nije imao mogućnosti da ostvaruje prihode radom kod drugog poslodavca, niti na neki drugi način; da tuženi nije isticao činjenice, niti dostavio dokaze u pogledu isključenja svoje odgovornosti, odnosno eventualnog doprinosa tužioca nastanku štete; da se zaključak prvostepenog suda, da opredeljenje tužioca da živi i radi u mestu svog prebivališta, na području Kosova i Metohije, uz isticanje mogućnosti da radi u Odeljenju Opštinskog suda u Prištini u Gračanici, čini tužbeni zahtev tužioca neosnovanim, ne može prihvatiti, jer činjenice da tužena tužiocu nije obezbedila rad, odnosno da ga nije pozivala da radi niti na području Kosova i Metohije, niti van tog područja, usled čega nije izražena volja da ne radi, odnosno da odbija obavljanje poslova, ne mogu biti razlozi za isključenje odgovornosti tužene, niti doprinos tužioca, u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima; da Zaključak Vlade RS, po kome je vršena isplata naknade zarade, ne isključuje primenu pravila odgovornosti za štetu; da iz iznetih razloga, drugostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, zbog čega je prvostepena presuda, zbog pogrešne primene materijalnog prava, preinačena.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.) ; da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Članom 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) je bilo propisano: da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom; da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor; da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od osam dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora; da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti; da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da, ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 i 67/07), koji se primenjuje od 1. jula 2006. godine, propisano je: da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.); da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovim zakonom nije drukčije određeno, inače se smatra da je žalba odbijena, kao i da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor (član 143.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–US) propisano je: da svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ima pravo da traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet (člana 61. stav 1.); da se p redlog za izmenu konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, može podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine (člana 61. stav 2.); da a ko se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način (člana 62.).

Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine, objavljenom u "Službenom glasniku RS", broj 56/10, utvrđeno je da tačka 1. Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/03-001 od 17. jula 2003. godine, u delu koji se odnosi na prihvatanje tač. 1. do 12. Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo ovog zaključka, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

5. Ocenjujući najpre navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Okružni sud u Prištini i Okružni sud u Nišu , kao sudovi poslednje instance, u bitno sličnoj činjeničnoj situaciji i u pogledu istog pravnog pitanja done li različit e presud e u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 266/11 od 17. maja 201 1. godine. Ustavni sud ima u vidu da su navedene "uporedne" presude donete u periodu pre Odluke IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine, kojom je delimično kasirana tačka 1. Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/03-001 od 17. jula 2003. godine, dok osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu datira iz perioda nakon toga. Međutim, Ustavni sud nalazi da to ne menja stav da u konkretnom slučaju postoji različito postupanje sudova najviše instance, jer utuženi periodi u sva tri slučaja datiraju iz perioda pre donošenja navedene kasatorne odluke, a i sam Apelacioni sud u Kragujevcu, u obrazloženju osporene presude, izričito navodi da pravni značaj kasatorne odluke u konkretnom slučaju ne postoji, upravo iz razloga njenog donošenja nakon perioda iz tužbe.

Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: „Santos Pinto protiv Portugalije “, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 3 6. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu izreke, u granicama ovog zahteva ustavne žalbe.

6. Iako se podnositeljka ustavne žalbe poziva na povredu prava iz člana 35. stav 2. i člana 60. Ustava, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je konstatovao da se ona u suštini žali na proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Kragujevcu.

Stoga je Ustavni sud smatrao da je, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na naknadu štete i prava na rad, potrebno sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje, garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane drugostepenog suda došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda , te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom zakona. Ustavni sud je utvrdio da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, odnosno da podnositeljka nije podnosila psimeni zahtev , saglasno odredbama člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odnosno člana 140. Zakona o državnim službenicima, na koji način se prećutno saglasila sa tim da ne bude radno angažovana u spornom periodu. U drugostepenoj presudi se takođe ističe da tužilja u spornom periodu nije radila, zbog čega ne može da ostvari pravo na isplatu plate, bez obzira na to što je u radnom odnosu. Po oceni Ustavnog suda, i ovaj zaključak se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, s obzirom na to da se zarada po svim važećim propisima u Republici Srbiji isplaćuje isključivo za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu. Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-5116/2010 od 12. juna 2013. godine.

Na drugačiju ocenu Ustavnog suda ne utiče ni činjenica da je Odlukom IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđena nesaglasnost tačke 1. Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/03-001 od 17. jula 2003. godine sa Ustavom i zakonom. Apelacioni sud u Kragujevcu pravilno konstatuje da odluka Ustavnog suda nema retroaktivno dejstvo i da ne može biti primenjena na period pre njenog objavljivanja. Međutim, nasuprot mišljenju da odluka Ustavnog suda ne može biti osnov za naknadu štete, Ustavni sud smatra da ona to jeste, ali da redovan pravni put za ostvarivanje tog prava nije obraćanje redovnom sudu, tužbom radi naknade štete, već podnošenje zahteva za izmenu pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog zakona ili opšteg akta. Ova obavezujuća procedura propisana je odgovarajućim odredbama Zakona o Ustavnom sudu (čl. 61. i 62.). Prema tome, ukoliko takav zahtev nije podnet u zakonom propisanom roku, nastupa prekluzija (gubitak) prava da se zahteva i otklanjanje posledica koje je primena zakona ili drugog o pšteg akta nesaglasnog Ustavu, odnosno zakonu, proizvela. U ustavnoj žalbi nema naznaka da se podnositeljka nakon objavljivanja pomenute odluke Ustavnog suda takvim zahtevom obraćala rukovodiocu, zbog čega su bez osnova navodi ustavne žalbe da je samo utvrđenje neustavnosti i nezakonitosti predmetnog zaključka stvorilo obavezu tužene da podnositeljki naknadi štetu zbog manje isplaćenih plata.

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučeno kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti